Ове податке, који до сада нису познати нашој средини, износи Иван Делач, англиста и преводилац из Београда који се након превођења трилогије о Милени Барили, чији је уредник Зорица Стабловић Булајић, у издању куће „Хеспериа еду”, пре неколико година заинтересовао за даље истраживање живота и рада наше сликарке. Делач је преводио књиге за САНУ и Народни музеј, а сада пише сценарио, на енглеском језику, за филм о Милени Барили (Пожаревац, 1909 – Њујорк, 1945).
Истражујући галерије које су постојале четрдесетих година 20. века, у време када је Милена живела у Њујорку, Иван Делач наилази на податак о „Изложби 31 жене”. Ступа у контакт са британском историчарком уметности Су Гилберт која је објавила блог о свакој од учесница изложбе. Она му је послала листу изложених дела, а исти списак Делач је пронашао и у једном документарцу о Пеги Гугенхајм. Потврду о Миленином учешћу на овој изложби нашао је и у раду Кет Бакли, историчарке уметности из Балтимора, а податак стоји и на Википедији на енглеском језику.
Делач контактира Галерију „Милена Павловић Барили” у Пожаревцу и од кустоса Виолете Томић сазнаје да у својој документацији они немају ову информацију.
– „Несаница” је поново приказана на комеморативној изложби у Америчко-британском уметничком центру у Њујорку од 3. до 15. маја 1948. Миленино учешће на „Изложби 31 жене” није досад било познато можда и стога што је она истовремено са овом колективном изложбом имала своју самосталну изложбу у Југословенском потпорном друштву у Њујорку. Исте године у мају самостално је излагала и у вашингтонској галерији „Коркоран”. Те две самосталне изложбе засениле су ову групну – каже Иван Делач.
Пеги Гугенхајм је, како објашњава, у својој збирци имала свега неколико уметница, те је вероватно зато једну изложбу посветила женама.
– Учеснице изложбе, уз Милену, биле су Пегина сестра Хејзел Макинли и Пегина кћи Пегин Вeјл, као и: Ен Харви, Луиз Невелсон, Барбара Рајс, Хеда Стерн, Соња Секула, Мерод Гевара..., затим жене уметника с којима је Пеги сарађивала: Жаклин Ламба (Бретонова друга жена), Софи Тојбер (жена Ханса Арпа), Ксенија Кејџ (жена композитора Џона Кејџа), Фрида Кало (жена Дијега Ривере) – наводи Делач.
Пеги Гугенхајм (1898–1979), била је изданак једне од најбогатијих њујоршких породица, братаница Соломона Гугенхајма, оснивача Фондације и Музеја Гугенхајм у Њујорку. После година проведених у Европи између 1926. и 1941, вратила се у Њујорк с колекцијом у којој су и радови Пикаса, Далија, Клеа, Мироа. Из Париза је отишла само неколико дана пре доласка Немаца. С њеном породицом побегао је и немачки дадаиста и надреалиста Макс Ернст, Пегин будући трећи муж. Годину дана касније Гугенхајмова је платила и бродске карте до Америке за родоначелника надреализма Андреа Бретона, Марсела Дишана и многе друге уметнике.
– Њена галерија „Art of This Century” окупљала је авангардисте. Изградио ју је Аустријанац Фредерик Кизлер као амбијент с конкавним зидовима. Слике су биле без рамова, привидно су лебделе у простору и посетиоци су их окретали како желе. Под је био тиркизан, а зидови и таваница обојени у црно. Светло се повремено палило и гасило без неког очигледног повода, а са скривеног магнетофона чуло се клопарање брзог воза, што је Кизлер објашњавао тиме да светло пулсира као крвоток. Био је ту и точак налик на кормило кроз које се видело 14 Дишанових минијатура у покрету. Циљ је био да галерија осебујношћу шокира, да буде различита од свих других у граду. За Гугенхајмову је било важно да се око дела створи фама која ће далеко одјекнути – прича наш саговорник.
Сасвим је могуће, додаје, да су се Милена Барили и Пеги Гугенхајм познавале, пошто су се кретале у истим круговима у Паризу.
– Зна се да је Милена у Паризу пријатељевала са Леонор Фини, учесницом „Изложбе 31 жене”, а која је још 1936. имала самосталну изложбу у галерији Џулијена Левија. Леви је, уз Пјера Матиса, сина Анрија Матиса, био главни промотор авангардних европских уметника у Америци. Код Левија је и Милена одржала своју прву америчку изложбу 1940. године – каже Делач.
Одјек „Изложбе 31 жене”, како додаје, углавном је био негативан. Време за жене – уметнике још није било сазрело. У већини критика ове поставке преовлађује иронија.
– Од учесница „Изложбе 31 жене” само је неколико њих, попут Леонор Фини, Фриде Кало, Леоноре Карингтон и Доротеје Танинг, постигло значајнији успех у свету ликовне уметности. Остале су се окренуле другим уметностима или пале у заборав. У јуну и јулу 1945. Пеги Гугенхајм је организовала још једну искључиво женску изложбу, названу једноставно „Жене”, на којој су излагале 53 уметнице, укључујући и неколико њих са прве изложбе. Милена, нажалост, тада није међу живима – каже Иван Делач.
Извор: Политика
