A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Гласање у епохи Васељенских Сабора

Гласање у епохи Васељенских Сабора
Акта Сабора као извор теологије саборности

Епископ Максим Васиљевић
Универзитет у Београду - Православни богословски факултет


Кључне речи: сабори, акта, предање, гласање, потписи, представништво, већина, консензус, епископи, саборност

...πρὸς τὸ τελείαν γενομένην Σύνοδον, οὐκ ἐν ποιότητι ἀριθμοῦ,
ἀλλ᾽ ἐν ποιότητι γνώμης
, ἀναμφίλεκτον ἐξενεγκεῖν ψῆφον
(Паладије, Дијалог, PG 47, 14)

Апстракт: Увид о начину гласања у епохи Васељенских Сабора открива богословску истину о епископу који захваљујући своме месту у Евхаристији уједињује локално и универзално. Сабори су место које видљиво показује на који начин је епископска служба (и његова локална евхаристијска заједница) повезанa са остатком евхаристијских заједница у свету. Разматрање праксе гласања на саборима показује да број учесника никада није био пресудан за његов значај и рецепцију; не стоји гледиште да су сви епископи (било када) позивани на Васељенске саборе. Принцип један епископ – један глас  није важио као апсолутан. Потписи су имали више симболичну (што није мало), неголи суштинску улогу. Гласање на саборима је било углавном детерминисано гласом и ставом поглавара или председника делегација помесних Цркава. У еклисиологији која се руководи законима евхаристијске саборности, кључно је било препознавање једног епископа (најчешће митрополита или предстојатеља најшире географске области). Непотписивање саборских одлука (или противљење истим) од појединачних епископа није утицало на коначни исход Сабора и његову рецепцију. Коначно гласање најчешће није било неопходно. Овако схваћено саборско предање указује на пресудни значај црквенопредањске улоге и одлуке већине. За један саборно-католичански синод није пресудна бројчана заступљеност него аутентичност.

+++

Питање начина функционисања општих сабора најчешће се разматра у канонско-историјском контексту. Ипак, историјска и теолошка питања не смеју остати у неразрешеној противречности. Историчар ће погрешно схватити природу саборске установе уколико не прозре у њен теолошки смисао и унутрашњу доследност. С друге стране, теолог ће, уколико не стекне пунији историјски увид, износити већма апстрактне ставове. У наше време од пресудног је значаја поново ујединити историјско истраживање и богословско трагање за истином.

У историјском животу Цркве на Истоку саборски систем се пројавио углавном у два облика: а) помесни (τοπικαὶ) Синоди (већи или мањи, али не као перманентна установа) и б) Васељенски (οἰκουμενικαὶ) Сабори (такође ad hoc догађаји, са различитим сукцесивним облицима). Паралелно је функционисала и нека врста трајне синодске установе и тај синодски феномен је познат под именом „Ендимуса синод“ (ἐνδημούσα σύνοδος, домаћи, месни сабор)[1].

Повратак историји Сабора, како помесних тако и васељенских, предуслов је sine qua non за њихово теолошко оправдање, али важи и обратно. Уз упозорење на опасност генерализовања развоја еклисиологије, дужни смо да у њој препознамо извесне стабилне и непроменљиве структуре. Нова истраживања указују на низ фактора који могу дати обрисе за једну будућу синтезу саборности Цркве. Најконкретнији увид у историју саборности пружају нам Акта Сабора. У њима се крије преглед расправа и одлука по питању природе и тумачења хришћанског Предања, онако како су се оне одвијале на саборским заседањима.

У овој расправи, ограничићемо са на наизглед врло формалне аспекте сабора, попут начина гласања и потписивања саборских аката, као и њихову анализу, да бисмо доспели до схватања синодалности коју је створила вера и пракса. Овај задатак укључује како богословско разумевање и тумачење, тако и критичко испитивање историјских чињеница.

Овде је прикладно навести речи цара Јустинијана, коме црквени сабори нису били страни, као уводну напомену о природи консензуса на саборима у древној старини:

„Ипак, и на ово треба да обрате пажњу истражитељи Истине, да често неке ствари на Саборима, које се од неких налазе у њима [у актима], говорене су или по пристрасности, или по противности, или по незнању, но нико не обраћа пажњу на оно што неки индивидуално говоре, него само на оно што се заједничким пристанком свих одређује. Јер кад би неко, по њима (=јеретицима), хтео да пази на такве супротности, нашао би сваки Сабор да сâм себе побија“[2].

С обзиром на значај проблема гласања на саборима, нашу пажњу ћемо усмерити на следећа питања: Да ли је, када и како важио принцип један епископ један глас (εἷς ἀνὴρ – μία ψῆφος)? Да ли је било сасвим искључено да шире црквене области, попут патријаршије или архиепископије преузму на себе изјашњавање путем једног гласа по области (делегацијски систем)? Да ли је постојала могућност „општег или заједничког гласа“ или κοινὴ ψήφος[3]? (Питање да ли потписивање не-епископа, попут царских представника нарушава правило да само епископи гласају на саборима, остављамо за неку другу прилику[4]).

1. У својој књизи о гласању на раним црквеним саборима[5] Р. Мекмален дискутује о историји и предању локалних римских муниципалних сабора од којих је потекао процес црквеног гласања. Он истиче да је увек било важно имати консензус и да су се неке дискусије око супротних гледишта збивале и пре актуелног гласања. Вреди се, таође, подсетити атинске скупштине и права тзв. ἰσηγορία, тј. једнаког права говора, који је потицао од става о политичкој равноправности. У својој речи Ὑπὲρ Κτησιφώντος περὶ τοῦ στεφάνου, Демостен се позива на начин функционисања скупштине првака и потврђивања права ἰσηγορία[6]. Те пред-скупштинске дискусије су имале своје аналогије и на црквеним Саборима. Како бележе Брубакер и Халдон[7], Седми Васељенски сабор је имао седам главних седница, од којих је свака била посвећена специфичној теми или проблему, и већина је пажљиво планирана унапред од стране царских и патријаршијских ауторитета, како би се обезбедио и максимум консензуса и жељени резултати.

Имајући то у виду, размaтрање историје сабора нам помаже да дођемо до правилних закључака о пракси гласања. Историчар Ф. Милар каже да се граничи са чудом могућност да би нам макар један примерак оригиналног листа са потписима, руком писаним и сроченим изјавама неколико стотина епископа, могао једнога дана изаћи на светлост дана[8]. Стога наше изворе треба потражити у преписима и критичким издањима саборских аката, као и у другим историјским сведочанствима.

Mеђутим, већ у раној Цркви је начињен важан корак од синодалности као феномену полиса ка синодалности као теолошком догађају. Црква иде с оне стране политичког значења који срећемо код старих Хелена и Римљана (форум, изабрани представници, република, одучивање у сенату итд.) и појам „синода“ повезује са евхаристијским судом – што је Свете оце довело повезивања појма „синод“ са самим Христом и Светом Тројицом – а тиме и са теологијом[9].

Глас епископа на древним саборима је врло често био поистовећен са њиховим исказом (sententia) или праћен њиме. То нам већ говори да се ради о неком ко јасно расправља, а не само потписује (из слепе послушности)[10]. На Халкидонском сабору (451), видимо да је било потребно изјаснити се о Писму папе Лава па су епископи дали своје исказе (које, условно говорећи, можемо назвати и гласовима). С обзиром на значај овог Писма, интересантно је пратити како су га од самог почетка оци потврдили, зашто су га бранили са толико ревности и зашто је, коначно, оно било ратификовано после тако прецизног испитивања на Сабору. Патријарх Анатолије Константинопољски је још пре самог Сабора почео да прикупља потписе за Томос папе Лава[11]. На 4. седници папски легати су укратко резимирали да се Кирилова и Лавова вера поклапају, и пошто је ово преведено са латинског на грчки и прочитано Оцима Сабора, ови су узвикнули: Тако и ми верујемо, тако смо крштени, тако крштавамо, тако смо поверовали, и тако и сада верујемо. Тада је представник цара и сената рекао: „Пошто видимо да је Свето Јеванђеље стављено крај Ваше светости, нека сваки од епископа овде сабраних изјави да ли је Писмо најблаженијег архиепископа Лава у сагласности са изложењем вере 318 Отаца сабраних у Никеји и са Оросом 150 Отаца сабраних и Царском граду“. На ово питање епископи су одговорили један по један, док 161 одвојених мишљења није добијено, а од осталих епископа затражено је да свој глас дају колективно. Тада сви најпоштованији епископи узвикнуше: Ми се сви слажемо, сви ово верујемо; сви смо једномислени итд. итд.[12]. Иначе, патријарх Анатолије је први дао свој исказ или сентенцу која је гласила: „Писмо најсветијег и најпобожнијег Архиепископа Лава у сагласности је са Символом вере наших 318 Отаца у Никеји, и оних 150 који су се потом састали у Константинопољу, и потврђује исту веру, и [у сагласности је] са актима у Ефесу под најблаженијим Кирилом, који је међу Светима, са Васељенским и светим Сабором, када је он осудио Несторија. Ја се, стога, слажем са њим, и драговољно га потписујем“[13]. Остали епископи су слично томе рекли и потписали уз формулу: „У сагласности је, и потписујем га“.

Слично томе, када су на истом сабору царски представници тражили да се призна православно исповедање Флавијанове вере, предлог су одмах прихватили папски легати, Анатолије Константинопољски, Максим Антиохијски, Таласије Кесаријски, Јевсевије Анкирски, Јевстатије Виритски и већина Сабора, упркос инсистирању Диоскоровом да се претходно прочитају акта разбојничког сабора[14]. На 3. седници Халкидонског сабора, папски легати су тражили да се Диоскор осуди па је онда сваки епископ (један по један) износио своје мишљење у прилог осуде Диоскора (због тога што се овај није појавио ни после три позива), па су потом и потписали осуду[15]. Овде, по свој прилици, није било гласања него се обраћање епископа сматрало за изјашњавање.

Прегледом Аката од III до VII Вас. сабора довољно јасно се показује како су састављани ороси вере и како је о њима гласано[16]. Мање јасна је, међутим, процедура састављања свештених канона и гласања о њима. „Најчешће се не наводи Акт (Πρᾶξις, заседање) током кога су састављени канони, али не постоје ни потписи Отаца који су их изгласали. Највероватније, каноне је састављала посебна комисија и обзнањивани су на званичном-панегиричном завршетку рада Сабора. Није нам познато да ли су, како и када потврђивана Акта од сваког појединачног сабора“[17].

Е. Хрисос[18] у својој студији о редоследу заседања на Халкидонском сабору, одговара на питање зашто нису сачувана акта оног заседања не коме је донет 28. канон, а коме је присуствовало око 200 чланова[19]. Највероватнија претпоставка је, по њему, да су акта ове седнице изостављена, још и при првом објављивању акта у Константинопољу, због тога што су садржавала и мишљења оних [епископа] који су одбили да потпишу свој глас, правдајући своје одбијање аргументима из историје самих епископа, како је то учинио Јевсевије Анкирски на 17. заседању. Као најбољи начин да се покрије празнина издавачи Аката су на место које је требало да заузму акта ове седнице ставили акта наводног читања Писма папе Лава на Сабору, како би се тиме дао директан одговор на приговоре папиних представника[20].

Обратимо сада пажњу у којој форми се у рукописима појављују епископи и њихови градови. Едвар Шварц је објавио Acta Conciliorum Oecumenicorum која покривају Саборе 431, 449. и 451. године на основу материјала који је сачуван у средњовековним рукописима. F. Millar примећује да се епископи и њихови градови појављују у три различите форме: а) у списковима присутних епископа, који су давани на почетку сваког заседања; б) у извештајима о усменим интервенцијама појединачних епископа; и в) у потписима (ὑπογραφαὶ), тј. потврди подршке некој одлуци или теолошкој формули која је на датом заседању усвојена[21]. Millar даље објашњава: „Ту је сваки епископ себе идентификовао и своје седиште (катедру), и изјавио свој став (невезано да ли се слагао – могло је постојати гласно неслагање на таквим заседањима, али није било формалног записивања гледишта мањине). Кључно за природу таквих ‘потписа’ (subscriptions) – који су личне изјаве, не потписи (signatures) – да су оне морале бити написане епископовом властитом руком; а у супротном је морало да се да неко објашњење, у случајевима болести или, понекад, неписмености. У таквим случајевима, ко год да је предузимао акт физичког потписивања за епископа требало је да се идентификује како доличи[22].

У Халкидону срећемо одговор на једно „модерно“ питање: да ли је један епископ могао да потпише у име више епископа или и читаве групе одсутних епископа? Милар долази до занимљивих сазнања и открића. Тако, од потписа 341 па надаље (Милар упућује на Шварца), природа списка се потпуно мења; оно што даље сусрећемо је низ митрополитâ-епископâ који су засебно већ били потписали близу почетка, али се сада изнова појављују, праћени речима: „и у име одсутних епископа који су под мојом [јурисдикцијом]”; затим следи списак епископа, а одељак се завршава са συναινῶν ὑπέγραψα[23].

Милар ће нам открити још занимљивих појединости. На пример, наведени списак даје 105 имена појединаца, од којих је потврђено да 27 у ствари нису били присутни у Халкидону[24]. Осим тога, он истиче: „упечатљива је индикација начина на који је такав један Васељенски сабор могао произвести једну заиста широку географију представништва и (у најмању руку, привидну) потврду, ако не баш и демократију“[25].

И да закључимо са Миларом да су потписи усложњени у двоструком смислу: „Најпре, један епископ се може декларисати (попут Мелетија Лариског из Сирије секунде) као да потписује ‘у име’ (ὑπὲρ) другог именованог епископа. Алтернативно, он се може представити као ‘делегирајући’ или ‘заузимајући место’ (ἐπέχων τὸν τόπον, нпр. 10 и 50, који су дублети) епископа. Треће, он може изјавити да је потписао ‘преко’ (διὰ) или ‘руком’ (χειρὶ) неког другога, који му може бити са-епископ (нпр. 64), или један хороепископ (159), или неки члан нижег клира (презвитер, ђакон, ипођакон, чтец). Повремено, формална структура је изокренута, тако да, на пример, код 111, имамо Ја, Софроније, хороепископ, дајем изјаву у име Васијана епископа, одредивши, потписах’ (Σωφρόνιος χωροεπίσκοπος ποιούμενος τὸν λόγον ὑπὲρ Βασσιανοῦ ἐπισκόπου ὁρίσας ὑπέγραψα, definiens subscripsi – у овом случају локалитет није назначен ни за једну личност)“[26].

2. Размотримо сада питање да ли је један глас могао да важи за читаве области. Ту нам може послужити евиденција о начину сазивања древних сабора.

Писма о сазивању Васељенског сабора (после средине 4. века) упућивана су митрополитима и неким од еминентнијих епископа; митрополити су били дужни да обавесте своје суфрагане. Позив да се појаве на сабору понекад је упућиван колективно епископима, а понекад је просто захтевано да се митрополити лично појаве и са собом доведу најспособније суфрагане. То је био случај, нпр. код сазивања III и IV Сабора; на I Никејском, напротив, изгледно је, мада за то немамо доказа, да су скоро сви епископи позвани. (Понекад се епископима који не би дошли или би стигли касно претило, као нпр. од царева попут Теодосија II, а и старијим и доцнијим црквеним канонима).

Треба забележити да на Трећи Васељенски Сабор ниједан епископ није позван лично (осим Блаженог Августина[27]), будући да су сви позвани преко својих домаћих/обласних митрополита или егзараха[28].

Када је у време Акакијеве схизме дошло до размимоилажења међу источним патријарашким престолима, појавио се оштар еклисиолошки проблем, „због тога што је била потребна сагласност и пет патријарашких престола за издавање било каквих указа о озбиљним питањима вере“[29].

Важан моменат за разумевање овог проблема је свакако ауторитет великих катедара. Такође, треба узети у обзир и то да се „ауторитет“ (αὐθεντία) патријараха на сабору изражавао и кроз саборска заседања, при расправама, гласањима, пошто су присутни патријарси или делегати оних одсутних узимали реч или су гласали према поретку „старешинстава части“ домаћих патријарашких престола[30].

На Халкидонском сабору представник цара и сената је рекао: „Ако Вама то годи, нека патријарх из сваке области, изабравши по једног или двојицу (епископа) из своје области, стане на средину и заједно размотривши веру, објави свима оно о чему је сагласност постигнута. Тако да, по нашој жељи, сви будемо једномислени, да би свака нејасноћа била уклоњена. Но ако неко изнесе супротно мишљење (што не мислимо да ће се десити) тада ћемо знати какво је то мишљење[31]. Овај предлог је потицао из предања, али овде није био усвојен због тога што су Епископи избегавали да дају нова исповедања вере: „Преосвећени епископи повикаше: нећемо да састављамо нова писмена изложења. То је закон [тј. од Трећег сабора] који нас учи да оно што је установљено да буде довољно... Нека изреке Отаца остану непромењене“[32]. Sellers примећује да су, у својој збуњености, царски званичници тражили савет од цара, који је, намеравајући да избегне сваку сумњу тираније, наложио да се усвоји предлог о формирању комисије епископа, или, уколико то не успе, да сваки епископ има изнети своје писмено веровање преко митрополита, или, ако Сабор и даље одбије да понуди један јасан израз вере, да се Сабор има одржати на Западу[33].

Занимљиво је како гласе неки потписи на Халкидонском сабору: „Диоген митрополит Кизика у име своје и одсутних епископа који су испод мене“, па даје шест имена. Слично томе и 114 других митрополита за 93 суфрагана[34]. Суфрагани су предавали своје мишљење и гласове пре самог сабора или се очекивало да ће тако учинити, попут бланко потписа. И када је један епископ из блока источних објаснио свој глас, рекао је да је он, поврх свега, само пратио вођство свога митрополита (овако је било на сабору 449. године)[35].

3. Каква је била улога општег гласа (κοινὴ ψήφος)? У Окружници (енциклици) Епископима Католичанске Цркве Епископ Александар Александријски тражи од њих да потпишу њен теолошки садржај и на карактеристичан начин подстиче епископе: „Драга и једнодушна браћо, будите једногласни (σύμψηφοι yίνεσθε)“[36]. У Окружници Александру Солунском Епископ Александар Александријски пише да је одлука сабора (око 320. године) од око „стотину“ епископа Египта, Либије и Пентапоља о осуди Арија и његових присталица била једногласна (παμψηφεί). Године 320. Александар Александријски је сазвао сабор епископа Египта и Либије. Од 100 епископа сабраних у Александрији 80 је гласало за осуду и прогонство Арија[37], уз кога су се сврстали само двојица (Секунд Птолемаидски и Теона Мармариски). То је она посланица која почиње речима: „Будући да је Католичанска (=Саборна) Црква једно тело, а заповест је Божанских Писама да држимо свезу једномислија и мира (Еф.4,3), доследно томе је да пишемо и свима јављамо оно што бива код свакога од нас, да било кад страда или се радује један уд, састрадавамо или се сарадујемо једни са другима (1Кор.12,26)“[38].

На основу прегледа саборских аката, чини се да је најчешћа пракса била једногласно одлучивање, уз чешће или ређе практиковање побројавања гласова (као што ћемо видети ниже, епископски повици одобравања би могли да доведу до κοινὴ ψήφος). У посланици Никејског сабора стоји да је у присуству цара Константина и уз глас свих осуђено Аријево учење (καὶ παμψηφεὶ ἔδοξεν ἀναθεματισθῆναι τὴν ἀσεβῆ αὐτοῦ δόξαν...”[39]).

Канон 6. Ι Вас. Сабора управо помиње „општи глас“. Завршетак канона гласи: „Ако пак заједничкој одлуци [општем гласу] свију (ἐὰν μέντοι τῇ κοινῇ πάντων ψήφῶ), која је била разложна и по црквеном канону, двојица или тројица се због своје свадљивости успротиве (δύο ἢ τρεῖς δι᾽ οἰκείαν φιλονεικίαν ἀντιλέγωσι), нека важи глас већине (κρατείτω ἡ τῶν πλειόνων ψηφος)“[40]. Епископ Атанасије карактеристично вели следеће: „Канон указује на пресудни значај праведне, црквенопредањске одлуке већине (бројчано врло велике, јер би тесна већина стварала раздоре). Зато су одлуке Светих Сабора, поготову у питањима вере, доношене једногласно. Јер о Истини вере нема надгласавања[41]. В. Јанопулос каже да је завршетак овог канона важан јер „одређује оквире функционисања саборског система, заснованог на принципу већине (ἀρχή τῆς πλειοψηφίας) и равноправности чланова сабора, тог основног начела демократског функционисања једног колективног органа у једној епохи где је апсолутизам представљао једини политички систем“[42]. Пример једногласног одлучивања је канон 28 Халкидонског сабора. Царски представници су изнова формулисали садржај овог канона и дали га на расправу, да би „најпобожнији епископи рекли: овај глас [ψῆφος, канон] је праведан (oἱ εὐλαβέστατοι ἐπίσκοποι εἴπον· Αὕτη δικαία ψῆφος)“[43]. Када је на Сабору у Константинопољу 1642. године осуђено учење Кирила Лукариса, одлуке су такође поднесене на опште гласање (κοινῇ ψήφῳ)[44].

Додајмо овде да је на четвртој седници Халкидонског сабора (17. октобар), коју смо већ помињали, легат Пасхасин отворио рад читајући оно што изгледа да је био исход овог саборовања: Никејски Орос вере потврђен у Константинопољу (381) био је објашњен од Кирила у Ефесу (431) и потврђен од Лава, који је одбацио јереси Несторија и Евтиха, тако да ништа не треба да се додаје овој вери, нити да се одузима од ње. Ова изјава је прихваћена са повицима одобравања: „Тако сви ми верујемо! Тако смо крштени! Тако крштавамо!“[45]. Тада су комесари тражили да сваки епископ изјави да ли сматра да је Томос у сагласности са оросима Никеје и Константинопоља, и, исповедивши да су већ потписали документ, Анатолије, папски легати, Максим Антиохијски и остали потврдише да се слажу[46]. Међутим, обратимо пажњу, пошто су стотину и шездесет два гласа била дата, званичници су позвали остале да свој суд изразе акламацијом. Ови то и учине, узвикујући да су чак и они противници у Ефесу – Јувеналије, Таласије, Јевсевије, Јевстатије и Василије – потписали и веровали као Лав[47]. Тада је Сабор повољно одлучио о њима, те су Јувеналије и остали поново заузели своја места у Сабору, услед клицања да је јединство поново постигнуто и мир дарован Црквама[48].

Као мали коментар на ово изнесимо примедбу нотара са једног саслушања у Константинопољу, априла 449. године, које одржано ради испитивања тачности записника са Ендимуса сабора 448. године: „Често се дешава на овим најсветијим саборима да један од најбогољубивијих присутних епископа каже нешто, и што један човек каже буде забележено и рачуна се као да су и сви остали тако рекли. Ово се дешавало одувек: на пример, једна личност нешто каже, а ми пишемо: ‘Свети Сабор је рекао...“[49]. Ова примедба је врло карактеристична за разумевање како саме рецепције тако и природе гласања на саборима.

Као што смо већ могли приметити, под општи глас могу се подвести акламације. После рада специјално одређене комисије ревидиран је и коначно уобличен Халкидонски орос и пред Сабором га је прочитао архиђакон Аетије. Орос је, треба напоменути, прихваћен с поклицима одобравања. Три дана касније, у присуству цара Маркијана, на шестој седници Сабора, поново је прочитан Орос и, како видимо код Мансија, поново је примљен акламацијом, па су сабрани епископи – без гласања – придружили своје потписе[50].

Ово нас води закључку да је акламација или гласан узвик била истовремено и глас (ψήφος). „За савременог читаоца, изјаве приписиване индивидуалним епископима изгледају много важније него ‘узвици’ групе као целине. Међутим, у пред-индивидуалистичком друштву, такви повици су имали сасвим другачији значај“[51]. MacMullen сматра да је иста врста резимирања дискусија била у употреби у Никеји (пошто је то била пракса у римском сенату). После половине 6. века увек је председавајући дефинисао то што је требало одлучити, и давао тон у описним реченицама по жељи („уобличио би предлог“, како бисмо то данас рекли). Велики број епископа, према томе, није имао на шта да се ослони сем на своје узвике када би желели да се супротставе или модификују ток рада[52]. Дејвис каже у погледу саборског система доношења одлука: „Коначни глас је обично био непотребан, јер sententiae су најчешће издаване у једногласију, као резултат претходних договарања“[53]. Тако Орос вере VII Вас. сабора у Никеји (787), има завршетак: „Тада сви у глас повикаше: Тако верујемо, тако сви мислимо, тако смо сви сагласно потписали“ [54].

Овде је веома драгоцено писање Паладија у вези са реаговањем Запада на прогонство Св. Златоуста. Папа се, наиме, надао да ће бити сазван Васељенски Сабор и да ће се све то канонски решити. Паладије наводи: да је Папа, и Милански и Аквилејски и др. Западни Епископи писали западном цару Хонорију, а овај цару Источном Аркадију (и наводи то Писмо): да се сазове Сабор Западних и Источних Епископâ (5+2+1) у Солуну и преиспита суђење Златоусту. За наше питање је интересантан израз Западних Епископа, или је пак то Паладијев: „да буде савршен Сабор (Источних и Западних), не у квалитету броја, него и квалитету мишљења[55].

Други Вас. сабор у свом Синодику, том значајном документу саборне свести Православних Цркавâ на Истоку, наглашава могућност да „сва Црква сложно као једним гласом“ уважи један предлог, који затим прихвати „и пленум Сабора“:

„Односно пак посебних распоређењâ (τῶν οἰκονομιῶν=уредби=одлукâ) у Црквама (на Истоку), старо је, као што знате, важеће правило, које је и правило Никејских Светих Отаца (=Канон 6): да у свакој области обласни Епископи и, ако они хтедну, са суседним Епископима, врше постављења (τάς χειροτονίας) на корист (Цркве), према којима се доследно уређују остале Цркве код нас, као што знате, и узводе се (Архи)јереји најзначајнијих Цркавâ. Тако, у Цариградској, такорећи, новоутврђеној Цркви, коју, милосрђем Божјим, као из уста лавових из јеретичке хуле, недавно извукосмо, постависмо за Епископа најуваженијег и најбогољубазнијег Нектарија, на Васељенском Сабору (381.г.), уз општу сагласност, пред очима и најбогољубивијег цара Теодосија, уз сагласност свега клира и свега града. А у најстаријој и заиста Апостолској Цркви у Антиохији Сиријској, у којој се првој назва часно име хришћана (ДАп.11,26), канонски постависмо најуваженијег и најбогољубазнијег Флавијана, уз учешће свих (Епископâ) из области и из Источне дијецезе, а и сва Црква сложно као једним гласом почаствова тога мужа, коју закониту хиротонију је прихватио и пленум (овог) Сабора (381.г.).20) А у мајци свих Цркавâ (τῆς μητρός ἁπασῶν τῶν Ἐκκλησιῶν) Јерусалимској) најуваженијег и најбогољубазнијег Кирила познајемо као Епископа, који је давно постављен канонски од Епископâ области, и многа је страдања претрпео од аријанаца у разна времена“[56].

Сводећи увиде о начину гласања у епохи Васељенских Сабора, можемо рећи да се иза овог феномена крију значајне богословске истине. Захваљујући улози епископа у Евхаристији да уједињује локално и универзално, свака епископска хиротонија (или избор) била је locus у коме се универзално и локално сусрећу[57]. Eпископова служба (и његова локална евхаристијска заједница у којој се његова хиротонија догађа) „постаје повезана са остатком евхаристијских заједница у свету на суштински начин“[58].

Изнесимо сада таксативно следеће важне ставове: 1) Број учесника никада није био пресудан за значај и рецепцију једног Васељенског сабора, уз напомену да не стоји гледиште да су сви епископи (било када) позивани на Васељенске саборе. 2) Принцип један епископ – један глас[59], иако често заступљен, није важио као апсолутан (саборска акта су јасна по том питању, а као допунску ноту треба додати улогу акламација[60] као и општег гласа κοινὴ ψήφος. Шта више, у Халкидону, саборска заседања се састоје од беседа, посланица, обраћања[61] и акламација: све то је од суштинског значаја за саборске закључке. 3) Потписи су имали више симболичну (што није мало), неголи суштинску улогу. Ово се може закључити на основу неподударности између присуства епископа и спискова потписа (тј. списка оних епископа и њихових представника који су потписали своје слагање са Оросом вере[62]; нпр. у саборским актима видимо да потписи неких епископа стоје на неким заседањима, а на некима их нема, без напомене да је то представљало неки проблем). 4) Гласање на саборима је било углавном детерминисано гласом и ставом поглавара или председника делегација помесних Цркава (јер су се шире црквене области, попут патријаршије или архиепископије, изјашњавале путем једног гласа по области и тиме изражавале свој консензус или φρόνημα: речит је пример Александријске патријаршије на IV Вас. сабору[63]). Уистину, древни сабори су тежили да буду резултат договора. Главна улога светих канона је била да уклони препреке истинској сагласности (consensus) а не да створи некакве развијене процедуре[64], што не значи да процедура није играла никакву улогу. 5) Непотписивање саборских одлука (или противљење истим) од појединачних епископа није утицало на њихово коначно усвајање (случај римских легата у Халкидону поводом 28. канона), тј. на коначни исход Сабора и његову рецепцију. Сваки епископ је био позван да пружи свој исказ sententia, свој званични одговор. Коначно гласање најчешће није било неопходно, јер су sententiae често издаване у тајности, као исход претходећих преговарања[65]. 6) Одлуке и каноне је скоро по правилу састављала посебно одређена комисија и они су обзнањивани на званичном, панегиричном, завршетку рада Сабора (стога нам није познато да ли су, на који начин и када потврђивана Акта од сваког појединачног сабора).

Све ове чињенице, као и друге сличне њима, историјски су поткрепљене и важно их је поменути како би сe препознала права проблематика синодалности. Овако схваћено саборско предање указује на пресудни значај црквенопредањске улоге и одлуке већине (наравно, бројчано врло велике, јер би тесна већина стварала раздоре). Како је приметио Епископ Атанасије у свом издању Свештених Канона Православне Цркве, „због тог разлога су одлуке Светих Сабора, поготову у питањима вере, доношене једногласно“[66]. Да ли је тај предањски метод оправдан данас (у свету медија, транспарентности, демократије итд.), јесте занимљиво питање на који ће одговор пружити савремена еклисиолошка свест и пракса.

У еклисиологији која се руководи законима евхаристијске саборности – а таква је православна еклисиологија – како М. Вгенопулос сматра, „помињање сопственог примуса у пракси православне Литургије не указује на то да је локални епископ административно подређен своме првом, већ пре указује да сваки од локалних епископа мора да препозна једног међу собом као првог – тј. институцију јединства – у значењу 34. апостолског канона, и да је он у заједници са првим“[67]. Сматрамо да је ово кључно за саборско учешће и проблематику гласања: препознајући једног епископа (најчешће митрополита) као представника њихове области епископи га овлашћују да их заступа у свим питањима. У том смислу, за један саборно-католичански синод није пресудна бројчана заступљеност него аутентичност; уосталом принцип „свеопштости“ – сви, свагда и свугде Викентија Леринског – никада није прихваћен у православној мисли.


Библиографија

Eп. Атанасије Јевтић, Патрологија, свеска друга, 2016.

D. Davis, The First Seven Ecumenical Councils (325-787): Their History and Theology, Collegeville, Minnesota, 1983.

J.N.D. Kelly, Golden Mouth: The Story of John Chrysostom—Ascetic, Preacher, Bishop, Ithaca: Cornell University Press, 1995.

Anna Crabbe,῾The Invitation List to the Council of Ephesus and Metropolitan Hierarchy in the Fifth Century”, JTS 32, стр. 369-400.

MacMullen, Voting about God in Early Church Councils (New Haven 2006).

The Acts of the Council of Chalcedon, изд. Price-Gaddis, Liverpool University Press 2005.

Β. Φειδᾶς, Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία I, Атина 1994.

В. Γιαννόπουλος, Ἱστορία καὶ θεολογία τῶν Οἰκουμενικῶν Συνόδων, Атина 2014.

Millar, “Bishops and Their Sees at the Sixth Session of the Council of Chalcedon: The Near Eastern Provinces”, у: Empire, Church and Society in the Late Roman Near East: Greeks, Jews, Syrians and Saracens (Collected Studies, 2004-14), Peeters, 2015.


Summary: There is an abundance of inexact information regarding some important aspects of the Church Councils, such as the composition of the Council, the number of its participants, the way of signing, the significance of episcopal signatures, the issue of voting, etc. The author is concerned with details such as those relating to historical questions and he set out the basic perspective of conciliarity with following findings: a) The number of participants was never decisive for the significance and reception of an Ecumenical Council, and it is incorrect to say that all bishops were invited to those Councils. b) The principle “one bishop–one vote” was not absolute (the Acts of the Councils are clear in this respect, and the role of acclamation and common vote, κοινὴ ψήφος, must be taken into consideration). Voting at the Councils was principally determined by the vote or stance of the head (primate or senior bishop) of delegations of the local Churches. Wider geographical regions, such as patriarchate or archdiocese, would sometimes express themselves with one vote per region and in that way, they expressed their consensus or φρόνημα; a good example is the Patriarchate of Alexandria at Chalcedon. Not signing a conciliar decision (or opposing them) by particular bishops (remember Roman legates at Chalcedon) would not affect the final outcome of a Council or its reception. Each bishop was allowed or invited to offer his sententia, his official response. A final vote was usually not necessary, for the sententiae most often issued in unanimity, the result of the previous negotiation.


[1] Ово тело је по први пут засведочено године 448. али је морало бити установљено раније. Уп. A. Papadakis, “Endemousa Synodos,” Oxford Dictionary of Byzantium (New York and Oxford, 1991), 1: 697. Такође, Уп. J. Hajjar, “Recherches sur la synode ‘endimousa’”, Proche-Orient Chretien V (1955) 113-138, 216-239. Описујући Златоустове дане епископовања у Константинопољу, Кели са тиме повезује зачетке оног што ће се касније назвати Синод ендимуса (J.N.D. Kelly, Golden Mouth: The Story of John Chrysostom—Ascetic, Preacher, Bishop, Ithaca: Cornell University Press, 1995, 128-129), шта више, вели да зачетке овог синода треба тражити у време Нектаријевог епископовања (381-397). Тачно објашњење за ову појаву дао је Златоустов каснији наследник Анатолије који је на Халкидонском сабору рекао: „Временом чествовани обичај је да уважени епископи док посећују наш чувени град имају да се састану заједно кад то прилике наложе да се решавају црквени спорови и узроци, и да дају одговор подносиоцима молби“ (Вид. код A. Grillmeier и H. Bacht, Das Konzil von Chalkedon (Würzburg 1953), II. 472-4 (E. Hennan). Уп. и Келија, Golden Mouth, стр. 129). Додајмо овде и то да када би на „Ендимуса синоду“ учествовале поглавари других древних патријаршија, тада би тај сабор добијао шири састав и то би довело до феномена тзв. Већег ендимуса сабора (Μείζων Ἐνδημούσα или Μείζων Πατριαρχική Σύνοδος).

[2] Исповедање праве вере (R. Price и M. Whitby, Chalcedon in Context, Chalcedon in Context Church Councils 400-700, 88; The Acts of the Council of Constantinople 553, 150-1); A. Јевтић, Патрологија, свеска трећа, Београд 2018, 122.

[3] Канон 6. Ι Вас. Сабора управо помиње „општи глас“. Види ниже.

[4] У погледу чланства на већим Саборима, древна историја Цркве нам пружа занимљиве податке о којима ћемо такође расправљати на другом месту.

[5] R. MacMullen, Voting about God in Early Church Councils (New Haven 2006).

[6] 18.170, Херодот 5.78, Еурипид, 291 и др.

[7] L. Brubaker-J. Haldon, Byzantium in the Iconoclast Era: The Sources, Cambridge 2001, 271.

[8] F. Millar, “Bishops and Their Sees at the Sixth Session of the Council of Chalcedon: The Near Eastern Provinces”, у: Empire, Church and Society in the Late Roman Near East: Greeks, Jews, Syrians and Saracens (Collected Studies, 2004-14) (Late Antique History and Religion)”, 34.

[9] Вид. наше “Reflections on Authority and Synodality: A Eucharistic, Relational, and Eschatological Perspective”, у: John Chryssavgis (ed.), Primacy in the Church The Office of Primate and the Authority of Councils, vol. 2, (Yonkers, New York: St Vladimir’s Seminary Press, 2016), 531-553. Такође, “Synodality: A Misapprehended Vision,” у: Synodality: A Forgotten and Misapprehended Vision, ур. Maxim Vasiljevic & Andrej Jeftic, (Los Angeles, CA: Sebastian Press, 2017) 99–124.

[10] Уп. H. Percival, The Seven Ecumenical Councils (Kindle Locations 9036-9043). Veritas Splendor Publications.

[11] Вид. The Acts of the Council of Chalcedon, изд. Price-Gaddis, Liverpool University Press 2005, 4.

[12] Henry R. Percival, The Seven Ecumenical Councils (Kindle Locations 9537-9541).

[13] The Acts of the Council of Chalcedon, 128.

[14] Уп. Β. Фидас, Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία I, Атина 1994, 644.

[15] ”And when all the most holy bishops had spoken on the subject, they signed this which follows”. Percival, Henry R (2013-06-23). The Seven Ecumenical Councils (Kindle Location 9511). Veritatis Splendor Publications. Kindle Edition.

[16] Уп. В. Јанопулос, Ἱστορία καὶ θεολογία τῶν Οἰκουμενικῶν Συνόδων, Атина 2014, 33.

[17] В. Јанопулос, Ἱστορία καὶ θεολογία τῶν Οἰκουµενικῶν Συνόδων, 33.

[18] “'Ἡ διάταξις τῶν συνεδριῶν τῆς ἐν Χαλκηδόνι οἰκουμενικῆς συνόδου”, Κληρονομία 3 (1971) 276.

[19] Е. Хрисос додаје: ”Сачуван је каталог потписника ове одлука (τῶν ὑπογραψάντων τὴν ψήφον), чији број досеже 185, као и имена других 23 епископа које су представљала њихова сабраћа у епископату (ACO II, 1, 448-453). Међутим, присутни су били и други епископи, попут Јевсевија Анкирског и Таласија Кесаријског, по свој прилици са епископима Понтијске дијецезе који су били под њима, који су одбили да потпишу одлуку (οἴτινες ἠρνήθησαν νὰ ὑπογράψουν τὴν ψήφον)” (ACO, II, стр. 456-457). ACO II 1, 448-453. Вид. “'Ἡ διάταξις τῶν συνεδριῶν”, 276.

[20] “'Ἡ διάταξις τῶν συνεδριῶν τῆς ἐν Χαλκηδόνι οἰκουµενικῆς συνόδου”, 276.

[21] Вид. F. Millar, “Bishops and Their Sees”, 34.

[22] F. Millar, исто (подвлачење наше).

[23] F. Millar, исто.

[24] F. Millar, исто, 43.

[25] F. Millar, исто.

[26] F. Millar, исто, 37.

[27] Акта код ACO, I, 1, 8. Усамљени случај Блаженог Августина (који је умро 19. новембра 430) дугује његовом великом личном угледу (ACO, I, 1, 8), премда се може претпоставити и грешка царске канцеларије.

[28] На овом Сабору је била и провера свих представника који су морали да покажу послато царско писмо πρὸς ἕκαστον τῶν μητροπολιτῶν γραφέντων (Акта код Mansi, IV, 1129). Иначе, егзарси су били епископи са вишим митрополитским статусом.

[29] Уп. Ί. Φειδᾶ, Ὁ θεσμὸς τῆς Πενταρχίας τῶν πατριαρχῶν, Атина 1977, 45 и даље.

[30] В. Фидас, Ἐκκλησιαστικὴ στορία I, Атина 1994, 715.

[31] Henry R Percival, The Seven Ecumenical Councils (Kindle Locations 9178-9181). Veritatis Splendor Publications (подвлачење наше). Иако су епископи сматрали да не треба износити ново исповедање вере (после III Вас. сабора), овај моменат сведочи да је пракса по којој су архиепископи (патријарси) били изражаваоци своје области, постојала у првом хиљадугодишту.

[32] Henry R Percival, The Seven Ecumenical Councils (Kindle Locations 9181-9183).

[33] Уп. Sellers, The Council of Chalcedon: A Historical and Doctrinal Survey, London: SPCK, 1953, 119. Селерс наводи Mansi, vii. 105A.

[34] Schwartz (1914-40) 2, 1, 3, pp. 151-55. Cf. MacMullen. Voting About God (Kindle Locations 1196-1197).

[35] Вид. код MacMullen. Voting About God (Kindle Locations 1196-1197).

[36] Уп. Β. Фидас, Ἐκκλησ. Ἱστορία I, 409.

[37] Уп. L. D. Davis, The First Seven Ecumenical Councils (325-787): Their History and Theology, Collegeville, Minnesota 1983, 53.

[38] Св. Атанасије, О Никејском Сабору, 35; Сократ, ЦИ 1,6,4-30, код А. Јевтић, Патрологија II, Београд 2016, 164..

[39] Сократ, Црквена историја, Ι, 9.

[40] Свештени Канони Цркве, 71.

[41] Свештени канони Цркве, 71 (подвлачење наше).

[42] Уп. В. Јанопулос, Ἱστορία καὶ θεολογία τῶν Οἰκουμενικῶν Συνόδων, 67 (подвлачење наше). У ширем тексту Ороса вере Халкидонског сабора стоји: Ὃ δὴ καὶ πεποιήκαμεν κοινῇ ψήφῳ.

[43] ACO ΙΙ 1, стр. 458, 10. Уп. Е. Хрисос, “Ἡ διάταξις..”, 282.

[44] Уп. Conciliorum Oecumenicorum Generaliumque Decreta: The Great Councils of the Orthodox Churches Decisions and Synodika: From Constantinople 861 to Constantinople 1872, Turnhout Brepols Publishers 2016, 256.

[45] Mansi, vii, 9.

[46] Исто.

[47] Вид. R. V. Sellers, The Council of Chalcedon, 113.

[48] Mansi, vii. 48. Уп. Sellers, The Council of Chalcedon, 114.

[49] Acts 451 I, стр. 767. Richard Price, “The Second Council of Constantinople (553) and the Malleable Past”, у: Chalcedon in Context, 122.

[50] Mansi, vii, 132ff. Том приликом 452 потписа су дата у Актима по овом питању. Уп. Sellers, The Council of Chalcedon, 123.

[51] Charlotte Roueché, “Acclamations at the Council of Chalcedon”, у: Chalcedon in Context, 169.

[52] MacMullen. Voting About God (Kindle Locations 1448-1452).

[53] Davis, The First Seven Ecumenical Councils (325-787), 23.

[54] Mansi, 13, 380; прев. Еп. Атанасије Јевтић, Патрологија, свеска трећа, 60.

[55] πρὸς τὸ τελείαν γενομένην Σύνοδον, οὐκ ἐν ποιότητι ἀριθμοῦ, ἀλλ᾽ ἐν ποιότητι γνώμης, ἀναμφίλεκτον ἐξενεγκεῖν ψῆφον (Паладије, Дијалог, PG 47, 14). Код Епископ Атанасије Јевтић, Патрологија, свеска друга, 2016, 631.

[56] Патрологија свеска друга, 2016, 28 (подвлачење наше).

[57] Види J. Leemans, P. Van Nuffelen, S. W. J. Keough, eds., Episcopal Elections in Late Antiquity, Berlin: De Gruyter, 2011, 5.

[58] J. Zizoulas, Being as Communion: Studies in Personhood and the Church (London: Darton, Longman & Todd, 1985), 155.

[59] Уп. схему εἷς ἀνὴρ-μία ψῆφος коју су установили поједини модерни мислиоци. Ово имплицира модерну деобу субјект-објект и лоцира Истину на прелазу између саборске католичности и индивидуалне помесности (епископ који одлучује у име своје дијецезе).

[60] У Халкидону су Никеоцариграфски символ, као и Кирилово писмо Несторију (Obloquuntur) и Јовану Антиохијском (Laetentur coeli) били прихваћени акламацијом. Томос Папе Лава је такође поздрављен усклицима одобравања. С друге стране, иста пажња није посвећена Илирцима који су тражили да се покаже милост према главама Ефеског разбојничког сабора и Диоскору. Уп. R.V. Sellers, The Council of Chalcedon, 111.

[61] Уп. сажети преглед Аката Светог помесног Латеранског сабора 649. године код Еп. Атанасије (Јевтић), Патрологија, свеска трећа, 37.

[62] Уп. Anna Crabbe, “The Invitation List to the Council of Ephesus and Metropolitan Hierarchy in the Fifth Century”, JTS 32, 369-400

[63] Канон 30. Халкидонског сабора гласи: „Пошто су најпобожнији епископи Египта одложили за сада да потпишу Посланицу (=Томос) најпреподобнијег Архиепископа (Римског) Лава, не као противећи се Католичанској вери, него говорећи да у Египатској провинцији обичај је да ништа такво не чине без мишљења и исказа (свога) Архиепископа, и моле да им се то допусти до постављења будућег епископа велеграда Александринаца“. Древна епитома овог 30. канона гласи: „Обичај је код Египћана да нико не потписује без дозволе њиховог Архиепископа. Стога не треба кривити било кога ко није потписао Посланицу светога [папе] Лава док им се не изабере Архиепископ“ (уп. Henry R. Percival, The Seven Ecumenical Councils, [Veritatis Splendor Publications, 2012] 291).

[64] Уп. Peter Van Nuffelen, “The Rhetoric of Rules and the Rule of Consensus,” in: Episcopal Elections in Late Antiquity, 257.

[65] Уп. Davis, The First Seven Ecumenical Councils, 23.

[66] Свештени Канони Православне Цркве, 71.

[67] M. Vgenopoulos, Primacy in the Church, 124. Подвлачење наше.


SA

 

People Directory

Milo Radulovich

Milo John Radulovich (October 28, 1926 – November 19, 2007) was an American citizen (born in Detroit) of Serbian descent and former reserve Air Force lieutenant who was accused of being a security risk for maintaining a "close and continuing relationship" with his father and sister, in violation of Air Force regulation 35-62. His case was publicized nationally by Edward Murrow on October 20, 1953, on Murrow's program, See It Now:

“That [Air Force regulation 35-62] is a regulation which states that 'A man may be regarded as a security risk if he has close and continuing associations with communists or people believed to have communist sympathies.' Lieutenant Radulovich was asked to resign in August. He declined. A board was called and heard his case. At the end, it was recommended that he be severed from the Air Force. Although it was also stated that there was no question whatever as to the Lieutenant's loyalty.—Edward R. Murrow”

.
Read more ...

Publishing

Notes On Ecumenism

Written in 1972 by St. Abba Justin Popovich, edited by Bishop Athanasius Yevtich, translated from Serbian by Aleksandra Stojanovich, and proofread by Fr Miroljub Ruzich

Abba Justin’s manuscript legacy (on which Bishop Athanasius have been working for a couple of years preparing an edition of The Complete Works ), also includes a parcel of sheets/small sheets of paper (in the 1/4 A4 size) with the notes on Ecumenism (written in pencil and dating from the period when he was working on his book “The Orthodox Church and Ecumenism”; there are also references to the writings of St. Bishop Nikolai [Velimirovich], short excerpts copied from his Sermons, some of which were quoted in the book).

The editor presents the Notes authentically, as he has found them in the manuscripts (his words inserted in the text, as clarification, are put between the slashes /…/; all the footnotes are ours).—In the appendix are present the facsimiles of the majority of Abba’s Notes which were supposed to be included in his book On Ecumenism (written in haste then, but now significantly supplemented with these Notes. The Notes make evident the full extent of Justin’s profundity as a theologian and ecclesiologist of the authentic Orthodoxy).—The real Justin is present in these Notes: by his original language, style, literature, polemics, philosophy, theology, and above all by his confession of the God-man Christ and His Church. He confesses his faith, tradition, experience and his perspective on man, on the world and on Europe—invariably in the Church and from the Church, in the God-man Christ and from Him, just as he did in all of his writings and in his entire life and theologizing.