Љубав, слобода и реализам

Владика Атанасије као саговорник,
преводилац и тумач Светих Отаца за наше времe

Јако је угодно и добро бити присутан на овом сабрању благодарности, уживајући у празнику (попут древних Χαριστήρια) у част двојице Архијереја, митрополита Амфилохија и епископа Атанасија. И врло је лепо што сви без изузетка о њима двојици Учитеља говоримо из личног искуства.

Стога бих и ја почео једним личним утиском из младости. Када се негде с пролећа 1984. године, појавио уџбеник патрологије Патрологија: Источни Оци 4. и 5. века – од Никеје до Халкидона, као свеска друга (y издaњу Православног богословског факултета), тадашњег професора јеромонаха др Атанасија Јевтића, у српској теолошкој средини се десио један важан теолошки заокрет. Та књига је била први озбиљни, притом потпуно оригинални, патролошки преглед кључног периода историје светоотачке мисли и парадигма једног теолошког универзитетског уџбеника, у коме је теолог своју мисао артикулисао подједнако кристално јасним језиком као и историчар. Тај живи језик је оставио снажан утисак на једног младог ученика богословије. Тадашњи суплент, о. Предраг Пузовић је скоро дословце а врло надахнуто предавао црквене писце управо из те Патрологије (почевши од Јевсевија Кесаријског и палестинских писаца) а ми, млади богослови, смо са одушевљењем листали странице те књиге која је била показатељ љубави, слободе и реализма – три ствари које красе Атанасијев однос према Оцима Цркве.

Својим даљим радом, аутор ове књиге ће студије патристике уздићи на ниво озбиљне академске дисциплине, при том показујући да је светоотачко богословље плод како еклисијалног и аскетско-мистичког искуства, тако и философског рвања са проблемима људског духа.

1. Атанасије као патролог

Почевши од атинских и париских година па надаље др Атанасије је објавио низ стручних радова из Историје Цркве и патристике, на више језика, укључујући и критичка издања. Наша браћа и сестре из Грчке знају да је његов патролошки рад започео много раније, са критичким издањем Дамаскинових Беседа о Богородици, на изворном грчком, са преводом и коментарима (српско проширено издање дошло је мало касније).

Иако је са другом књигом своје Патрологије (1984) Атанасије достигао свој „acme“ као патристички научник (који није избегавао полемичко одмеравање нити критички однос према Оцима – уп. примера ради његову оцену Епифанија Кипарског или Јеронима Стридонског), његов мото је увек био сажет у речима „docendo discimus“, тј. учимо док друге научавамо.

Ваља поменути да су факултетска предавања Епископа Атанасија укључивала подробне осврте на допринос не само Источних него и Латинских и Сиријских Отаца. Главни историјски успех Отаца он је видео у свецелом „крштењу“ ума и бића, што је водило оцрквењу и „спољашње“ философије.

У међувремену, пак, Епископ Атанасије је, својим патролошким радом, понудио такав богат опус да је, да тако кажемо, одужио дуг читаве једне генерације. Преглед његове импресивне библиографије показује да у његовом стваралаштву ”нема празног хода”. Књига Дела Апостолских Ученика (Врњци-Требиње 1999, 2002, 2005), са преводом ранохришћанских Отаца, непосредних Апостолских ученика, надоместила је одсуство књиге 1 Патрологије (која се појавила на почетку 2015. године).

Свим истраживачима раног Хришћанства, а понајвише студентима теологије, Епископ Атанасије нуди нов приступ, обогаћен историјским подацима и теолошким тумачењима. О. Јованче Георгијевски из Париза је говорио да се на Атанасијевом једном часу научи колико у једном семестру код других професора…

Захватајући са самих патристичких извора, Атанасије патролог приповеда повест велике историографске комплексности, у којој философија, богословље и духовност представљају једну стварност, која се може слободно окарактерисати као „неопатристичка синтеза“.

Катедра за Патрологију Православног богословског факултета Универзитета у Београду поносна је на свог дугогодишњег професора, свагда бивајући свесна да њено истакнуто место међу другим катедрама дугује понајвише његовом доприносу.

У припреми му је Патрологија 3 (200 урађених страница – 14. маја 2018), као и књига о Светом Јерониму, са опширним уводом, преводом његових Изабраних дела и коментарима.

Међутим, одмах да кажем, понављајући речи Митроп. Николаја Месогејског, кад је реч о Атанасију, ту “уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек.”

Без претеривања, може се рећи да се у изучавању ране црквене историје и Светих Отаца Атанасије показује као њихов достојни саговорник и најпожељенији тумач-преводилац за 21. век будући да указује на оне елементе и видове њиховог учења који су посебно значајни за наше време.

Шта тачно мислимо када кажемо тумач-преводилац?

2. Какав је Атанасије као библиста, егзегета и ерминевтичар?

Уз очевидну темељиту општу и богословску културу, професора Атанасија одликује и аутентична библијска заснованост његових богословских расуђивања и закључака (десетине студија). У нашој јавности одавно су познати Атанасијеви преводи и коментари на књиге Старога и Новога Завета. Претходни говорници су нарочиту пажњу обратили на Атанасијев студијски превод Књиге Постања, упоредо са јеврејског (масоретског) текста и грчког превода Седамдесеторице (Септуагинта), који је он сачинио после подробног упознавања са јеврејским (провео је годину дана, 2001-2002, у Јерусалиму изучавајући старојеврејски језик и библистику) и грчким језиком, уз консултовање словенског и других светских језика, на које је Свето Писмо до сада превођено.

Отуда је он не само преводилац библијских текстова него и егзегета, са специфичним ерминевтичких стилом и методом. Овај изворни библијски егзегетски приступ повезан је са патристичким ерминевтичким подухватом.

Одлика која нашег аутора краси у свим научним областима јесте да он увек прати најновија академска истраживања и публикације које доносе свеже погледе, нове увиде и читања, нове интерпретативне парадигме значајне за наше савремено читање Отаца и хришћанских извора. Све је то рефлектовано на страницама његових књига и представља његову препознатљиву теолошку сигнатуру.

Сећам се и данас како је, преко разних добротвора, али је и сам издвајао од своје скромне плате, Атанасије добављао најновију литературу из библистике, литургике, патристике из светских градова: Париза, Брисела, Америке итд.

Овог учитеља краси не само врлина него и један изворни духовни шарм. Када смо 2015. године посетили светски византолошки центар Dumbarton Oaks у Вашингтону, провевши у њему два дана у трагању за изворима и студијама, добили смо дан касније од директорке писмо у коме је стајала и следећа реченица: ”Разговор са преосвећеним владиком Атанасијем, слушање његових вицева и досетки, и увиђање његовог поштовања према нашим збиркама подсетила ме је на то да ни имејл ни часовник није мој господар и да ми пуније живимо онда када помажемо једни друге. За мене је то било заиста искуство пуно смисла и оно је дошло у прави час”.

3. Атанасијев допринос систематском богослољу

Стечена слика о патристичком и библијском научно-истраживачком раду владике Атанасија још више се изоштрава увидом у његову дoгматску теологију (у овој области преко 200 библиографских јединица). За будућност догматског богословља незаобилазна су Атанасијева догматско-еклисиолошка и антрополошко-гносеолошка дела. Својим првим радом, докторском дисертацијом о Еклисиологији Апостола Павла на основу Св. Златоуста, написанoj и одбрањенoj на грчком језику (штампана у Атини 1967, на књижевној ”катаревуси”, а потом и у новогрчком преводу), Атанасије је дао свој први прави теолошки допринос. О његовој опсежној и, што је важније, садржински и тематски богатој патролошкoј и догматско-историјској расправи, с правом је комисија за његов докторат у свом предговору подвукла да је он ”оваквим проучавањем Посланица Апостола Павла и делâ Јована Златоуста, пружио основне, из самих извора, елементе за данашње артикулисање пуне, аутентично православне Еклисиологије”.

Митрополит Пергамски ће у том смислу рећи: ”Имам потпуно поверење у Атанасијево еклисиолошко расуђивање”.

Блискост са Светим Оцима довешће до таквог широког и дубоког захвата који ће открити некомпетентност (до)тадашњих приручника. При том, све своје истраживање он изграђује на рукописној и изворној грађи. Атанасије држи да су ”конзервативци”, који су црквеној догматици приступали не-исторично, подбацили у досезању пуне мере патристичког предања. Стога Атанасије даје синтезу јелинско-словенско-католичанске теологије уз примање увида и доприноса Николаја Велимировића и Јустина Поповића, али и уз избегавање крајности „свечовечанских“ идеја првог, и оштрог вокабулара другог.

Широка и упечатљива Атанасијева обавештеност о списима и ставовима како светих Отаца и Учитеља Цркве тако класичних и потоњих философа па до угледних савремених богослова, православних и инославних, и, при том и познавање античке, византијске и савремене философске терминологије и укупне проблематике у резултату дају темељне студије са широким тематским спектром и богословско-философском актуелношћу питања која разматра и одговора које даје.

Прва одлика његовог теолошко-философског предлога јесте настојање да се превазиђе како уски академски схоластицизам тако и пијетистичка побожност, мистицизам и „морализам“ национално-религијских покрета. Он ово постиже најпре кроз повратак Оцима, кроз поновно налажење евхаристијске еклисиологије, а тиме и аутентичности правoславног етоса и црквене самосвести са богословљем личности и са првенством догмата над етиком, тачније у једној синтези онтологије и етике. Ваља имати у виду да је Атанасије унапредио догматско богословље упитним односом према моралистичком богословљу и отклоном превазиђеног апологетског приступа, какав је до њега владао.

Но, који је следећи извор Атанасијевог светоотачког богословља?

4. Атанасије као литургичар

“Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, безбедан и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем... немиран“. Наведене речи припадају митрополиту Николају Месогејском.

Осим очигледног харизматичког приступа богослужењу и Литургији – по чему је остао запамћен у свим православним срединама, од Кападокије, преко Блиског Истока, Русије, Балкана, западне Европе све до Америке – Атанасије је и један сасвим оригинални и трудољубиви посленик на пољу литургичке науке (преко 40 студија на литургичке теме и четири зборника објављених рукописних и древноцрквених текстова, уз старословенске оригинале, преводе и коментаре).

Тако је и јутрос, током Св. Литургије предложио да у текст српског служебника уђе реч ”Анафора”: …”да свету Анафору у миру принесемо”.

Осим тога, одазивајући се на непосредни изазов литургијско-богословског и практично-богослужбеног преиспитивања наших дана, како у нашој Помесној Цркви тако и у васељенском Православљу, а у перспективи Св. Евхаристије као сржи, смислу и пуноћи живота Цркве у времену и Есхатону, и са пуном одговорношћу суочивши се са савременим трвењима између тзв. „конзервативаца“ и „новотараца“ (које је, срећом, превазиђено, великим делом благодарећи управо Атанасијевој списатељској делатности) – Владика Атанасије је на литургијске контроверзе (немире и неспоразуме) у првој деценији 21. века одговорио на најбољи могући начин.

За зачуђујуће кратко време он је превео, саставио и публиковао четири тома литургичких – опет Отачких – извора првога реда под називом „Христос Нова Пасха – Божанствена Литургија“, у којима je изнeo вековно литургијско предање и темељна документа Отаца Цркве. Помоћу тога он је у овом Предању, на основу изложених и описаних чинова Литургија и других богослужбених чинова, раздвојио оно што је суштинско и дијахронијско од појединих устаљених богослужбених обичаја који су најчешће били увезени утицаји са стране. Значај ових Атанасијевих зборника о Божанственој Литургији биће све већи и благотворнији за познавање изворне симбиозе lex orandi и lex credendi у литургијском животу Цркве и довести до препорода и обнове Лаоса. Демонстрирајући ову симбиозу и као литург на делу проф. Јевтић је допринео да се превазиђе поменута дихотомија. Једном речју, Атанасијев интелектуално-духовни универзум не уклапа се лако у категорије „модернизма“ и „традиционализма“.

Љубав, слобода и реализам га прате и у литургичком деловању. Присећам се да је у овом амфитеатру, кад је брањен докторски рад на тему иконопоштовања, врло пластично објаснио да реч προσκύνησις – љубавно целивање… Демонстрирао на делу шта та реч значи пољубивши нечију руку уз један гласан ”смок”.

5. Атанасијев допринос канонском праву и канонском предању

Плод Атанасијевог свестраног бављења историјом и организацијом Цркве јесте његов драгоцени нови превод на српски језик Свештених Канона Васељенских и Помесних Сабора са коментарима који иду руку под руку са древним коментаторима Јевтимија Зигавена, Теодора Валсамона, као и нашег познатог црквеног правника и првог преводиоца канона на српски језик, Епископа Далматинског Никодима Милаша.

О његовом потпуно новом преводу Правила Васељенских сабора говориће други. Ја бих овде истакао Атанасијев допринос превазилажењу трагичног српског црквеног раскола у Дијаспори, чега је сведок недавно објављена књига Савремени еклисиолошки подсетник о Дијаспори: историја и анализа тзв. Америчког Раскола, састављена, на молбу Светог Синода Српске Православне Цркве, 1991. године. Ондашњи јеромонах Атанасије је сва питања везана за раскол ставио под светлост Отачког учења о Цркви, позивајући се на примере икономије у пракси Св. Василија Великог и др, што је био једини начин за њихово суочавање како би се дошло што ближе до зацељивања раскола. Савесно и непристрасно је проанализирао цело питање раскола и дао целисходне икономијске предлоге за његово решење. Оно што извире као главни утисак при читању ове важне савремене историјске књиге јесте да је Црква Тело Христово, а то значи сушто присуство дара Божије љубави у свету на сваком месту.

Конкретан резулатат његовог рада је чин помирења 1992. г. Епископу Атанасију дугујемо захвалност за још једно у низу његових капиталних дела (библијских, патролошких, канонских, литургичких, итд), као његов несебични принос Цркви по свој васељени, а посебно у Српском народу. Истовремено, његова књига осветљава битно питање Дијаспоре, која је пред Православну Цркву поставила битне проблеме, о којима сада неће бити речи.

6. Историјски приступ Оцима Цркве (допринос Атанасија Јевтића општој историји)

Све наведене црте богословског и научног профила о. Атанасија добијају на још већем значају ако се има у виду да у његовим трагањима нимало не заостаје историјско истраживање. Његов историософски осећај не допушта да његово богословствовање буде апстрактно, ванисторијско и спекулативно, него свагда одражава „живи живот“ – на позорници историје где се одвија јављање Бога и остварење богосличности човека. Управо у том духу он сагледава историју света и човека уопште, а посебно историју Цркве (још увек се чека објављивање његових студентских предавања о Васељенским саборима из Историје Цркве), као и биографије и дела библијских и црквених ликова од почетка до данас.

Посебно је међу црквеним историчарима у свету уважено Атанасијево осветљавање догађаја из IV и V века историје Цркве (познатих као ”златно доба патристике”). ”Где је Атанасије – хоћу да му целивам ципеле за његову павловску еклисиологију и историју IV века”, рекао је на Светом и Великом Сабору на Криту 2016. године уважени проф. Историје Владије Фидас када је чуо да је и Атанасије део јерархије Српске Цркве пристигле на Крит.

Историософски ум и осећај за историјску стварност и њено вредновање, плод Атанасијевог темељног бављења историјом Цркве, нарочито је видљив у књигама „На путевима Отаца“ (у два тома), „Трагање за Христом“, „Духовност Православља“, „Од Косова до Јадовна“, „Књига о Јасеновцу “, „Косовска хроника“, као и у најзначајнијој монографији о Косову уопште, „Задужбине Косова“ (за чије је састављање и појаву, заједно са блаженопочившим Патријархом Павлом, најзаслужнији заједно са Живорадом Стојковићем).

Осећај за историјске и мисионарске проблеме Атанасија је препоручио за председника Комисије Светог архијерејског сабора за дијалог са ECOF (Eglise Catholique Orthodoxe de France), па је његов темељни канонско-икономијски приступ резултирао примањем поменуте групе у крило Српске Православне Цркве.

7. Атанасије као хагиограф (агиолог)

У духу историјског реализма, о. Атанасије обухвата и обрађује и тематску област агиологије као богословске дисциплине која по свом одређењу представља богословско промишљање о светоме, светости и светима, али у његовом опусу практично представља саставни део или пројекцију свих великих богословских подручја од библистике до еклисиологије. Темељећи свој богословски доживљај и визуру на Тајни оваплоћеног Христа и у Њему Свете Тројице, Епископ Атанасије негује теолошки реализам, па тако све што говори или пише заснива на живим историјским догађајима, на ”Богу Авраама, Исаака и Јакова” и Божијих тајновидаца, Пророка, Апостола и Светитеља.

Стога његов приступ историји светитељства има одлике хагиолошког реализма. С друге стране, држећи се флоровскијевске (и, заиста, Гадамерове) максиме да историчар није само благонаклони посматрач, него и критички истраживач, он доноси личне судове и процене.

Чак је о. Јустину док је овај писао Житија Светих – после његовог навођење неке фантастичне епизоде из Житија на основу које су анђели рукополагали неке епископе – рекао: ”Аво, то није могуће – то не би могло да прође поред једног Василија Великог!”

Атанасије Јевтић је превео огроман број житија Светитеља Цркве, од апостолских времена па све до новијих животописа (Јустин, Николај, и други). Био је главни уредник и редактор издања Јустинових ”Житија Светих” у 12 томова, као и његових Сабраних Дела (у 22 књиге до сада). Низ година био је члан је Комисије Светог архијерејског сабора за уношење нових Светих у Календар Цркве.

Атанасије је тако, на трагу Јустина Поповића, унутар свог академског рада развио хагиографију много пре него што ће она бити препозната код нас као теолошка под-дисциплина.

8. Атанасије као педагог, катихета, ретор и омилитичар

Из пребогате богословске и историософске делатности Епископа Атанасија не треба заобићи његов педагошко-дидактички и катихетски рад, чега је сведок неколико његових управо катихетско-педагошких књига („Од Откривења до Царства Небеског“, као и неколико књига беседа и сл.).

Његова тадашња жива реч, снимљена и преписивана од слушалаца, и дан-данас слушана као аудио снимци, недавно се појавила и у штампаном виду (три књиге до сада). Живом речју, а отворено и поштено у духовној и научној равни, аутор износи и образлаже основне истине хришћанске теологије и антропологије, а све као плод његовог животног искуства, утемељеног на библијском откривењу и светоотачком опиту. Што је веома битно, ова реч је обогаћена и савременим научним сазнањима, философским прозрењима, трагичном друштвеном и егзистенцијалном збиљом историјског тренутка човека и човечанства, с обзиром на дубоку кризу смисла постојања изазвану идеологијом голог хуманизма.

За разумевање позадине његове синтезе, потребно је појмити околности под којима он дела.

Велики део његовог интелектуалног развоја може бити објашњен динамиком одушевљења моћним Отачким Предањем и одбацивањем теолошке псеудоморфозе која је одликовала XIX и почетак XX века. Ипак, као педагог, Атанасије своју интерпретацију теолошко-философских категорија не сматра последњом речју богословске науке него их увек изнова вреднује (па тако своје раније студије обогаћује новим увидима).

Атанасије није неговао поданички однос код својих духовних ученика. Због тога је на примедбу једног јерарха да своје ученике не коригује као духовни отац, Атанасије је одговорио: ”Погрешно схватање духовног оца имате. Ја нисам командант. Такав однос немам према својој духовној деци!”

9. Атанасије као савремени хроничар и ”ангажовани” теолог

Бавећи се теологијом Атанасије није просто посматрач него живи учесник у свим значајним теолошким и општим црквеним трагањима и збивањима свога времена на простору свеукупног Православља и уопште хришћанског света, остајући уз то отворен и пријемчив за сва друштвена, интелектуално-философска, социјална, историјска и национална збивања савремене епохе. За разлику од, средином 20. века установљене теолошке парадигме оличене у апологетско-полемичком богословљу, по узору на западне обрасце, Атанасије се најпре суочио са властитим теолошким и историјским коренима како би извукао надахнуће и водиљу за нови предлог. По узору на Свете Оце, он је трагао за стварним одговорима на „безизлазе“ цивилизације у којој живи. Многобројни осврти у виду историјских студија, есеја, интервјуа (уп. књигу ”Знак препоречни”, 1994), писаних реаговања сведоче о овоме. Имајући у виду овај сензибилитет и историјску одговорност, не чуди да је његово богословско, научно и црквено дело толико богато и обухватно, да му се не може наћи пандан у новијој црквеној историји.

Његови лични квалитети и социјална динамика српске сцене одговорни су за један образац дискурса, који је често одликовала полемика и конфронтација али никада коначно удаљавање и бекство. Полемички став у његовом наступу не треба од Атанасијевих проучавалаца да заклони чињеницу да њему као пастиру није било лако да се дистанцира од преокупација свога стада, а то значи од друштвених збивања.

Атанасије и иначе у својој теологији показује међу теолозима ретку способност да било коју библијску или патристичку тему прикаже и модерном и релевантном: за њега није довољно само знати разликовати апофатичко од катафатичког богословља, него је потребно показати на свакодневним примерима ту разлику; ту спада и повезивање спорта са есхатологијом, или генијално тумачење паламитског богословља енергија у светлу личносног испољавања.
Он вели на једном месту:

”Дела Божија су Његова слободна дејства-енергије. Да ли ће их Он чинити или не, питање је Његове слободе, што претпоставља Њега као личност. Дела Божије: свет, човек, нису производи нужности, нити су производи дејства (=енергије) и воље, већ су дела Делатника и Вољнога. Не можемо да прихватимо Бога без енергије. Не говоримо о својствима Божијим, већ о дејствима (=енергијама) Дејствујућег, које нам Га објављују.”

Поједини су Атанасијеву теологију описао као „ангажовану“ што може, упркос двосмислености израза, да буде и комплимент: егзистенцијално тумачење догмата и језик који „говори“ савременом свету јесте богословље које није догматско у уском смислу него постаје „стваралачко разрешење животних задатака“, у неопатристичком обрасцу богословља „за живот света“. Уколико Атанасија схватимо као изворног Европљанина, онда се његова критика модерне Европе поже схватити као могућност да Запад врши критику сопственог самоотуђења (а не просто критика која долази, са великом жестином, од неког са стране, са „Истока“). Према томе, питање његовог односа према Европи није пука реторичка поза, него суштинска брига којом он показујe да му је до Европе заиста стало.

10. Атанасије као преводилац

Како је приметио митрополит Николај Месогејски, Атанасије се ”не задовољава само понављањем и анализом Отачких мишљења и ставова, већ предузима анатомско удубљивање у њихове тајне и динамично интервенише богословски градећи на њиховом темељу. Говори богословски као својим матерњим језиком”.

На трагу ћирило-методијевског предања, Атанасије као преводилац, складно преводи и синтетизује текстове свих значајних дела, од Библије до највећих Отаца и философа из историје Цркве и српској јавности дарује драгоцена тумачења и критичке напомене које су плод његовог дијалога са најбољим проучаваоцима библијске и патристичке науке. У овом огромном опусу најдрагоценији су преводи Књиге Постања (1994), Псалама (2000), Књига Макавејских (1995), Паримејника (2001), Дела Апостолских ученика (1999), списа Григорија Богослова (2002 и 2009), Максима Исповедника (2012), Јована Дамаскина (2002) итд. Овај језички подухват несумњиво је допринео образовању једног језичког теолошког идиома који не служи уском кругу присталица него смера као комуникацији са друштвом. Ревидирајући стандарни наратив, тачније обогаћујући га, он је установио један теолошки програм, јасан и препознатљив, који није и не може бити у сукобу са савременошћу. Члан је Комисије Светог Архијерејског Сабора за превођење Светог Писма и Служебника на српски језик. Његови преводи богослужбених књига су званично усвојени од Светог Архијерејског Синода као важећи за целу нашу Помесну Цркву.

10. Закључци

А) Професор и епископ Атанасије оставио је за собом пребогато и драгоцено богословско-научно дело записано у више од педесет томова, којим се надахњује садашњи нараштај и којим ће се, верујемо, хранити будућа поколења. Његово богословско и научно дело није ограничено само на једну област па и тиме сведочи о холистичком карактеру теологије. Катедра за патрологију не може замислити свој рад без Атанасијевих књига, студија, расправа о Светим Оцима и писцима и превода истих. Катедра за библистику осећа огроман дуг Атанасијевим библијским студијама и преводима темељних старозаветних текстова. Катедра за литургику не може замислити свој рад без Атанасијеве ”литургичке стромате” – преводе и коментара древних литургијских рукописа… Катедра за Канонско право почива на Атанасијевим студијама из организације Цркве и његовом преводу на српски језик Канона Васељенских и Помесних Сабора са коментарима. Катедра за Историју Цркве Атанасију дугује преводе Ороса и Аката Васељенских и Помесних Сабора као и и тумачења истих.

Б) Карактер богословља. Атанасије је градио на темељима Светих Апостола и Светих Отаца: Јована Златоуста, Атанасија Великога, Кападокијских Отаца, Максима Исповедника, Јована Дамаскина све до Григорија Паламе и Нектарија Егинског, укључујући у то своје духовно-богословско здање и умно-срдачно виђење, новије ликове Цркве Николаја Охридског и Жичког, Јустина Ћелијског, руског писца Достојевског, и знаменитог патристичара Георгија Флоровског. У дијалогу са таквим луминарима XX века какви су управо поменути, у чије друштво спадају и Ј. Зизиулас, А. Шмеман, Ј. Мајендорф, Х. Јанарас, као и са Светогорским оцима, Атанасије је написао дела трајне вредности, остављајући дубок траг на све са којима се сусретао. Атанасије је усвојио велики број водећих тема и питања, упркос чињеници да су се његови одговори често разликовали од његових нешто старијих савременика.

Неопатристичка синтеза, коју је пригрлио од Г. Флоровског и Ј. Поповића, послужила је као обновитељски програм за православну теологију у Србији и Дијаспори, као солидна основа за дијалог Православља са модерним светом. Визионарски је сагледао да таква синтеза постане једино аутентично усмерење будуће православне теологије. О томе сведоче његови многобројни студенти које је надахнуо да студирају теологију, философију, као и егзактне науке, од којих је на десетине докторирало на светским универзитетима и заузело катедре у земљи и иностранству.

В) Научни и академски карактер Атанасијевог опуса пружа снажан подстрек за нова дела дисциплинованог академског проучавања, даљих превођења и проницања у ризнице теологије. Проучавајући Свете Оце током читавог свог живота, Атанасије је оставио иза себе не само два тома „Патрологију“, него и импресиван број патролошких студија о многим јелинским Оцима Цркве, укључујући словенске и српске писце. Целокупни истраживачки рад Атанасија Јевтића почива поглавито на рукописној, изворној и архивској грађи.

Тиме је установио теолошко усмерење које се препознаје као златни стандард источно-богословског академског рада. Квантитет није на рачун квалитета: дубоке и префињене промене теолошког курса постигао је више продукцијом великог броја моћних, надахњујућих, коментара на патристичке теме, неголи формирањем једног обухватног теолошког система.

Суштаствена верност свештеном Предању хармонично је спојена са научно-истраживачким приступом и историјско-критичким методом и у крајњој анализи говоре о Атанасијевој квалификованости и јемче његову академску компетентност.

И, да закључим речима митрополита Николаја Месогејског:

”Са јединственим широкогрудим смирењем он признаје вредност свих савремених богослова. Нека допусти, међутим, и нама да исповедимо: други могу бити значајни, али он нас надахњује сигурношћу истинитог. Не дивимо му се због његових дарова. Имамо поверење за критеријум истине којим одишу његова реч и живот. Богословље његово је отворено, живо и утемељено, отачко, истинито, убедљиво Православно. Његова богословска реч, премда има јак темељ знања, није интелектуална нити мислилачка. Иако се изражава веома срдачно, није сентименталан нити раздражљив. Чује се као свевремен, стабилан, аутентичан. Произноси се веома са срцем кадрим да све потврди, али не и да га понесе.”

Епископ Максим (Васиљевић)