Bishop Maxim (Vasiljevic) - interview for the Serbian newspaper „Politika“ 2016

Answer: The historical fate of all Orthodox Churches without exception over the prior centuries has at times repressed a conciliar practice of broader proportions. Thus, the upcoming „Holy and Great Council“ has immeasurable significance for the renewing of the conciliarity and canonical self-consciousness in our Church. Conciliarity (or synodality) is not an epithet of the Church. In its very being and existence it is „synodos“, or assembly. In addition, one should not overlook the charismatic character of an Ecumenical council, which is more of an extraordinary ad hoc event, rather than an institutionalized reality. In this „world“, in which divisive powers rule, the Church through the Council calls for a unified attempt of a dynamic preservation of the ontological unity and communal witnessing of love.

Since some of the themes of the agenda of the Holy and Great Council sound anachronistic (the fast, calendar, marital restrictions, autonomy, diaspora, mission, etc.), it is no wonder that some argue the real shortcomings in those texts particularly is that they are overly „contractual “. Important topics resist a „contractual“ existence. Nevertheless, we believe that the Council will address contemporary problems and challenges, send a message to the youth, look back at biomedical technology, family crises, the ignoring of religious identity in the process of integration, terrorism, defense of persecuted Christians, sympathy with the supporters of other religious traditions, etc. It would be frightening if we do not consider the tumultuous life we find ourselves in.

At times we forget how important, and sufficient it is, to assemble and serve the Liturgy. The Church does not save us through words or actions but by its true being.

Епископ проф. др Максим (Васиљевић) - интервју за ”Политику” 2016.
Разговор водио: Живојин Ракочевић

Одговор: Историјски усуд свих Православних Цркава без изузетка у протеклим вековима учинио је да се за једно време потисне саборска пракса ширих размера. Стога предстојећи ”Свети и Велики Сабор” има непроцењиви значај за обнову саборног и канонског самосазнања у нашој Цркви. Саборност (или синодалност) није епитет Цркве. Она је у самом свом бићу и постојању ”синодос”, заједница. Уз то, не треба превидети харизматски карактер једног Васељенског сабора који је био више један ванредни ad hoc догађај, неголи институционална реалност. У овом „свету”, у коме владају разједињујуће силе, Црква кроз Сабор позива на заједнички покушај динамичког очувања онтолошког јединства и заједничко сведочење љубави.

С обзиром да неке од тема Дневног реда Светог и Великог Сабора звуче анахронo (пост, календар, брачне сметње, аутономија, дијаспора, мисија итд.), не чуди да постоје гласови који указују на реалне недостатке у тим текстовима управо зато што су оне претерано ”уговаране”. Праве теме се опиру уласку у ”уговорени” живот. Ипак, верујемо да ће се Сабор позабавити проблемима и изазовима данашњег дана, упутити поруку омладини, осврнути се на биомедицинску технологију, кризу породице, игнорисање верског идентитета у процесима интеграција, тероризам, стати у одбрану прогоњених хришћана, саосећајући и са патњама присталицâ других верских традиција, итд. Страшно ће бити ако не будемо размишљали о животу у коме се као људи налазимо сви помало пометени.

Понекад заборављамо колико је важно, па и довољно, сабрати се и служити Литургију. Црква не спасава речима или акцијама него својим истинским бићем.

Koja je glavna poruka Vaše nove monografije “Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije: istorijsko i duhovno središte srpskog naroda“ i o čemu zapravo svedoči?

Најпре, хвала што сте нашли за сходно да поставите питање везанο за Косово и Метохију као и ο овој монографији. Укратко: ми смо навикли да прошлост сматрамо одлучујућом за садашњост и будућност. Порука књиге је да будућност даје смисао и садржај прошлости. Јер, без потомака нема ни предака. Ако о хришћанском наслеђу Косова и Метохије не буде имао ко да говори или да на њега указује, то наслеђе неће постојати. Ова логика је можда чудна али она важи и на космолошком плану: узмите тзв. антропијски принцип у физици. Књига преузима ту улогу и из будућности поручује да је косовскометохијско наслеђе у суштини хришћанско, са српским печатом и стилом, и да, у ширем смислу, припада свима који умеју да га цене, па тиме и етничким Албанцима. Књига нас позива да постанемо достојни духовног племства Немањића и о том наслеђу њени аутори говоре као неко ко је „лудо заљубљен” (попут Ребеке Вест према Грачаници, Гетеа према Косовској епици, Надежде Петровић према метохијским пределима, или Јејтсa према Византији).

Познато је да су Епископ Мардарије и архимандрит Севастијан имали заслуге у организовању Српске православне Цркве у Америци и Канади и очувању националног идентитета. Да ли су то бил главни ”услови” за њихову канонизацију?

Уврштење у Календар Светих (како се код нас зове ”канонизација”) ове двојице Срба, Епископа Мардарија Либертивилскога (Ускоковића) и Архимандрита Севастијана (Дабовића), првог православног свештеника рођеног у Америци, представља препознавање њиховог прослављења од Господа и народног поштовања. То је истовремено и испуњење дуга према наслеђу ових равноапостолских просветитеља. У Јеванђељу је казано: ”Сећајте се својих старешина… гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову” (Јевр. 13, 7). Многи од наших верника и свештеника одавно су осетили и примали безметежно зрачење које изобилно и свештено исијава из Севастијана и Мардарија.

Питање ”услова”, ”заслуга” и сл. страно је православном хагиографском предању. Ту су у игри разних познати али и ”непредвидиви” моменти: најпре воља Божија, потом љубав заједнице Цркве, свештенства и народа, и осећај да се тиме чува бисер и залог вере... То је зрачење Божанског живота које нас милује и исцељује, вида нам ране, одржава наше постојање. Преко искушењâ и стрпљења Мардарија Ускоковића и Севастијана Дабовића пројављује се Божанска лепота.

The festivities in honor of our Holy Father Justin in Chelije Monastery is an opportunity to liturgically come together with pastors of our Church from communities geographically far from us. Bishop of Western America, His Grace Dr. Maxim (Vasiljevic), one of the most educated hierarchs of the Serbian Orthodox Church today,  gave a beautiful homily of Chelije’s spiritual giant, calling this beautiful feast at the calendar summer’s dawn, Justinday.

As we are having this conversation at the Chelije monastery, on the feast of our Holy Father Justin, our topic – in a way – comes on its own. What does Father Justin mean to you as a theologian and pastor of God’s Church?  

Bishop Maxim: Saint Father Justin is a representative of the “theology of surprise” because at every one of our encounters with him, in reading his works, eternals truths are given to us, but in a new manner. This is a characteristic of truly great theologians and Bishop Atanasije (Jevtic) rightfully calls him a “new theologian”. His language is crystal clean and clear and doxologically rich. He has enriched the Serbian language, theology and philosophy. It is known that he was one of the founders of the Serbian philosophical society (with Branislav Petronijevic, 1938, in Belgrade). Also, the translation of Father’s books into Greek brought about the coining of new words : “охристовљење“, “христопис“, “еклисиопис“… Father Justin always opens new horizons of theology.

Свечаности у част Светог Оца Јустина у манастиру Ћелије прилика су да се литургијски саберемо око пастира наше Свете Цркве из географски нам најудаљенијих заједница. Његово Преосвештенство Епископ западно – амерички Г. др Максим (Васиљевић), један од најученијих архијереја СПЦ данашњице, произнео је прекрасно слово о ћелијском духовном горостасу, назвавши овај дивни празник у освит календарског лета Јустинданом.

Питање: Будући да овај разговор водимо у ћелијској светињи, на празник Светог Оца Јустина, тема нам је некако сама задата. Шта за Вас, као теолога и пастира Цркве Божје, значи Ава Јустин?

Владика Максим: Свети Ава Јустин је представник "теологије изненађења" зато што нам приликом сваког сусрета са њим, читања његових дела, саопштава вечне истине, али на нов начин. То је одлика истински великих богослова и Владика Атанасије (Јевтић) га с правом назива "новим богословом". Његов језик је кристално чист и јасан, а пребогат доксолошки (славослован). Обогатио је српски језик, теологију и философију. Познато је да је био један од оснивача Српског философског друштва (са Браниславом Петронијевићем 1938. у Београду, нап. аут.). Такође, у грчком језику преводи Авиних књига изазвали су стварање нових кованица – "охристовљење", "христопис", "еклисиопис"... Отац Јустин нам увек отвара нове хоризонте теологије.

Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у лагодним навикама живљења и мишљења. Οд почетака српског присуства у Америци до данас Видовдан је обележаван свечано, са неминовном дозом радосне-туге, што је одлика православног животног етоса. Један српски архимандрит у Америци, Доситеј (Обрадовић), описао је начин прослављања. Он каже да би се Срби на Видовдан сећали јунака који су слављени и опевани у многобројним песмама у свим српским нараштајима. Сила Видовдана је таква да дозива најјача осећања код сваког Србина, и при спомену те речи би сузе радости и туге, љубави и привржености према отаџбини излазиле на површину. Невезано за број, свака српска заједница је празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина, и ту би обележили празник. А ишли би и на гробље да се сете косовских јунака, који су се борили за Крст часни и слободу златну. Жене би спремиле погачу, пиће, колаче за гробље, а могао је бити и пикник у парку, башти. Наравно, најсвечаније би било у Српским православним црквама где је служена Литургија а потом и парастос, са поменом Св. Кнезу Лазару, војсковођама, официрима и војницима, као и свима који су живот положили од Косова и по Косову до данашњега дана. На тај начин, Видовдан је слављен као заједничка слава попут Савиндана, са принесеним кољивом и колачом. Свештеник би произнео надахнуту беседу о смислу и значају празника, и многе сузе би заискриле зато што су тада – а и данас – многи овдашњи Срби били ветерани ратова старијих и новијих датума, или би се сетили својих очева и дедова који су пали на бојном пољу бранећи отаџбину од непријатеља. Неки од њих и дан-данас носе ожиљке са бојног поља.

Sebastian Press Publications, which bears the name of the great Orthodox Christian missionary in North America, Archimandrite Sebastian Dabovich, has enriched Christian literature in the English language during the last few years with its valuable translations of the interesting and resourceful works of Serbian and other theologians to English.  

Among the authors translated into English are the works of St. Bishop Nikolaj of Zicha (Velimirovic), St. Abba Justin of Celije, Bishop Atanasije Jevtic, Bishop Danilo Krstic, Bishop Ignjatije Midic, Bishop Maxim Vasiljevic, prof. Nenad Milosevic, Fr. Vladan Perisic, Bogoljub Sijakovic, Fr. Radovan Bigovic, and there are also books of significance by Christos Yannaras, John Zizioulas, Archimandrite Emilianos of Simonopetra and Fr. Stamatis Skliris.

This publishing endeavor is of great significance, not merely because contemporary Serbian theological thought is presented to English speaking readers, but because of the fact that the English language is like the old Greek language during the time of Alexander the Great – a means for global communication, conversation, traffic between continents and nations, among people throughout the globe. The fact that many esteemed Orthodox theologians worked and wrote (and still write) in English speaks of the significance of the English language today – the modern koine language or the lingua franca. For example, Bishop Nikolaj Velimirovich, during his mission in Great Britain, wrote and published his works in English at the beginning and mid 20th century. V. Rev. Alexander Schmemann, Fr. Georges Florovsky, Fr. John Meyendorff — coryphées of Orthodox theology, initiators of the Orthodox theological awakening in the 20th century — published their most influential and most famous works in English. Metropolitan John Zizioulas, one of the greatest living theologians today, writes also in English.

With the publishing endeavor of “Sebastian Press”, Serbian theology becomes accessible in a global sense. The publisher has made an effort to literally allow this accessibility – offering books to readers also through online order, books may be purchased in the virtual bookstore on the website of the Western Diocese. Besides being available in the traditional format, books are also available electronically, on the Kindle book reader.