A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Авенија Америка - гламуризовање сопственог живота

Како на културу свакодневнице утиче глобална презасићеност дигиталним фотографијама: само у САД се сваке секунде произведе 4.000 нових

Милан Мишић, стални дописник Политике из Вашингтона

Када један председник и два премијера нису могли да одоле да се на церемонији која је захтевала смерност и загледаност у сопствене мисли, ”самосликају” мобилним телефоном у рукама једног од њих, то је свет обишло као куриозитет и скренуло пажњу на феномен који је овогодишња нова ”реч године” у енглеском језику: ”селфи”.

Актери овог чина, председник САД Барак Обама, премијер Велике Британије Дејвид Каморон и таблоидски речено ”атрактивна” председница владе Данске Хеле Торнинг Шмит, нису реаговали на критике да је њихово понашање на комеморацији Нелсону Мандели било недолично, иако су заиста личили ”на групу тинејџера који се глупирају”, али је фотографија тог фотографисања обишла свет и свакако постала још један симбол ексцеса наше ”дигиталне цивилизације”.

Била је и повод за нове есеје о фотографији, старом (19 век) медију који је својим ”обеспредмећивањем” - заменом слика на папиру пресвученом емулзијом сликама на екрану које се састоје само од пиксела (електронских тачкица) - постао нови феномен. Његове главне карактеристике притом су глобална презасићеност (само у Америци сваке секунде се, према једној процени, произведе 4.000 нових дигиталних фотографија) и што је, више него икад, ”демократизован”.

.

Данас су наиме фотографи и они који, док пре десетак година камере нису постале саставни део мобилних телефона, то никад не би били. Стална могућност да се нешто фотографски забележи довела је до опсесије фотографисањем, што потврђују такође америчке квантификације: овде се годишње сними 125 милијарди фотографија, које би, одштампане у уобичајеном формату од 10 са 15 сантиметара и поређане у низу, добациле до Месеца и назад – 15 пута! А докле тек може да стигне 1.600 милијарди слика колико се годишње сними глобално?

Како ово ”царство гламура и баналности”, како га је недавно окарактерисао филмски критичар ”Њујорк тајмса” А. О. Скот, и глобална презасићеност дигиталним сликама, утиче на културу свакодневнице, па и на цивилизацију? Да ли фотографија такође постаје нека врста сурогата, као рецимо опсесивно сакупљање дигиталне музике, дигиталних филмова и снимљених ТВ серија, где само поседовање постаје замена за гледање”? У овом случају, да ли људи сликају оно што им се догађа, да то не би морали да памте, односно да о томе размишљају?

Комплетног одговора још нема, али се полако помаља. Једно од прелиминарних објашњења је да је реч о навици ”Фејсбук генерације”, склоној да све што јој се догађа поставља на глобално доступне огласне табле друштвених мрежа.

У овом случају, фотографија добија ново значење и нову употребу: да другим покаже где је све неко боравио, на којој журци или скупу је присуствовао и у каквом друштву све био, шта је пио и шта је било на трпезаријском столу, какав је нови модни детаљ набавио и свему другом што је у функцији саморекламирања, представљања у најбољем издању, ”гламуризовања” сопственог живота.

Овај ”масовни воајеризам” има при томе и нову употребу: намерног изазивања друштвене зависти, коју поспешује”шеринг”, манија да се све инстант, преко друштвених мрежа, ”дели”, ставља на увид другима. ”Шеринг” је уствари примарна функција ”Фејсбука”, а поготово његове филијале ”Инстаграм” (”стартап” друштвене мреже коју је ”Фејсбук” лане купио за милијарду долара).

Кад се оде на тај сајт (instagram.com), све одмах постаје јасно: ”Инстаграм је брз, леп и забаван начин да свој живот поделите са пријатељима и породицом. Снимите слику или видео, одаберите филтер да их улепшате и пошаљите на Инстаграм – ништа једноставније... То је нови начин да се види свет.”

И овај сервис је, као и друге друштвене мреже, бесплатан, при чему корисници нису свесни да ни интернет није променио правило које постоји од како је света и века – да за све што се добије, нешто мора и да се да. И у овом случају то је интима: где смо, с ким смо, шта нас занима, што све показују ”шероване” дигиталне фотографије.

”Да ли ми настојимо да нам живот буде узбудљив да би то показали пријатељима, или заиста желимо да га тако живимо, упитао се овим поводом Фред Ричин, професор фотографије на Њујоршком универзитету. ”Без тог осећаја готово сталног представљања, шта остаје од наше способности да нам буде досадно, да будемо сами, да размишљамо, да имамо унутрашњи живот?”

”Пикс ит или се није догодило”, цитира популарну фразу са интернет форума Елен Гамермен у свом тескту о ”дигиталној фото кулури” у ”Волстрит џорналу”– што је сугестија да се нешто, ако није потврђено фотографијом, није уствари ни догодило. Она наводи и став кустоса фотографије и дигиталних медија галерије Јејл универзитета – да су слике више ”секси” него речи. Информација са фотографије се прима брже, она се брже и преноси, јаснија је и као порука...”

Кад је Пенелопа Умбрико, визуелна уметница из Њујорка претраживала ”Фликр”, такође друштвену мрежу у којој се комуницира фотографијама, не би ли тамо нашла материјал за свој пројекат једног мозаика заласка сунца на коме би било 2.500 фотографија тог призора које су снимили корисници овог сајта широм света, открила је да може да бира између 15 милиона дигиталних залазака. Наравно, то је искористила да направи серију својих мозаичних сутона, ”слика од туђих слика”, које продаје по цени од између 6.000 и 12.000 долара.

Феноменом експлозије дигиталних фотографија позабавила се и Шери Теркл, професорка социологије науке и технологије на чувеном МИТ-у, ауторка често цитириране књиге ”Сами заједно: зашто више очекујемо од технологије него једни од других”, која констатује да се данас увелико жртвује комунукације да би се – обезбедила документација.

За то наводи управо пример ”селфија” Обаме, Камерона и Торнинг Шмитове. ”Кад је Обама то учинио на комеморацији Мандели, показао нам је да и он живи у нашој култури документовања, па је зато лако да се разуме зашто ни он, као већина нас, није себи омогућио један непрекинути период замишљености”

”Технологија није само наша слушкиња, него и утиче на оно што радимо и на то ко смо”, каже професорка у колумни у ”Њујорк тајмсу” насловљеној са ”Документовани живот”. ”Људи данас и кад су сами, или осете моменат досаде, посежу за уређајем. У биоскопу, на семафору, у реду испред касе, па и на комеморацији, посезање за екраном постаје тако природно, да заборављамо да постоји добар разлог да се одседи мирно са сопственим мислима: то одаје почаст ономе о чему размишљамо - и одаје почаст нама самима”.

Обамин гаф, ако се тако може назвати, био је повод да о компулзивности фотографисања своју оцену напише и на почетку овог текста поменути филмски критичар ”Њујорк тајмса”, који се за ту прилику подсетио дела Сузан Сонтаг ”О фотографији”, по његовој оцени једне од најважнијих књига о овој теми која је објављена 1977, дакле уочи дигиталне револуције.

Сонтагова је још онда закључила, и А. О. Скот је на то с новим поводом подсетио, да ”ми слике конзумирамо у све бржем темпу” – као и да ”што то чинимо више и слике у све већој мери конзумирају реалност.


SA

 

People Directory

Miloš Raičković

Milos Raickovich (Милош Раичковић, Miloš Raičković), composer and conductor, was born in Belgrade (Serbia, Yugoslavia), in 1956. He has lived and worked in Belgrade, Paris, Los Angeles, Honolulu, Hiroshima and New York, where he now resides. While in Belgrade, Milos Raickovich was the founder of the Ensemble for Other New Music (1977), as well as one of the founders of the Belgrade Youth Philharmonic, later known as the Borislav Pascan Youth Philharmonic (1977). He has also worked as an assistant conductor at the Belgrade Opera House.

.

Read more ...

Publishing

My Brother's Keeper

by Fr. Radovan Bigovic

Rare are the books of Orthodox Christian authors that deal with the subject of politics in a comprehensive way. It is taken for granted that politics has to do with the secularized (legal) protection of human rights (a reproduction of the philosophy of the Enlightenment), within the political system of so-called "representative democracy", which is limited mostly to social utility or to the conventional rules of human relations. Most Christians look at politics and democracy as unrelated with their experience of the Church herself, which abides both in history and in the Kingdom, the eschaton. Today, the commercialization of politics—its submission to the laws of publicity and the brainwashing of the masses—has literally abolished the "representative" parliamentary system. So, why bother with politics when every citizen of so-called developed societies has a direct everyday experience of the rapid decline and alienation of the fundamental aspects of modernity?

In the Orthodox milieu, Christos Yannaras has highlighted the conception of the social and political event that is borne by the Orthodox ecclesiastical tradition, which entails a personalistic (assumes an infinite value of the human person as opposed to Western utilitarian individualism) and relational approach. Fr Radovan Bigovic follows this approach. In this book, the reader will find a faithful engagement with the liturgical and patristic traditions, with contemporary thinkers, Orthodox and non-Orthodox, all in conversation with political science and philosophy. As an excellent Orthodox theologian and a proponent of dialogue, rooted in the catholic (holistic) being of the Orthodox Church and of his Serbian people, Fr Radovan offers a methodology that encompasses the above-mentioned concerns and quests.