Лери верује у човекову мисију на земљи: ту смо да помогнемо једни другима

У времену када нас запљускују вести о несрећама, о злу у људима, негде дубоко у нама верујемо да постоје и друге истине. Које нам говоре о доброме у нама, о једноставности живота, о ономе правоме због чега се, ипак, и даље будимо свакога дана верујући да ће нас изненадити и даривати својом лепотом. Ово је једна таква прича. А за овакве приче место догађања и није важно, да ли је то југ Србије, југ Русије или југ Америке. Место догађања је у нама...

Сваки народ би требало да зна не само шта никако не би смео да учини него и шта би све морао да учини. Кад је реч о великом, генијалном научнику Николи Тесли и о обавезама нас Срба према њему, онда би требало знати бар две ствари. Прво, да кључну обавезу бриге о имену и делу Николе Тесле не смемо никако препустити некоме другоме него да то мора бити у превасходној надлежности српског народа, његове науке и културе. Друго, Теслина генијалност, његови изуми и стваралачке идеје несумњиво припадају целом свету, свим људима и целокупном универзуму, али бисмо ми, припадници српског народа морали што чвршће и дубље да вежемо сопствену науку и културу за овог генијалног ствараоца како би се тиме непрестано подстицао интелектуални, стваралачки развој свакога од нас.

Текстови из часописа „Илектрикал икспериментер”

Заостаје век за Европом

Волео бих да могу да преточим у речи своје прве утиске о овој земљи. У „Причама из 1001 ноћи” читао сам како духови односе људе у свет снова, где их чекају прекрасни доживљаји. Мој случај је био управо супротан. Духови су ме пренели из света снова у свет стварности. Оно што сам оставио за собом било је прелепо, уметничко и фасцинантно у сваком смислу. Оно што сам овде затекао било је механизовано, грубо и недопадљиво.

ФЕСТИВАЛ КОЈИ НАС ЈЕ ПОДСЕТИО ДА ЈЕ ПРВА ПРЕТПОСТАВКА КУЛТУРЕ – СЛОБОДА

Шта је потребно да би један – у светским размерама релевантан – међународни филмски и музички фестивал посвећен превасходно студентској популацији превазишао сопствени значај и постао догађај првог реда, који садржајем и формом сведочи о најбитнијој испреплетености културе и живота? Потребна је, између осталог, велика годишњица каква је 2014, а пре свега, потребно је да се време препозна као историјско, у којем се спајају прошлост, садашњост и будућност.

Карневалска кореографија убиства Франца Фердинанда, која је означила почетак овогодишњег фестивала Кустендорф на Мокрој Гори, праћена шареним дугим ватрометом, на спектакуларан начин посебног театра под отвореним небом исказала је разноврсну симболику у којој се одсликавају и почетак рата и почетак борбе за слободу народа потлачених од стране Аустроугарске. Тако је почело дешавање које је готово целих недељу дана представљало разноврсне савремене облике светске и домаће уметности – оне која почива на знању и извире из аутентичних традиција и форми живота. Јер, права уметност – без обзира то да ли је исказана кроз филм, музику, позориште или перформанс– брижљиво чува критички однос спрам друштва инстант информације и технологије новог доба. Штавише, гајећи сећање на своје порекло и приказујући исконску спону локалног и универзалног, оригинална уметност се увек, поред осталог, појављује и као израз који је субверзиван у односу на време у којем израња.

Kusturica se bori protiv nametanja krivice Srbiji za početak Prvog svetskog rata.

- Radim to zbog slobode koju uživam i koja će mi biti ugrožena ako se nastavi revizija i ako se nešto što je zakucano u istorijskim knjigama kao istina mijenja u svoju suprotnost. Ja se, moram da priznam, plašim povratka nacizma - kaže Kusturica.

U godini u kojoj se obeležava stogodišnjica početka Velikog rata, evropska štampa svakodnevno donosi članke na temu ko je kriv. Poslednje u nizu je pismo gradonačelnika Londona Borisa Džonsona pod naslovom „Nemačka je počela Veliki rat, ali levica ne može da podnese da to kaže”.

Како на културу свакодневнице утиче глобална презасићеност дигиталним фотографијама: само у САД се сваке секунде произведе 4.000 нових

Милан Мишић, стални дописник Политике из Вашингтона

Када један председник и два премијера нису могли да одоле да се на церемонији која је захтевала смерност и загледаност у сопствене мисли, ”самосликају” мобилним телефоном у рукама једног од њих, то је свет обишло као куриозитет и скренуло пажњу на феномен који је овогодишња нова ”реч године” у енглеском језику: ”селфи”.

Актери овог чина, председник САД Барак Обама, премијер Велике Британије Дејвид Каморон и таблоидски речено ”атрактивна” председница владе Данске Хеле Торнинг Шмит, нису реаговали на критике да је њихово понашање на комеморацији Нелсону Мандели било недолично, иако су заиста личили ”на групу тинејџера који се глупирају”, али је фотографија тог фотографисања обишла свет и свакако постала још један симбол ексцеса наше ”дигиталне цивилизације”.

Била је и повод за нове есеје о фотографији, старом (19 век) медију који је својим ”обеспредмећивањем” - заменом слика на папиру пресвученом емулзијом сликама на екрану које се састоје само од пиксела (електронских тачкица) - постао нови феномен. Његове главне карактеристике притом су глобална презасићеност (само у Америци сваке секунде се, према једној процени, произведе 4.000 нових дигиталних фотографија) и што је, више него икад, ”демократизован”.

The Serbian language very much reflects how Serbia still straddles the boundaries between East and West. Although it's complex pronunciations make it a challenging language to learn, this Slavic language uses both the Cyrillic and Latin scripts with many letters written and pronounced as in English. While English is widely spoken in Serbia, to enhance your experience of the country it will be beneficial to learn the basics. Bear in mind that signs, including road signs and virtually everything you see, will be written in a mixture of Cyrillic and Latin, so getting to grips with the alphabet is key.

Ускоро се навршава 150 година од рођења највећег српског комедиографа Бранислава Нушића и видим да се предвиђају разноразне прославе којима ће се обележити тај важан датум. Тако и треба. Само, не видим нигде податак да је највећи српски комедиограф у ствари био Цинцарин. Као, уосталом, и други највећи српски комедиограф Јован Стерија Поповић. Или, рецимо, велики српски песник Јован Јовановић Змај.

Недавно сам имао у рукама брошуру „Странци у Београду” која је потврдила оно што сам нагађао. Београд су, после одласка Турака, подигли и оформили, заједно са староседеоцима Србима који су се ту вратили после изгона – странци. У другој половини деветнаестог века и првој половини двадесетог у ову касабу, која ће се убрзано развијати и сустизати Европу, дошли су Чеси, Руси, Цинцари, Јевреји, Словенци, Немци, Италијани и заједно са својим домаћинима почели да поново успостављају европску цивилизацију на тлу са ког је столећима била прогнана. Пре извесног времена, био сам на гробу оца српске науке Јосифа Панчића. Занимљиво је да се он у ствари звао Јосип Панчић и да му се гроб налази, с обзиром на то да је Хрват, у Брибиру, поред Новог Винодолског.