A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Џон Рид

28 дана који нису потресли свет

Како је чувени амерички репортер путовао нашим ратиштем у лето 1915. године, шта је видео и забележио и због чега су ти текстови нашег читаоца чекали шездесет година...

У августовском броју њујоршког месечника „Метрополитен” лета 1915. године на ударним странама, 3–9, али и 53–57, појавио се први текст младог али већ славног репортера Џона Рида илустрован цртежима Канађанина Бордмана Робинсона. После наслова „Србија између битака” потекле су речи:

„Истрљали смо се од главе до пете камфоровим уљем, намазали косу петролеумом, напунили џепове куглицама против мољаца и попрскали пртљаг нафталином, укрцали смо се у воз тако натопљен формалином да су нас очи и плућа пекли као од негашеног креча. Американци из филијале ’Стандард ојла’ у Солуну дошетали су да се с нама последњи пут опросте.

– Ужас један – рекао је Вили. – И то тако млади. Желите ли да ваше остатке пошаљемо бродом кући или треба да вас сахранимо тамо горе?

Ово су биле уобичајене мере предострожности путника који су кретали за Србију, земљу тифуса – трбушног тифуса, повратне грознице и тајанственог и жестоког пегавог тифуса, који убија половину оболелих и чији бацил до тог времена још нико није био пронашао...

Истина о тифусу је ово: о њему нико не зна баш ништа осим да је од њега помрла једна шестина српског народа...
Топло време и престанак пролећних киша већ су били почели да заустављају епидемију – и вирус је постао слабији. Сада је у целој Србији било свега сто хиљада болесних од тифуса и само хиљаду мртвих дневно – осим случајева страховите тифусне гангрене...

Иностране медицинске мисије тешко су страдале. Педесетак свештеника подлегло је пошто су дали последњи опроштај самртницима. Од преко четири стотине лекара, с колико је српска војска почела рат, преостало је мање од две стотине. А тифус није био једини. Велике богиње, скерлетна грозница, шарлах и дифтерија харали су дуж главних друмова и у забаченим селима, а било је већ и случајева колере, која ће се сигурно ширити с доласком лета, у овој опустошеној земљи у којој су бојна поља, села и друмови заударали на плитко закопане мртваце и у којој су и потоци били загађени лешевима људи и коња...”

Овако је двадесетосмогодишњи дипломац с Харварда, сведок великих радничких побуна у САД, као и мексичке буне Панча Виље и Емилијана Запате, почео серију репортажа о Првом светском рату у источној Европи када је, поред измучене Србије, као дописник „Метрополитена” обилазио и Грчку, Турску, Бугарску, Румунију и Русију.

Разлози за ћутање

Више од пола века – све до изласка књиге међу чијим су корицама смештена три дела („Рат у Србији 1915” Џона Рида, као и „Џон Рид у Србији” и „Метеорски животни пут Џона Рида” Вука Драговића), а коју је 1975. године издао цетињски „Обод” – Ридови текстови о Србији и Србима у Првом светском рату нису били познати нашем читаоцу, без обзира на то што су репортаже из „Метрополитена” априла 1916. године објављене и у књизи Џона Рида „The War in Eastern Europe”, а у издању куће „Charles Scribner's Sons” из Њујорка.

Како је тврдио Вук Драговић – некадашњи новинар „Политике”, публициста и дипломата који се први пут код нас озбиљније позабавио боравком Рида у Србији и његовим текстовима на ту тему и који није дочекао да види своју књигу у излогу – има неколико разлога због чега је Џон Рид тако дуго остао непознат читаоцима нашег поднебља, бар онима који нису знали енглески језик.

Први, али не и најважнији разлог био је што је Ридова књига „Рат у источној Европи” права реткост и у његовој домовини, где до ње може да се дође, ако се уопште дође, нарочитом љубазношћу америчких књижара антиквара – и то уз изузетно високу цену.

Други разлог је техничке природе. Наиме, кад се књига појавила (априла 1916), српска војска тек је стигла до Крфа и ваљало је, пре свега, бринути о пречим стварима.

Ипак, чини се да је најпресудније било Ридово политичко опредељење. Социјалиста до сржи и велики противник рата, који је називао и „рат трговаца”, непрестано понављајући да „ово није наш рат” и поручујући родитељима бораца да „набаве лудачку кошуљу своме сину војнику”, Рид је у својим репортажама из Србије исписао и пасусе који се нису баш допали краљевској влади. Рецимо и овакав:

„У Србији ме је спочетка запрепастила штета причињена ратом и епидемијама томе народу који цивилизација још није искварила. Откровење су биле, такође, бескрајне замршене интриге у које су велике државе, припремајући се за рат, увукле управљаче Србије. Један млади Србин причао ми је како се стварала завера у циљу убиства аустријског ерцхерцога и како је српска влада допуштала ту заверу. Он ми је саопштио све што је знао о новцима које је платио руски министар.”
А можда се (некоме) није допало што је у једној Ридовој репортажи кочијаш својим упрегнутим коњима, вероватно у бесу, дао имена тада врло важних личности.

Ипак, сведочанства која је свету оставио Џон Рид о страдању Србије и Срба 1915. године више су него драгоцена. Прво, исписао их је изузетно проницљив посматрач и, друго, он је био прилично неутралан сведок догађаја.

Уз Аписово одобрење

У архивском фонду Србије, жестоко пострадалом и током Првог и током Другог светског рата, мало је трагова које је за собом оставио Џон (за пријатеље Џек) Рид. Вук Драговић, овде наш водич кроз боравак Џона Рида у Србији, ипак је успео да нађе неколико докумената. Први је један шифрован телеграм с потписом Николе Пашића, тада председника Владе. Упућен је 6. априла 1915. године (по новом календару 19. априла) из Ниша, тадашњег седишта Владе, у Крагујевац, где се налазила Врховна команда.

„Врховној команди за Поповића
Тамо долазе сутра вече 7 часова американски новинари и писци Џон Рид и Бордман Робинсон. Они желе ићи у Београд а за тим Шабац и пропутовати опустошене крајеве. Мишљења сам да им ваља одобрити и да би могли ићи с Ворфилдом који је већ тамо. Молим задржите им једну или две собе у хотелу и израдите им потребне дозволе. Јовановић. Пашић”

Путовање кроз Србију писца који је доцније објавио дуго времена култну књигу „Десет дана који су потресли свет”, о Октобарској револуцији, трајало је 28 дана, од 20. априла до 18. маја (датуми по новом календару). Маршрута Џона Рида била је следећа: Солун – Ђевђелија – Ниш – Крагујевац – Београд – Раковица – Ада Циганлија – Обреновац – Шабац – Прњавор – Лозница – Гучево – Крупањ – Завлака – Ваљево – Ниш – Софија.

На основу Ридових написа, али и једног другог документа из тог времена, види се да су од почетка у групи била тројица странаца (Џон Рид, Бордман Робинсон и др Вилијем Ворфилд, кога је у својству изасланика „америчког одбора за помоћ српским привредницима” личним писмом Николи Пашићу препоручио Михајло Пупин, српски генерални конзул у Њујорку), које је, по војном задатку, кроз опустошене крајеве и линијом фронта провео др Војислав М. Јовановић – у Ридовим текстовима „Џонсон” – тада на дужности у Ратном пресбироу, иначе књижевник, историчар књижевности и дугогодишњи српски а потом и југословенски дипломата.

Тројица странаца и њихов вођа пута кренули су према Београду и осталим деловима фронта по коначном одобрењу шефа обавештајног одсека Врховне команде Драгутина Димитријевића Аписа. У тадашњим новинама нема ништа о боравку већ познатих репортера, док је за др Вилијема Ворфилда, њиховог сапутника, „Политика” од 6/19. маја донела вест да је „обишао све крајеве Србије где су били Аустријанци, па је сада отпутовао за Ниш, одакле ће кроз неколико дана кренути натраг за Америку”. Очигледно је и војни и цивилни апарат Србије више пажње поклањао Џону Риду и Бордману Робинсону него њихове колеге новинари.

Занимљиво је још додати да је за све време боравка ова група потрошила 1.567,75 динара, суму коју је Стану Врховне команде надокнадио Савез земљорадничких задруга тек 5/18. септембра.

Ходали смо преко мртвих

Сабрани у већ поменуту књигу „Рат у источној Европи”, текстови о Ридовом боравку у Србији несумњиво су драгоцен прилог за целовитију причу о том времену. У овом кратком новинском напису, мада је посве неприлично скраћивати новинске приче, ипак дајемо краће изводе, тек да се осети рука Џона Рида.

„... У Србији је највећа част за човека да му странац дође у кућу. Ово лепо српско гостољубље према странцима искусили смо много пута. Једном смо, сећам се, били у непознатом граду у који недељама није стигло снабдевање и у коме није било дувана Отишли смо у једну радњу да покушамо да нађемо нешто цигарета.

– Цигарете? – питао је продавац ширећи руке. – Цигарете су двапут скупље од злата. – Погледао нас је за тренутак. – Јесте ли ви странци? – Рекли смо да јесмо. На то је он откључао гвоздену касу и обојици дао по кутију цигарета. – Не кошта ништа – казао је. – Ви сте странци...

У време прве инвазије многи су остали у Шапцу, надајући се да ће бити безбедни. Али војници су насрнули као дивље звери по граду, палећи, пљачкајући, силујући. Видели смо опустошени хотел ’Европу’ и поцрнелу и унакажену цркву у коју је три хиљаде људи, жена и деце било сабијено без хране и воде и држано унутра три дана, а затим подељено у групе: једни су били послати у Аустрију као ратни заробљеници, а други терани пред војском док је она наступала на југ против Срба. Ово није неоснована прича или хистерична оптужба, као што је често био случај у Француској и Белгији, то је чињеница доказана мноштвом сведочанстава која су под заклетвом дале стотине учесника тог ужасног марша...

У среском начелству прегледали смо стотине извештаја, изјава и фотографија, са именима, годинама старости, адресама жртава и детаљима о страхотама које су Аустријанци починили. На једној слици, снимљеној у селу Лешници, видело се више од сто жена и деце, ланцима заједно повезаних, с главама одсеченим и набацаним на посебну гомилу. У Кравици су старци, жене и деца били мучени и изложени зверском насиљу, а онда искасапљени. У Јарменовцу је педесет особа било сатерано у један подрум и живо спаљено. Пет небрањених вароши сравњено је са земљом, четрдесет два села су разорена, а већи део њиховог становништва масакриран. Тифус, који су у земљу донеле аустријске трупе, још је дивљао по Шапцу и целом крају. А овде није било ни лекара ни болница...

У дворишту једне куће, у коме је трава била ископана да се начини гроб за много њих, зборана хрома жена стајала је окружена с деветоро деце, све испод петнаест година. Двоје од њих једва је било у стању да стоји, мртвачки бело и дрхтећи од неке грознице, друго троје деце, од тога једно још беба, било је покривено незалеченим ранама и крастама. Жена је показала на гроб.

’Изгубила сам све своје, осим ових овде. Тамо су ми муж, сестра, отац, девер и његова жена. И немам ништа чиме бих могла да нахраним ову болесну децу. Кондензовано млеко које Влада шаље за децу председник општине даје само својим политичким пријатељима, лопужама...’

Ходали смо по мртвима, тако много их је било, понекад би нам ноге упале у јаме трулог меса, дробећи кости. Изненада су се отварале рупе које су водиле дубоко унутра и по којима је врвело од сивих црва... На једном месту полупоједени скелети једног Аустријанца и једног Србина били су сплетени, руку и ногу обавијених један око другог у самртничком грчу који ни сада није могао да буде раздвојен. Иза аустријских линија била је барикада од бодљикаве жице, значајна за дух људи прикованих у овој самртној замци – јер то су били већином Срби из аустријских словенских провинција, упереним револверима натерани да се боре против своје браће.

Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани. Десет хиљада њих, рекао је капетан...

Јахали смо кроз воћњаке отежале од бехара, кроз велике шуме храстова, бреза и расцветалих кестенова, под високим шумовитим врховима чије су се падине ломиле у стотине таласастих планинских ливада што су се пресијавале на сунцу као свила. Одасвуд су из гротла текли извори, а бистри поточићи се рушили низ клисуре загушене зеленилом, с Гучева, које су Турци звали Планином вода, с Гучева, натопљеног сагњилим мртвима. Сав овај део Србије напајао се изворима с Гучева, а на другој страни они су текли у Дрину, отуда у Саву и Дунав кроз крајеве у којима су милиони пили ову воду, њоме се прали и у њој рибарили. За Црно море текао је отров Гучева...

Касно по подне сишли смо на главни друм за Ваљево, којим је аустријска војска ушла у срце земље, а увече смо се котрљали низ главну улицу белог сеоцета Крупња, где су нас помоћник среског начелника, шеф полиције, председник општине и официри штаба дивизије сачекали обучени у своје најбоље униформе. Вечера се састојала од печеног младог прасета искиданог на комаде, пива, вина, ракије, коњака и пите с месом, од млевеног меса испрженог у масном тесту...”

Као последњи утисак из тог првог познанства са Србијом и Србима, Рид је у памћењу однео слику: „Висок. жилав, брадат човек, стражар са аустријском заплењеном пушком, замишљено гледа пут далеких планина и пева неку стару песму о својој драгој мајци – Србији...”

Отказано гостопримство

Након тих 28 дана које је провео у Србији Рид путује и пише из Румуније, Русије и Бугарске. И поново би у Србију, која је пред још тежим искушењима. Аустријанци опет дижу главу, Бугари се спремају за удар с леђа. Права прилика за добре ратне репортере. И 19. септембра 1915. године српски посланик из Софије Чолак Антић шаље телеграм Николи Пашићу:

„Џон Рид и Бордман Робинсон, амерички кореспонденти који су били на нашем бојишту, желе пропутовати Македонију прешавши границу код Струмице. Молим јавите ми телеграмом могу ли прећи. Но 498.”

Одговор је истог дана стигао у Софију.

„У одговор на ваш телеграм Но 498 американски кореспонденти не могу прећи како траже.”
    
Узалуд је Пашић, искусан политичар, ако је судити бар по писаним траговима дотеклим из тог времена, неколико пута тражио од Врховне команде да се страним новинарима допусти улазак у Србију. „У одговор на ваш телеграм Врховна команда не може одобрити долазак странаца. Поповић.”
    
У предговору књиге „Рат у источној Европи” Џон Рид пак исписује ово:

„Били смо уверени у топао дочек у Србији. Али открили смо да су Срби прочитали наша прва два чланка о њима и да им се ти чланци нису свидели. Речено нам је, у ствари, да ћемо вероватно бити избачени из земље кад борбе поново почну. У то време нам је било доста Балкана, па смо ионако отишли.”

Џон Рид је отишао у легенду и с непуне тридесет три године сахрањен је у зидине Кремља, 19. октобра 1920. године. Његови текстови о Србији и Србима с пролећа 1915. године стигли су у Србију 1975. године.

Петар Милатовић

Извор: Политикин забавник, број: 3316, година: 2015


People Directory

Alexander Dzigurski

By Milana Karlo Bizic

One of America's greatest artists of Serbian extraction, Alexander Dzigurski, recently passed away in San Francisco, near his beloved Pacific Ocean. Dzigurski was an internationally known artist, famous for his unique and colorful seascapes. He was blessed with a prolific talent for capturing the action and color of the sea on canvas. One of his larger canvases (36"x48"), called From Sea to shining Sea, hangs in the Franklin Mint Museum. It was painted in 1976, in honor of the nations Bicentennial, when the Franklin Mint Gallery of American Art commissioned him "as America's finest painter of the sea" to paint his expression of the sea that bounds the beauty of this noble land.

.
Read more ...

Publishing

My Brother's Keeper

by Fr. Radovan Bigovic

Rare are the books of Orthodox Christian authors that deal with the subject of politics in a comprehensive way. It is taken for granted that politics has to do with the secularized (legal) protection of human rights (a reproduction of the philosophy of the Enlightenment), within the political system of so-called "representative democracy", which is limited mostly to social utility or to the conventional rules of human relations. Most Christians look at politics and democracy as unrelated with their experience of the Church herself, which abides both in history and in the Kingdom, the eschaton. Today, the commercialization of politics—its submission to the laws of publicity and the brainwashing of the masses—has literally abolished the "representative" parliamentary system. So, why bother with politics when every citizen of so-called developed societies has a direct everyday experience of the rapid decline and alienation of the fundamental aspects of modernity?

In the Orthodox milieu, Christos Yannaras has highlighted the conception of the social and political event that is borne by the Orthodox ecclesiastical tradition, which entails a personalistic (assumes an infinite value of the human person as opposed to Western utilitarian individualism) and relational approach. Fr Radovan Bigovic follows this approach. In this book, the reader will find a faithful engagement with the liturgical and patristic traditions, with contemporary thinkers, Orthodox and non-Orthodox, all in conversation with political science and philosophy. As an excellent Orthodox theologian and a proponent of dialogue, rooted in the catholic (holistic) being of the Orthodox Church and of his Serbian people, Fr Radovan offers a methodology that encompasses the above-mentioned concerns and quests.

.