A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Велике силе и Балкански ратови као предигра Великог рата

Бошко Бојовић, EHESS, Париз, јануар 2014.

”Географија је најважнија војна дисциплина”
     - Ив Лакост, Професор емеритус геополитике на Сорбони
”Топ: оруђе за исправљање граница”
     - савремени речник француског језика

Као својеврсни расплет Источне кризе и предигра Првог светског рата, Балкански ратови су важни догађаји који обележавају почетак 20. века као накрвавијег столећа у европској и светској историји. Утолико је симптоматичније прећуткивање њиховог јубилеја, тим пре што нестанком европске Турске заправо почиње европска историја Балканског полуострва.

Турска је дипломатија помно пратила у то време држање европских сила и њени врло савесни и подробни извештаји представљају ризницу информација из прве руке о реаговању политичких вођа европских сила. Одлуке Берлинског конгреса (1878) предвиђале су да Турска спроведе одређене реформе како би неравноправност хришћанског становништва Балкана била сведена на мању меру[1], што се у првом реду односило на Македонију као највећу провинцију европске Турске још увек у њеном поседу[2]. У Македонији се још од друге половине 19. века водила борба између бугарског и грчког утицаја у коју се крајем века умешала и Србија. Изузетно снажна агитација и револуционарно врење Младотурског и других сличних покрета давало је тој покрајини о највећег стратешког значаја обележје окидача у балканском бурету барута[3]. Помно пратећи беспоштедну борбу између Грка и Бугара за Македонију турска је Влада и њена дипломатија највише полагала управо на ту непомирљивост[4], али и на ривалство између европских сила, како би одржала своје поседе у Европи. Рачуница турске Владе није била без основа, али је превиђала сопствене слабости и своју неспремност за реформама које су једино могле да продуже подршку коју је уживала до тада код европских сила, у првом реду Велике Британије, као што је то био још увек случај у турско-италијанском рату 1911.

Заварана хроничним страхом европских сила од јачања Русије и од њеног изласка на топла мора, турска Влада и њена изузетно квалитетна дипломатија и поред врло добре обавештености, луцидних анализа, трезвених и реалистичних предвиђања, била је додатно заварана дволичним држањем и лажним обећањима Европљана.

Балканске ”мале земље”, како их потцењивачки назива турска дипломатска преписка, показале су се као добри ученици европског поретка тако што су у кратком року извеле успешну мобилизацију[5], док је Турска успела да мобилише једва половину својих војних обвезника од којих су они из удаљених провинција, као например 10.000 из Јемена, још увек чекали транспорт хиљадама километара далеко од ратишта док је рат био већ увелико завршен. Агонија ”болесника са Босфора”, коју је европска арбитража унедоглед продужавала још од Берлинског конгреса, добила је логичан епилог на балканским бојиштима. Део Тракије као шире залеђе престонице Цариграда био је последњи остатак некадашње Европске Турске.

Брзопотезни расплет Источног питања које је доводило у питање стабилност Европе у пуном замаху и на зениту њене моћи као планетарног хегемона несгледивих колонијалних империја, морао се завршити престројавањем односа снага унутар Балканског савеза[6]. Као дотада најмоћнија балканска земља и иницијатор балканског савеза, Бугарска је својим претензијама окренула против себе остале савезнике и тако постала највећи губитник међу победницама првог балканског рата. Србија чија је војска показала највеће успехе на бојишту излази као највећи добитник задобијањем готово читаве северне и континенталне Македоније, Старе Србије, поделом Косова и Метохије и Новопазарског санџака с Црном Гором. Иако и даље остаје без излаза на море, својим средишњим положајем и готово удвострученом територијом она постаје највећа балканска сила.

.

Нови распоред снага на овом изузетно осетљивом делу Европе доводи у питање однос снага у Европи и стратегију експанзије централних сила која је била могућа још једино путем преузимања турског наслеђа у правцу југоистока и даље ка Средњем истоку и каспијском региону као најважнијим извориштима нафтних енергената.

Турска Влада је с правом очекивала да Аустро-Угарска не сме никако дозволити ”губитак” Новопазарског санџака у корист Србије, као што је и с не мање разлога очекивала да Русија као словенска заштитница хришћана не може дозволити пропаст Србије као савезника и главног балканског упоришта другог великог европског савеза[7].

Балкански ратови дакле нису само предигра Великог рата него и основни разлог његовог убрзаног избијања. Ако је распоред снага великих сила пре Балканских ратова још увек допуштао одлагање неминовног европског и светског рата који је после Бизмаркове мудре и енергичне али ипак умерене политике све теже било избећи, нестанак Европске Турске и стварање јаких националних држава на Балкану у највећој мери смањује простор и затвара пут ширењу германских империја у правцу Југоистока и Источног Средоземља.

Остало је још само питање времена и врсте инцидента који ће изазвати сваким даном све неминовнији европски и светски сукоб дотад непознатих размера.

Извештаји Карнеги фондације и селективна хуманистичка идеологија

Балкански ратови не  представљају само увериру и почетак савремености ратних страхота које су обележиле историју накрвавијег века светске историје, они су преседан и за једну од најважнијих његових пратећих појава - хуманитарне ингеренције и потребе за сузбијањем ратних злочина који све више погађају цивилно становништво. Сачињен непосредно по завршетку Другог балканског и уочи избијања Великог рата, извештај Карнеги фондације о ратним злочинима против у првом реду цивилнг становништва представља преседан у покушају хуманитарне и етичке регулативе и свођења на најмању меру ратних злочина. Комисија коју је сатавила Карнеги фондација евидентирала је на преко 400 страна бројне злочине и зверства које су регуларне и нерегуларне војне формације починиле у Другом балканском рату. Док се победе над турском војском у Првом балканском рату сматрају легитимним и ослободилачким (један век касније то је већ у најмању руку релативизовано у складу са новим односима снага у региону), рат између бивших савезника, масовни злочини према цивилима и нејачи су предмет подробног евидентирања и осуде[8]. У закључку овог заиста исцрпног и савесног извештаја наводи се да није упутно осуђивати и жигосати жртве (мисли се на Балканце као жртве узајамног крвопролиће), и с још више разлога ставља се нагласак на правим одговорностима ”оних који су говорили да ће спречити то ратовање, који су то могли и који то нису хтели да учине”, у овом случају се указује на велике европске и светске силе, док се притом посебно и више имплицитно циља на Русију, што већ најављује основну линију поларизација 20. века.

Ова поштеда Балканаца као жртава није ипак тако неутрална јер се подразумева да су они жртве сопственог варварства док просвећена и хуманизована Европа тек треба да их приведе вредностима њеног цивилизацијског модела, што зацело звучи одвише препознатљиво за савременике једновековног јубилеја овог извештаја. Ово тим пре што је крајем 20. века објављен и други Извештај Карнеги фондације, овога пута посвећен ратовима изазваним распадом југословенске федерације. Интересантно и симптоматино је и то да угледана и пребогата Карнеги фондација није уприличила ништа слично овим заиста корисним извештајима, чији је основни циљ и намена да се зверства и масовни ратни злочини не понове, после Првог светског рата који је са преко 19 милиона жртава, међу којима и око 8,8 милиона цивила[9], масовним коришћењем бојних отрова и другим средствима масовног уништавања људи и цивилног становништва имао размеревропске и светске катаклизме бет преседана. Ако су Балканци као жртве сопствених и узајамних бестијалности имплицитно обележени као простор суб-културе коју је потребно европеизовати, било би логично да неки извештај Карнеги или неке друге фондације о масовним злочинима током Великог рата утиче на хуманизацију наредних ратова на простору оствареног европског цивилизацијског модела. Масовни злочини према цивилном становништву почев од првих дана рата 1914. у Земуну и у Срему, потом у Бачкој и у Сент Андреји, затим у Мачви, Топлици и Прокупљу 1917, у Црној Гори 1914-1918, масовне депортације, изгладњивање и убијање ратних заробљеника у логорима[10], нису били вредни Карнеги комисија и извештаја других невладиних фондација. У том светлу је лакше схватити расни критеријум истребљивања читавих народа и неупоредиво већег броја цивила у Другом светдком рату. Просвећена Европа остала је без исцрпних извештаја о масовним злочинима Аусто-Угарских регуларних војних формација на Балкану, као и о другим масовним злочинима током Великог рата. На тај начин су Карнеги и друге невладине организације нехотице постале пасивни саучесници најмонструознијих злочина Другог светског рата. Остаје отворено питање у којој мери је инстументализација хуманитарне идеологије са својим селективним мерилима културне надмоћи и неприкосновеног цивилизацијског модела у непосредној узрочно-последичној вези са највећим масовним злочинима против човечности и човечанства током 20. и 21. века?

---
[1] У такозваној Европској Турској живело је скоро два и по пута више хришћанског него муслиманског становништва (око 10 милиона православних и Јермена, као и 640.000 католика, према 4.550,000 муслимана), cf. H. BOZARSLAN, Histoire de la Turquie. De l’Empire à nos jours, Paris 2013, стр. 160). Иако се простирала на два континента и заузимала већи део Блиског и добар део Средњег Истока, Малу Азију, за разлику од европских остатака, та пространстава су била веома слабо насељена а Османлиска империја иначе у демографском опадању. Са некох 26 милиона становника она је 1901 и у том погледу све више заостајала за еврпским силама (почетком 20 века Велика Британија има 42,5, Француска 38,5, Аустро-Угарска 45,2, Немачка 56,4 милиона становника). Пола века раније, само су Француска (35,8) и Немачка (41 милион) имале више становника од Турске која је 1851 имала 32 милиона становника, H. BOZARSLAN, Histoire de la Turquie. De l’Empire à nos jours, Paris 2013, p. 177.
[2] Потребно је појаснити да је пре 1912 Македонија била не само већа по површини, него да је била и кудикамо богатија и насељенија од тадашње Грчке.
[3] H. BOZARSLAN, Histoire de la Turquie. De l’Empire à nos jours, Tallandier, Paris 2013, p. 226-227.
[4] Ottoman diplomatic documents on the Origins of World War One. The Balkans Wars 1912-1013 (First part), ed. S. Kunarlap, G. Tokay, The Isis press, Istanbul 2012, p. 147.
[5] M. J. MILIĆEVIĆ, Balkanski ratovi (1912-1913), Beograd 2013 (у штампи).
[6] R. RASPOPOVIĆ, ”Velike sile i stvaranje saveza balkanskih država 1912”, Istorijski zapisi LXXXV 3/4 (2012), стр. 7-28.
[7] Ottoman diplomatic documents on the Origins of World War One. The Balkans Wars 1912-1013 (First part), ed. S. Kunarlap, G. Tokay, The Isis press, Istanbul 2012, p. 155, 165.
[8] Dotation Carnegie pour la Paix Internationale. Enquête dans les Balkans, Rapport, présenté aux Directeurs de la Dotation par les Membres de la Commission d'enquête, Centre Européen de la Dotation Carnegie, éditions Georges Crés et Cie, Paris 1914; Report of the International Commision. To Inquire into the Causes and Conduits of the Balkan Wars, Carnegie Endorment for International Peace. Division of Intercourse and Education. Publication n° 4, Endorment, Washington 1914.
[9] Са 33% Србија има највећи проценат, испред Француске, укупних жртава, F. LE MOAL, La Serbie du martyre à la Victoire 1914-1918, 2008, éditions 14 18 (2013), стр. 231.
[10] Т. ИСКРУЉЕВ, Распеће српског народа у Срему 1914 и Маџари. Са маџарске границе, Бајски трокут, Сент Андрија, Novi Sad 1936, 640 p. + 61 ph.; В. ЋОРОВИЋ, Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914–1918, Belgrade 1989 ; Ј. R. LAMPE, Yugoslavia as History: Twice there was a Country, Cambridge University Press, First published 1996, Second edition 2000 ; Слађана БОЈКОВИЋ, М. ПРШИЋ, Страдање српског народа у Србији 1914-1918, Историјски музеј Србије / Стручна књига, Београд 2000, 629 pp.; M. PORTMANN, Aspekte des nationalen Konflikts in Bosnien-Herzegowina von 1878 bis 1945, Grin Verlag 2001 ; Ђ. СТОИЧИЋ, Јиндриховице – маузолеј српских заробљеника и интернираца из Првог светског рата, Београд 2006.


People Directory

Slavoljub Slavko Vorkapić

Slavoljub Slavko Vorkapić (Serbian Cyrillic: Славољуб Славко Воркапић; March 17, 1894 – October 20, 1976), known in English as Slavko Vorkapich, was a Serbian-American film director and editor, former Chair of USC Film School, painter, and a prominent figure of modern cinematography and film art.

Slavoljub Vorkapić was born on March 17, 1894, in the small village of Dobrinci near Ruma in the Syrmia region, at the time part of the Kingdom of Croatia and Slavonia of the Austro-Hungarian Empire (now Serbia). His father Petar, the town clerk, insisted that young Slavko should be well-educated.

.
Read more ...

Publishing

Poemes de Jovan Dučić / Песме Јована Дучића

Translated into French by Petar Bubresko. Bilingual edition (French and Serbian)

The first bilingual edition translations of poems in French of this prince of Serbian poetry. These translations of poems Dučić meet two objectives: to publicize the work of the poet to Francophone readers and pay tribute to both the Serbian language Dučić and French language to which the great poet and Petar Bubreško were passionately attached. This book is dedicated to Leposava Bubreško (1923-2013) professor Bubreško’s wife who wanted so much this work to be published.

Publishers: Sebastian Press, Vidoslov, and Metokhia

216 pages, soft bound, published in 2015, price $15


Песме Јована Дучића

На француски језик превео проф. др Петар Д. Бубрешко

Ова књига је посвећена Лепосави Бубрешко (1923-2013), супрузи професора Петра Д. Бубрешка, која је толико желела да ово дело изађе на светлост

Саиздавачи: Видослов, Требиње и Metokhia, Paris

ПОЕЗИЈА

Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти си бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Што по нечистим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.

Read more ...