Branko Milanović

Branko Milanović is a lead economist in the World Bank's research department,where he has been working on the topics of income inequality and globalization. Previously, he was a World Bank country economist for Poland and a research fellow at the Institute of Economic Sciences in Belgrade. Since 1996, Milanovic has also served as a visiting professor teaching the economics of transition at the Johns Hopkins University's School for Advanced International Studies. He received his Ph.D. in economics in 1987 from Belgrade University.

.

As a senior associate on a two-year assignment with the Carnegie Endowment for International Peace's Global Policy Program, Milanovic focused his research on globalization and world income distribution, as well as the interaction between politics, reform, and inequality in transition countries. He remained an adjunct scholar with the Endowment until early 2010.

Selected Publications: Worlds Apart: Measuring International and Global Inequality (Princeton, 2005); Income and Influence: Social Policy in Emerging Economies, with Ethan Kapstein (Russell Sage, 2002); Inequality and Poverty During the Transition From Market Economy (World Bank, 1998).

Areas of Expertise

Milanovic is an expert in international economics, economic/market reform, economies in transition, income distribution, international financial institutions, post-Soviet economies, development, globalization, international organizations, Balkans, and Eastern Europe.

Education

M.S., Florida State University; Ph.D., Belgrade University

From Carnegie Endowment


Бранко Милановић рођен је 24. октобра 1953. године у Паризу.

Завршио је студије на Економском факултету у Београду, где је и докторирао. Специјалиста је за питања сиромаштва, неједнакости у расподели дохотка и социјалне политике. Ради у Светској банци као водећи економиста, а предаје о транзицији на Универзитету Џон Хопкинс у Балтимору, САД. Члан је Института Г-17 и Центра за либерално-демократске студије. Главне књиге су: Либерализација и предузетништво (1989), Економске неједнакости у Југославији (1990) и Распадање светова: мерење међународне и глобалне неједнакости (2005).

From Wikipedia


Прогресивно опорезивање је добра идеја

То је концепт који би утицао на повећање прихода државе и на смањење друштвене неједнакости.

Бранко Милановић је један од водећих светских експерата за област друштвене неједнакости. Током каријере радио је на водећим светским универзитетима и финансијским институцијама попут Светске банке а данас је професор на Градском универзитету у Њујорку. Докторирао је на тему неједнакости 1987. у Београду, у тренутку када је говорење и писање о друштвеном раслојавању било табу тема у социјалистичкој Југославији. Његова књига „Богати и сиромашни – кратка историја глобалне неједнакости” објављена на енглеском једна је од најутицајнијих студија из ове области.

У разговору за „Политику” објашњава да је као производ нарасле неједнакости вероватно дошло до смањења средње класе у Србији. „Она социјалистичка средња класа се изгубила, а по подацима из 2005. видимо да је до раслојавања дошло још од времена санкција и Слободана Милошевића. Велики број људи је отишао на минималац или је изгубио посао док је веома мали број у том периоду успео да постане успешни предузетник. Тако се догодило да је нестала социјалистичка средња класа, а да се капиталистичка средња класа није формирала.”

Сем неједнакости унутар једне земље,овим феноменом се бавите и на глобалном нивоу. Написали сте својевремено да је 1904. доходак у Немачкој био 3,5 пута већи него у Србији, а да је тај однос задржан и данас, 110 година касније. Да ли је у том смислу 20. век изгубљен за Србију?

У неку руку јесте јер Србија није успела да се приближи развијеним земљама западне Европе. Пре сто година је била међу најнеразвијенијим земљама на континенту, а и данас је на истом месту. Реална дистанца у односу на Запад или на конкретно Немачку остала је мање-више неизмењена. Ипак, не можемо посматрати 20. век као једну монолитну целину јер је било добрих периода, попут оног од 1950. до 1980. То је време у ком је Југославија и Србија као њен део имала веома добар привредни раст и приближила се озбиљним земљама. Онда смо имали катастрофалан период од 1990. до 2000. па после тога имамо један прилично „мрљав” период – није катастрофалан али није ни нарочито успешан.

За разлику од неолибералне школе економског мишљења, када говорите о неједнакости указујете да тржиште није једини фактор који одређује овај феномен. Ту су, кажете, социјални фактори на које је могуће утицати...

Један од разлога зашто је нарочито на Западу опала средња друштвена класа лежи управо у механизмима социјалне заштите. Држава благостања која се манифестује кроз систем пензија, надокнада за децу и слично пре 30 година у Европи је била јача него данас. Ситуација код нас је веома слична, додуше из потпуно другачијих разлога. Некад сте у социјализму имали целокупну социјалну заштиту која је била ослоњена на предузеће, а касније је због драстичног пада зарада, приватизације и доласка капитализма тај део социјалне заштите скоро у потпуности нестао. Морам да кажем да је делимично нестао и због тога што је био тешко одржив јер када имате огроман пад дохотка као код нас онда веома тешко можете да задржите социјалну заштиту. Имамо невероватан феномен да је број пензионера већи него број запослених и за тако условно речено лошу структуру становништва не можете имати некакву нарочиту социјалну заштиту.

Да ли вам у том светлу изгледа да је добра политика штедње Владе Србије или би било боље да се окренемо мерама подстицаја привреде? Чини се да ће највеће последице стезања каиша трпети најсиромашнији слојеви чиме ће се додатно продубити јаз друштвене неједнакости.

Да бисмо водили неку активнију политику имамо веома лимитиране могућности. Да бисмо то могли да приуштимо морамо да имамо стални прилив новца из иностранства, а то не може да траје бесконачно. Мислим да је број подстицајних мера које Влада Србије може да предузме веома ограничен, као што је случај и код других малих земаља. Вероватно је да ће се јаз између богатих и сиромашних продубити, али нисам потпуно сигуран да ће последице мера штедње сносити само најсиромашнији слојеви. Пензионери нису слој који је потпуно хомоген. Имате пензионере који су на минималцу и оне који имају релативно високе пензије, поготово када их упоредите с платама које њихова деца имају као запослени. У исто време имате веома много људи који су незапослени, много младих, све су то појавни облици критичне стопе незапослености од 22 одсто. Не видим да ће мере штедње побољшати ситуацију по питању неједнакости, али не верујем да ће доћи до њеног драматичног повећања. Оно што може да буде јесте да дође до пада доходака али нисам сигуран да ће тај тренд погодити само сиромашне слојеве. Наравно, још једна могућност је прогресивно опорезивање богатих.

Управо тај приступ је једна од главних идеја књиге „Капитализам у 21. веку” Томе Пикетија која изазвала праву буру у стручној јавности. Ви сте први написали критику ове књиге на енглеском језику. Шта мислите о Пикетијевој идеји о прогресивном опорезивању?

Мислим да је прогресивно опорезивање апсолутно кључно. У западним земљама се стопа пореза којом се опорезује најбогатији слој становништва у последње време доста смањила. У Србији имамо један систем који није прогресиван. Већина наших пореза долази од опорезивања плата, а много мање од капитала и имовинe. Пикетијева идеја о порезу на капитал, то јест порезу на имовину, јесте остварива. То је једна од идеја које би утицале на повећање прихода државе и на смањење неједнакости.

Да ли тај концепт нарушавају такозвани порески рајеви? Знамо да велики број богаташа порез не плаћа у матичној земљи.

То јесте проблем. Нова истраживања показују да се осам посто укупних финансијских средстава света налази у тим „пореским рајевима”. То је проблем чак и за Србију. Као што смо видели с времена на време, када неко од тајкуна западне у проблеме и буде хапшен или побегне онда откривате да сви они имају неке фирме регистроване на Кајманским острвима, Бахамима, Кипру... Онда су ту неке страшно мутне трансакције чији циљ је наравно избегавање пореза.

Тајкуни које помињете су у Србији у једном тренутку малтене проглашени својеврсним државним непријатељима, а сада се помињу као могућа кадровска решења за руководећа места у највећим државним губиташима. Колико вам је та идеја блиска, има ли сличних случајева у свету?

У неким земљама тајкуни су преузели и државе. Ако се сетимо Берлусконија који је био премијер Италије, у Тајланду је Шинаватра био премијер, а сад у Украјини имамо тајкуна Порошенка на месту председника земље. Дакле, тих случајева је било. За идеју да тајкуни преузму државна предузећа не могу рећи да није интересантна јер они вероватно имају неке способности менаџерског типа. Могуће је да неко жели да постане више друштвено прихваћен на тај начин што би обавио тај посао или био користан, а да нема неки директни лични интерес јер је једноставно већ довољно богат. Постоји та могућност, али ја не познајем никога од тих људи и не знам какве су њихове менаџерске способности и не знам да ли би се прихватили тог посла из жеље да помогну или имају неке личне интересе.

Написали сте да то колики ће неко да зарађује 60 одсто одређује место рођења, а додатних 20 одсто миље из којег човек долази односно чиме му се баве родитељи. Да ли то можемо читати као доказ о прилично ограниченим могућностима покретљивости на друштвеној лествици?

Ти подаци се односе на цео свет и не говори се више о стању унутар једне земље. Када се узме у обзир глобална слика ваш доходак ће 60 одсто зависити од просечног дохотка земље одакле сте, и можда додатних 20 одсто одређује то да ли су вам родитељи богати или сиромашни. То јесте један прилично песимистички закључак јер показује да на глобалном нивоу ваш доходак је у великој већини случајева већ одређен када сте рођени. Ваша економска мобилност тако највише зависи од тога да ли је ваша земља успешна или није. Када погледамо пример Србије, да је земља задржала тренд стопе раста који је имала између 1950. и 1980. године данашњи бруто друштвени производ (БДП) би био на нивоу између Португалије и Шпаније, односно три пута већи него данас. У стварности, дошло је до пада дохотка и он је данас на нивоу из 1970-их годинa.

Будући да познајете рад једне од водећих светских финасијских организација можете ли да нам кажете колико је утемељен страх у Србији да ће ММФ, Светска банка и други да нас гурну у дужничко ропство?

Ситуација је компликована јер Србија у том смислу заиста нема неки велики маневарски простор. Вас нико не тера да та средства узимате, али она су у принципу, по каматној стопи повољнија него што би Србија позајмљивала на финансијском тржишту. Код нас је прави проблем бацање новца. Имате ситуацију да се кредити договоре али онда се не „повлаче” и онда се плаћају каматне стопе на новац који још нисте узели. То је дакле проблем неорганизације што је био случај и у ранијим периодима па се неки од тих кредита можда плаћају и сувише скупо. Наш проблем је био и остао недовољна координација и недовољно професионално знање. Због тога смо изгубили огромне паре а један од примера је случај метроа у Београду. Метро се гради али се одређена фаза посла не заврши. Пролази време и полако пропада оно што је урађено па је онда потребно поново радити исти посао и платити двоструко. Незнање, некоординација и недовољна професионалност доводе до лоших одлука чије последице нажалост не плаћају они који су их донели него народ и порески обвезници.

Због кризе у Украјини Србија се нашла негде између истока и запада. Колико је позиција неутралности одржива са економског становишта?

Мислим да је за нас приступ политичке и економске неутралност не само најбољи него и једино могућ. Било каква политика која би ишла на једну или на другу страну била би апсолутно погубна за нас. Трагично је да се Србија налази у ситуацији која подсећа на ону из 1939. кад сте имали притисак Немачке око Тројног пакта, а с друге стране притисак Енглеске да Србија каже „не” Немачкој, што је на крају наравно рекла с последицама које знамо. Ма колико то можда изгледало тривијално мислим да је политика и ка западу и ка истоку једина политика коју можемо да водимо.

Веома сте активни на Твитеру. Коментаришете различите феномене па сте једном написали да вас међународно право данас подсећа на тридесете године прошлог века јер јаке државе могу да прекрајају границе других земаља по свом нахођењу...

То је одраз чињенице да су неке велике силе увиделе да није у њиховом интересу да поштују одредбе међународног права, за разлику од малих земаља. Немамо нека претерано добра међународна правила, али нека основна „правила игре” ипак постоје и датирају још од Лиге народа. Она у суштини забрањују нападе на земље од стране других земаља. Преседан је био с нападом на СР Југославију када није било одлуке Савета безбедности УН, па онда још већи преседан, јер се радило о страшном рату чије последице данас видимо, с нападом Америке и Велике Британије на Ирак који је исто био потпуно нелегалан. Онда је била ситуација с Либијом када је постојала одлука СБ УН, али се отишло многом даље од тога. Сада имамо потпуно нелегалну анексију Крима од стране Русије што је повратак у тридесете године где једна земља може да узме територију другој земљи.

Драган Вукотић
Политика, 31. 8. 2014.