A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Прва српска књига објављена у Америци

РЕТКО ИЗДАЊЕ У БИБЛИОТЕЦИ САНУ
Сања Степановић Тодоровић, ПОЛИТИКА, 29. новембар 2014.
О овом издању су 1. септембра 1869. године известиле новине “Alaska Herald”, које су иначе објављивале текстове на енглеском и руском језику, а чији је власник био Украјинац. Тамо се, међу осталим, каже: "Недавно је објављена књига у овом граду, на славенском језику, под називом “Sloboda”, посвећена Николи I, славенском кнезу Црне Горе. Аутор описује и хвали отменост и образованост велике славенске расе у Америци"

Најзначајнији догађаји у формирању националноr и културног идентитета српских исељеника на америчком континенту десили су се у Калифорнији. На подручју те најбогатије савезне америчке државе, како се она најчешће одређује, настали су прва српска школа, прве српске новине, прва српска црква, читаоница, добротворно друштво. У Калифорнији, у Сан Франциску 1869. године, објављена је и прва српска књига на америчком континенту, под насловом Sloboda ili glas vile amerikanske vili slavenskoj и istok, коју потписује извесни Milivoie S. То представља, само по себи, прворазредан културни догађај, али на ову књигу ваља скренути пажњу још из неколико разлога.

Први разлог је што књига Sloboda према свим параметрима спада у ретку књигу, од које је, према доступним подацима, сачуван веома мали број примерака. Наиме, у јавним библиотекама налазе се два примерка. Један у Србији, у Библиотеци САНУ, а други у Америци у Библиотеци Универзитета Калифорнија у Берклију. Могуће је да је највећи број штампаних примерака био уништен током разарајућег земљотреса и пожара који су 1906. године захватили Сан Франциско и обалу Северне Калифорније.

Поклон од "Славена из Север. Америке"

Други разлог зашто ваља скренути пажњу на ову књигу јесте то што је она промакла пажњи већине аутора који су се бавили културном историјом српског исељеништва у Америци, на оба континента. Није пописана у релевантним библиографијама, нити споменута у реконструкцијама и приказима историје културног живота Срба у Америци. Забележио ју је само велики историчар и библиограф Стојан Новаковић, који ју је пописао када је стигла за Српско учено друштво (једну од претеча данашње САНУ) као поклон од “Славена из Север. Америке”.

Сачувани запис Стојана Новаковића сведочи колико о самој књизи, толико и о његовом личном, а заправо заувек минулом моралу: осећање друштвене одговорности одликовала је појединце који су стварали значајне институције српске културе, у времену када је књига било знатно мање, али су биле важне и са њима се поступало као са драгоценостима. То је било време када је Стојан Новаковић, доцнији председник Српске краљевске академије (1906-1915), обављао дужност библиотекара Народне библиотеке (1869-1874) и секретара Српског ученог друштва (1867-1873), и када је са потпуном посвећеношћу бележио дословно сваку књигу која му је пролазила кроз руке. Мисија коју је он обавио у српској библиографији 19. века и данас је често једини путоказ за одгонетање трагова из прошлости многе књиге. Тако је Стојан Новаковић, уз библиографски запис о књизи Sloboda ili glas vile amerikanske vili slavonskoj и istok (U Saut Kaliforni nа Duhove 1869 S Milivoie. U knjigopečatnji društva Dоn dedo u San Francisku, br. 533 gradske ulice Clay. 53 str. Na 8-ni) додао и изричиту напомену: Без сумње прва cрпска књига штампана у Америци.

У Америци су о књизи 1. септембра 1869. године известиле новине Alаska Herald, које су иначе објављивале текстове на енглеском и руском језику, а чији је власник био Украјинац. Тамо се, међу осталим, каже: "Недавно је објављена књига у овом граду, на славенском језику, под називом Sloboda, посвећена Николи I, славенском кнезу Црне Горе. Аутор описује и хвали отменост и образованост велике славенске расе у Америци."

Књига Sloboda јесте књига поезије састављена од више неједнаких целина, штампана на 53 странице in octavo, чији средишњи део чини спев родољубиве садржине испеван десетерцима у 198 катрена. То је заправо песма будница у којој се кроз метафору америчке виле шаље порука и подстицај поробљеним словенским народима на побуну против туђих господара, поробљивача, Османске империје. Идеја о словенској солидарности артикулише се у позив на општи устанак Јужних Словена за национално ослобођење и уједињење. Спев је написан у духу епске народне поезије, уз евоцирање мотива и ликова из српске историје. Посвећен је Njegovoj svjetlosti velikom Knjazu Crnogorskom Nikoli I, који је тих година имао “велики ауторитет на словенском југу” и у извесном смислу се сматрао предводником ослободилачке борбе на Балкану.

.

Загонетни Миливоје С.

Језик и графију спева одликују знатне специфичности које изискују минуциозну анализу. С обзиром на заступљеност сва три изговора, могуће је говорити о некој хибридној верзији језика коју су амерички имигранти са ових простора неговали и називали “нашки” или “слaвонски” језик, а који је заправо био нека мешавина језика са подручја Црне Горе, Херцеговине и приобаља црногорског и далматинског. И уопште, током тог пионирског периода, српски исељеници у Америци припадали су групацији која се називала Slavonians. С обзиром на то да се евиденција тада није водила по етничком, већ по државном принципу, већина исељеника са балканских простора евидентирана је као Аустријанци, Мађари, Венецијанци, па "када је Михајло Пупин дошао у Америку, дошао је као мађарски држављанин; када је Никола Тесла дошао у Америку, дошао је као аустријски држављанин". Они су сами себе тада идентификовали најпре по географској области из које су долазили (Бокељи, Паштровићи, Далматинци, Дубровчани итд.), а прихватали су и назив Slavonians, који, дакако, није имао своје данашње значење, већ је требало осталом америчком становништву да укаже на људе из “словенских провинција” којима су тада још званично управљале Турска и Аустро-Угарска.

Питање ауторства ове књиге, које се загонетно крије иза имена Milivoie S., отвара још једно поглавље недоумица. По свему судећи, реч је о псеудониму једне или неколицине личности, које је, у сваком случају, красило солидно познавање историје, епске поезије, Његошевог песништва, политичких прилика на Балкану и шире. Јер, међу угледним и ученим члановима тадашње "словенске заједнице" у Сан Франциску није било личности која је била позната под именом Миливоје С. За разлику од ње, већину ,,утемељитеља" и "предбројника", чија се имена са захвалношћу набрајају на крају књиге, заиста су чинили најистакнутији и најспособнији чланови српско-словенске колоније у Сан Франциску.

Међу њима су, рецимо, Дабовићи из Боке, од којих потиче и први поглавар српске православне мисије у Америци Себастијан Дабовић, Человићи из Рисна, Никола Греговић из Паштровића, Саво Мартиновић из Црне Горе, Петар Секуловић, "угледни бизнисмен српског порекла" и један од најагилнијих организатора српске православне цркве, те браћа Радовићи из Рисна. Но, међу "предбројницима" спомињу се и Мартин Клинковстром - руски конзул у Сан Франциску, Иван Херзо, католик из околине Дубровника и један од најбогатијих људи у колонији, Карл Баум – секретар "православног обшчества", Гаврило Кустудија и Аристотел Петрос, грчки чланови православне заједнице у Сан Франциску.

Beћ и сам списак "утемељитеља" и "предбројника" указује колико су биле сложене социјалне, културне и религијске везе и преплитања које су припадници исељеничке групације, која се овде препознаје као српска, неговали у односима са другима. Речито сведочанство о тим сложеностима сачувана је у књизи на коју овде скрећемо пажњу.

People Directory

Nemanja Bala

Nemanja Bala (writer/director/producer) was born and raised in the former Yugoslavia. At the age of nineteen, he received a tennis scholarship to study in the United States at the University of Hartford, where he majored in film studies and began making short fiction and documentary films. His work has been shown on Serbian National Television and the festival circuit. While at Columbia University’s Graduate Film Division, he concentrated in screenwriting and received his MFA in 2006.

.
Read more ...

Publishing

Knowing the Purpose of Creation through the Resurrection

Proceedings of the Symposium on St. Maximus the Confessor

The present volume is a collection of presentations delivered at the St Maximus the Confessor International Symposium held in Belgrade at the University of Belgrade from 18 to 21 October 2012. The Belgrade Symposium brought together the following speakers: Demetrios Bathrellos, Grigory Benevitch, Calinic Berger, Paul Blowers, David Bradshaw, Adam Cooper, Brian Daley, Paul Gavrilyuk, Atanasije Jevtić, Joshua Lollar, Andrew Louth, John Panteleimon Manoussakis, Maximos of Simonopetra, Ignatije Midić, Pascal Mueller-Jourdan, Alexei Nesteruk, Aristotle Papanikolaou, George Parsenios, Philipp Gabriel Renczes, Nino Sakvarelidze, Torstein Tollefsen, George Varvatsoulias, Maxim Vasiljević, Christos Yannaras, and John Zizioulas. The papers and discussions in this volume of the proceedings of the Belgrade Symposium amply attest to the reputation of Saint Maximus the Confessor as the most universal spirit of the seventh century, and perhaps the greatest thinker of the Church. Twenty eight studies have been gathered in the present volume, which is organized into eight chapters, each of them corresponding to the proceedings of the Symposium, all of which are of intense interest and importance. Chapter One brings to light new evidence regarding the sources, influences, and appropriations of St Maximus’ teaching. His mediatorial role as one of the few genuinely ecumenical theologians of the patristic era is acknowledged and affirmed. Chapter Two offers some crucial clarifications on the relationship between person, nature, and freedom. In Chapter Three we find substantial discussion on body, pathos, love, eros, etc. New interpretive paradigms and insights are proposed in Chapter Four, while the next chapter presents the Confessor’s cosmological perspective in light of modern scientific discoveries. Some important ontological and ecclesiological issues are discussed in Chapter Six, while in Chapter Seven we are able to see what contemporary synthesis is possible through St Maximus’ thought. Chapter Eight offers further readings by engaging younger scholars who did not present their papers at the conference but whose studies were accepted by the organizers. In the final paper we find an important overview of the Symposium with a description of the conference’s flow. In an age of plurality and division, it is particularly important to know what our Tradition—shaped by the Fathers—can teach us. In any such endeavor, Saint Maximus the Confessor stands out as the most important theologian of the so-called Byzantine period. Yet his theology, assimilated and incorporated by Tradition, has relevance beyond any single historical period; in fact, the Confessor’s efforts to mediate between East and West distinguish his work as vital for contemporary theological discourse.