A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Српски доктори наука у дијаспори

Највећи број научника ради у САД, Канади и западној Европи, а студије су завршили у Србији, каже професор др Јован Филиповић, који има базу од 7.000 српских доктора наука у свету

Највећи број српских доктора наука у дијаспори живи у Сједињеним Америчким Државама – 2.400 или око 39 одсто, а затим у Канади (15 одсто), Великој Британији (10 процената) и Немачкој (седам одсто). Има их и у Аустралији, Холандији, Шведској, Аустрији, Француској, Словенији, Италији и Шпанији, а најмање у Кини, Јапану, Пољској и Грчкој.

.

Највећи број наших доктора наука ради на универзитетима (око 40 одсто) и у некој бизнис-сфери (44 процената). У нашој дијаспори већину титула држе мушкарци, док је жена око 40 одсто, што је сличан проценат као и у Србији.

gde sve zive nasi naucnici u svetu

Ово су само неки од података до којих је током вишедеценијског истраживања дошао професор др Јован Филиповић, продекан за квалитет и међународну сарадњу Факултета организационих наука и извршни директор „Групе за просперитет Србије”. Он каже да подаци показују да је у свету регистровано 7.000 наших доктора наука иако се сматра да их је можда чак и 20.000:

– Наших научника има у свим областима – највећи број се бави инжењерским дисциплинама, привредним наукама, али и друштвеним и природним, попут права и медицине.

На питање када је почео са прикупљањем података и на који начин попуњава базу, др Филиповић одговара да се довија на све могуће начине и да је почео још 1988. године, када је отишао у Америку, где је завршио магистарске, па докторске студије.

– Попуњавам базу преко познанства, јављају се људи и сами, пратим медије, претражујем интернет, идем на конгресе који се организују у нашој земљи, јер на свакоме од њих, без обзира на тему, увек долазе и предавачи из иностранства и то нигде не остане забележено, осим код мене. Ви када објавите причу са неким научником, ја такође прибележим, а јављају ми се и родитељи да обавесте да је њихово дете дипломирало у одређеној земљи – објашњава др Филиповић, који је својевремено био и државни секретар за дијаспору.

Он разочарано каже да овај посао треба да ради држава, а не појединци и да нажалост наша надлежна министарства, чак ни министри који су и сами дошли из дијаспоре нису искрено заинтересовани за овај проблем. Саговорник је свој други докторат на тему наших доктора у иностранству одбранио у Љубљани, чији се универзитет иначе налази на Шангајској листи, каже с намером и да се скрене пажња на српску причу.

– Наши људи стално одлазе и колико год вредно радили ми ћемо скупљати „бисере расуте” по свету. Треба нам неки начин да тај одлив претворимо у нешто позитивно, дакле да те људе задржимо у нашем миљеу и да их се не одрекнемо трајно – каже Филиповић.

По његовом мишљењу, Србија не треба да се труди да физички врати научнике, већ треба да их повеже и искористи њихова познанства са другим научницима, јер су они наша веза са светом.

– Довољно би било да на пример дођу у Србију на месец дана и држе предавања, да учествују у пројектима, да помажу нашим генијалним клинцима или чак и да их прихвате на универзитетима на којима предају. Није реално да се они сви врате у Србију, али неки повољнији контекст може за њих да се направи, јер ту је и велики новац који је у њих Србија инвестирала – каже саговорник који сада ради пројекат о томе колико вреди наша научна дијаспора.

Подаци примера ради, показују да је чак 71 одсто доктора наука основне студије завршило у Србији и ту се инвестира највише, додаје др Филиповић, оно после је надградња.


Колико је тачно наших научника у иностранству нико не зна поуздано. Према регистру српских научника у иностранству Министарства просвете и науке, од 2008. године жељу за сарадњом са Србијом показало је тек њих 600.

Професор др Радивоје Митровић, државни секретар у Министарству просвете, каже да није реално очекивати да се сви они врате у Србију, јер ипак у иностранству имају изграђене каријере, али да је могуће искористити њихове интелектуалне потенцијале.

– Велики број њих већ се укључио у рад на пројектима, ангажовали смо их као рецензенте, а када влада усвоји стратегију образовања, послаћемо им је да је погледају. Они су ти који би требало да помогну и при изради стратегије развоја Србије – каже Митровић.

Сандра Гуцијан

Извор: ПОЛИТИКА
Објављено: 24. 7. 2012.

Прилог: ПОЛИТИКА - Од Сувог брега до Принстона
Објављено: 31. 7. 2012.


People Directory

Jelena Vuckovic

Jelena Vuckovic is a professor in the Department of Electrical Engineering and Ginzton Laboratory at Stanford University, where she leads the Nanoscale and Quantum Photonics Lab. She received her PhD degree in Electrical Engineering from the California Institute of Technology (Caltech) in 2002, and M.Sc. and Diploma in Engineering degrees from Caltech and University of Nis, Serbia, respectively. Upon graduation from Caltech, she has held the following positions at Stanford University: a postdoctoral scholar (January-August 2002), an acting assistant professor (August-December 2002), an assistant professor (January 2003-August 2008), an associate professor of electrical engineering with tenure (September 2008- January 2013), and a professor of electrical engineering (since February 2013).

.
Read more ...

Publishing

Knowing the Purpose of Creation through the Resurrection

Proceedings of the Symposium on St. Maximus the Confessor

The present volume is a collection of presentations delivered at the St Maximus the Confessor International Symposium held in Belgrade at the University of Belgrade from 18 to 21 October 2012. The Belgrade Symposium brought together the following speakers: Demetrios Bathrellos, Grigory Benevitch, Calinic Berger, Paul Blowers, David Bradshaw, Adam Cooper, Brian Daley, Paul Gavrilyuk, Atanasije Jevtić, Joshua Lollar, Andrew Louth, John Panteleimon Manoussakis, Maximos of Simonopetra, Ignatije Midić, Pascal Mueller-Jourdan, Alexei Nesteruk, Aristotle Papanikolaou, George Parsenios, Philipp Gabriel Renczes, Nino Sakvarelidze, Torstein Tollefsen, George Varvatsoulias, Maxim Vasiljević, Christos Yannaras, and John Zizioulas. The papers and discussions in this volume of the proceedings of the Belgrade Symposium amply attest to the reputation of Saint Maximus the Confessor as the most universal spirit of the seventh century, and perhaps the greatest thinker of the Church. Twenty eight studies have been gathered in the present volume, which is organized into eight chapters, each of them corresponding to the proceedings of the Symposium, all of which are of intense interest and importance. Chapter One brings to light new evidence regarding the sources, influences, and appropriations of St Maximus’ teaching. His mediatorial role as one of the few genuinely ecumenical theologians of the patristic era is acknowledged and affirmed. Chapter Two offers some crucial clarifications on the relationship between person, nature, and freedom. In Chapter Three we find substantial discussion on body, pathos, love, eros, etc. New interpretive paradigms and insights are proposed in Chapter Four, while the next chapter presents the Confessor’s cosmological perspective in light of modern scientific discoveries. Some important ontological and ecclesiological issues are discussed in Chapter Six, while in Chapter Seven we are able to see what contemporary synthesis is possible through St Maximus’ thought. Chapter Eight offers further readings by engaging younger scholars who did not present their papers at the conference but whose studies were accepted by the organizers. In the final paper we find an important overview of the Symposium with a description of the conference’s flow. In an age of plurality and division, it is particularly important to know what our Tradition—shaped by the Fathers—can teach us. In any such endeavor, Saint Maximus the Confessor stands out as the most important theologian of the so-called Byzantine period. Yet his theology, assimilated and incorporated by Tradition, has relevance beyond any single historical period; in fact, the Confessor’s efforts to mediate between East and West distinguish his work as vital for contemporary theological discourse.