Разговор за ”Стазу Православља”, васкршњи број 2020

Христос васкрсе, Преосвећени Владико! Са радошћу славимо Празник над празницима премда под до сада невиђеним околностима, барем за наш нараштај. Корона вирус, тај за голо око невидљиви непријатељ, спречио је окупљање верног народа у храмовима Ваше Епархије и широм васељене. Како сте Ви прославили Пасху Господњу у Саборном храму Ваше Епархије?

Ваистину васкрсе!

Велики број умних људи је изрекао већ довољно дубоких оцена о ширем дејству овог вируса, дејству које иде с оне стране биологије и дотиче се психологије и екологије, тако да ту не бих ништа ново казивао. Знам само да је нама „и коса на глави сва избројана“ (Мт 10,30), те да чак и кроз неповољне околности Господ управља историју ка Своме крају. А поуке из ове пандемије ћемо још боље извући када она прође.

Ми смо Васкрс прослављали, а то и даље чинимо, тако што смо имали снажан осећај „присуства у одсуству“. Верујем да је сваки наш епископ и свештеник, без изузетка, од Неготинске крајине до обале Тихог океана и од Будима до Мелбурна, поздрављао свој невидљиво присутни народ као „тајанствено изображаван“. Кажем „тајанствено“ и „невидљиво“, због тога што Литургија има то својство да оприсутњује оне који нису ту на видљив начин. У Цркви тајанствено има смисао реалног. Не ради се о маштарији, него о моћи Светога Духа. Дакле, овогодишња пасхална литургија је била својеврсно искуство „радосне туге“. Јер, док сваке године испуњена црква пуним устима верника одговара „Ваистину васкрсе“, сада смо слушали ехо свога поклича….

Све ово, наравно, јесте болно и нико од нас не жели ову патњу. Ту димензију „присуства у одсуству“ разуме само онај ко воли, пати и чека!

Да ли нове прилике утичу на наш устаљени модел литургијске духовности?

Наша духовност није „оригенистичка“ у смислу да се психолошки или метафорички идентификујемо са Христом, него је она литургијска, што повлачи превасходно учешће у светајни Цркве, са свим њеним духовним и материјалним садржајима. Молећи се Богу да из овог изађемо ојачани, изражавам наду да нећемо имати нежељена дејства. Као опасност видим један прикривени евагријански оригенизам, који води индивидуализму (преко уско схваћене тзв. умне молитве) као и једној „нематеријалној“ духовности. А Црква од почетка користи видљиве символе да би изображавала оно што се символизује: Христос и Царство Божије.

Одушевио ме је светогорски старац Василије када је пре неки дан рекао: онај који верује, тај је ове године прославио најбољу Пасху! Како? Вели он: „имаш најбољу Пасху онда када не уређујеш ти Пасху, него ти је моћ Васкрслога чини присутном“. Његова поента је да тек тада Васкрс прослављамо са свим људима и свом васељеном. Надам се да нећемо изгубити ту васкрсну логику!

Ми, православни људи, сагледавамо живот у оквирима три реалности, прошлости, тј. историјско искуство живота Цркве вођене Духом Светим, потом садашњост у којој нам Господ показује да је са нама, и будућност, као пројављивање љубави и светлости Божије са краја времена, а које је, у ствари, нови почетак у Господу. Посматрајући данашњу ситуацију кроз призму ове три реалности, да ли је оправдано имати било какав страх који је данас, на жалост, присутан у свету?

Мислим да сте то врло лепо и тачно рекли. За мене је страх једна важна манифестација људске природе. Страх од смрти је пратећи део нашег историјског живота. Онај ко нема никаквог страха показује да нешто није у реду са њим. Да се разумемо, страха немају једино мртви. И Господ у Гетсиманији је допустио себи да узнегодује на смрт природном људском жељом да је заобиђе. Сетимо се Његових речи „Ако је могуће да ме заобиђе ова чаша“. Није смрт неки пријатељ кога треба загрлити. Напротив!

С друге стране, никаква природна непогода, укључујући пандемију, не може да нас одвоји од љубави Христове… „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?“, питао је Апостол Павле подразумевајући одговор знан сваком хришћанину.

Како видите улогу наше Српске Цркве у новонасталим околностима?

Наш укупни српски епископат – како у отаџбини тако и у расејању – смерно и доследно носи крст наших дана. Нема тог јерарха који не разуме бол и тугу нашег народа и укупног човечанства. И сви се они моле да Господ уклони овај вирус како би се песимизам претворио у оптимизам, а неверје у веру. Тамо где се умножи грех, ту се још више умножава благодат – то је јеванђелско правило. То важи чак и у стању обустављеног живота, какво је наше, а надамо се да ће га заменити „вечнокрећуће се стајање“ у Царству Божијем.

Додао бих још и то да нам је ова ванредна ситуација помогла да још дубље схватимо смисао речи из Добротољубља које гласе: „Прави монах је од свих удаљен, и са свима у јединству“. Ове године, такорећи сви смо од свих удаљени, али – хвала Богу! – можемо да будемо са  свима у јединству. Уосталом, једна ствар је затворништво, а сасвим друга солипсизам (solus значи „сам“, а ipse „сопство“). Веома је важно да човек избегне повлачење у себе јер то онда води ка разним проблематичним стањима. Најбољи антидот солипсизму јесте комуницикација, на свим нивоима: државном, црквеном, општинском, парохијском…

Том комуникацијом можемо да придобијемо све, па и наше непријатеље. Примера ради, управо на Васкрс певамо „рецимо, браћо! и онима који нас мрзе“. Ми често не схватамо да они који нас мрзе, који нас оговарају и клеветају, у суштини, чекају на нашу љубав, у некој тајној нади да им нећемо одговорити као повређени и осветољубиви. Они желе да виде снагу наше вере. А ми се баш тада покажемо као слаби и заробљени гордошћу и реагујемо као размажена деца и оптужујемо их за безбоштво. А ти безбожници нису увек безбожници него пре одбацују Бога фарисејâ и књижевникâ.

С друге стране, неумесне су критике које неки црквени људи упућују на рачун свештеника, епископа, синода, па и читавих Цркава. Колико је оних који су се помолили за свештенике који сузних очију и рањеног срца служе у празној цркви, молећи се за свет а примајући стреле са свих страна?

У овом тренутку није предвидива дужина трајања ванредног стања и карантина. Председник САД, господин Трамп, као и многи други у федералној, а исто тако и локалним државним владама Америке, изражавају забринутост због буквалног замрзавања економије. Истовремено су, као и ми сами, забринути за евентуално ширење вируса, уколико се дозволи кретање становништва и мере предострожности ублаже.

Несумњиве су лоше последице пандемије по економију и већ сада се може рећи да су оне врло озбиљне и, за неке, трагичне и несагледиве. Стање посебних мера ће потрајати вероватно до проналаска вакцине. У владајућем дискурсу често се помиње повратак у нормалу или „нову нормалност“. Међутим, као хришћани ми ћемо трезвено да се поставимо према свему па и према покушајима васпостављања неке врсте утопије биосоциолошког очувања врсте помоћу натуралистичког предузетништва. Јер, ми не желимо само пуко „приздрављење друштва“ или оживљавање економије после тренутног краха. Такође, не бисмо волели да видимо покушај властодржаца да своје поданике убеде да немају избора осим оног који они прописују, чега је било доста у Србији. И поред свега, долазак неких суштинских промена се осећа како у америчком тако и у светском ваздуху.

Колико све ово утиче на живот породица, конкретно, у Вашој Епархији али и шире?

Како сазнајем од свештеника, наши верници се труде да живе достојно хришћана. Сажео бих то у једној реченици: „Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе“. Ове речи нису моје него сам их преузео из древнохришћанског списа „Посланица Диогнету“. Ту су хришћани описани као врло слични осталим грађанима тадашње римске империје.

Кад већ поменух тај спис, желео бих да из њега истакнем још понешто корисно за нас данас. Каже се тамо да се хришћани „од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни обичајима…Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују локалним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота и владања…Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци…“. И онда иде реченица коју сам поменуо, где се истиче да се хришћани покоравају постојећим законима, али својим начином живота превазилазе исте. То нам даје мерило за наше однос према садашњим важећим законима око вируса короне. Сматрам да је итекако могуће поштовати законе (социјалне удаљености и сл.), а не прекршити ниједан хришћански закон, поготово онај врхунски: о љубави. У истој посланици каже се: „за хришћане се зна да су у свету, али њихово богопоштовање остаје невидљиво“. Ту се жели рећи да нису хришћани некакви провокатори који изазивају неред а поготову не јавну саблазан… Ту можемо видети како древна хришћанска сведочанства „говоре“ свим епохама.

Становништво Америке од Другог светског рата није доживело ограничење кретања ових размера и многима то тешко пада. Амерички човек, генерално говорећи, се осећа слободним да изрази своје мишљење, да се креће, да буде активан, итд. Неки психолози већ изражавају забринутост да ће карантин имати негативне последице на психу па чак и физичко здравље људи.

Отрежњујућа су и смиравајућа научна сазнања о овом вирусу који се поступно претворио у огромно „емотивно чудовиште“. Чак и када потпуно отворимо храмове мораћемо да будемо пажљиви према основним епидемиолошким питањима. Питам се, а знам да у томе нисам усамљен, зар је тој лекцији морао да нас научи један вирус? С друге стране, постоји много лица смрти, много окрутније од ове, и ми не треба да подлегнемо њеној сведеној верзији по имену „корона“.

Многи су још раније приметили да је Америка урбана пустиња; наиме, испод градова и насеља крије се пустињска зона. У истом смислу, урбани декор, рекламе и зелене површине прикривају пустињу самоизолације и дистанцирања. Људи се не друже у улицама или у метроу зато што су већ одавно социјално дистанцирани (у кућама, аутомобилима, чамцима и сл,). Ипак, не треба бити сувише строг. Један Светогорац је и у каубојском духу препознао православну црту: уместо солитера реал-социјализма са густо настањеним породицама, у Америци имате слободу свога простора, широка пространства и слободно време.

Да ли нам може помоћи светоотачко православно вековно искуство и како га применити у борби против негативних последица карантина и уопште данашњег ванредног стања?

Светоотачко искуство може да нам помогне, али је потребно расуђивање у препознавању одговора из тог искуства. Оно се не преноси аутоматски и није самоочигледно, него су потребни теолошки критеријуми. Карантин може да делује у оба правца, као и било шта друго. Када их питате колико дуго су на Светој Гори, прави светогорци кажу да и којоти дуго живе на Атосу па су и даље којоти. Поента? Могу деценијама да живим на Атосу и да га још увек нисам посетио. И неко може да живи у далекој Америци и да живи духом те атонске пустиње, да прима њене зраке благодати, а да физички никада није био у њој. Дакле, црквено-духовни простор није географски или календарски простор, него – теолошки.

Монофизитско избегавање антрополошке димензије живота је страно нашем Предању. Ту спада и игнорисање доприноса науке, коју нити обоготворавамо нити потцењујемо. „Јер мислити да (све) знамо, не допушта напредовање у (по)знању“, рекао је један древни отац. Стога треба узети у обзир и упозорења која нам стижу са разних страна, укључујући и сазнања из психологије и социологије. Меру односа је дао један свети Отац из седмог века, рекавши: „Ако хоћеш да будеш разборит, свагда тражи у постојећим (бићима и стварима) шта је то што се скрива од твог знања. И налазећи многе и различите ствари које су ти непознате, чудићеш се своме незнању, и смирићеш своје мишљење, и познавши себе схватићеш многе и велике и дивне ствари“.

Све ово што се збива са короном јесте искушење, али се искушење може да се претвори у благослов – уколико смирењем дођемо до познања.

Млада црква, тј. деца школског узраста, наставила су школу тако што учитељи и професори држе онлајн часове путем интернета. Крајем јуна ове године деца ће завршити школску годину и наступиће летни распуст, а самим тиме и почетак сезоне летних кампова. Уколико ова ванредна ситуација потраје још неколико месеци, које мере и програме ће епархија предузети и понудити родитељима и деци, уколико одржавање кампа не буде изводљиво?

О томе интензивно размишљамо пошто је већ сада јасно да се кампови неће држати. Нисмо затворени за видео наставу, конференције и слично томе, па ћемо до лета припремити одговарајуће садржаје.

Реците нам нешто о апликацији ОртоПракс (OrthoPrax app) који сте развили за мобилне телефоне.

Управо ова телефонска апликација пружа неке могућности у садашњим околностима. Ради се о најбољој православној ајфон и андроид апликацији у свету. Ако постоји идеална црквена мобилна апликација онда је то OrthoPrax: потпуни православни календар, молитвеник, са архивом од преко десет хиљада икона у високој резолуцији, дневним молитвама и читањима који помажу да се прати литургијски круг црквене године. Ту је и приступ богатом текстуалном и аудио садржају Охридског Пролога Св. Николаја Српског.

Да ли ће овакве апликације помоћи изградњи црквености остаје да видимо; но, мислимо да је постојање оваквих апликација важно. Данашњи начин живота, подстакнут технологијом, увео је нову и другачију врсту комуникације – а како показују програмери ОртоПракса, Црква прати ове промене и присутна је у виртуелно-дигиталној арени.

Да ли можете поменути неке од изазова пастирске службе насталих од вируса короне, и колико ће се они битно променити када се мере предострожности умање?

Нажалост, у појединим срединама пандемија короне је разголитила духовну пустош. Људи се удаљују једни од других; испољава се површна побожност. Уместо да се обједињују, људи се разилазе. Уместо да се загрле, окрећу леђа једни другима. То им неће бити уписано у „севап“, како каже народ.

Али постоји и прикривени благослов да дубље сагледамо себе, па када све ово, Боже здравља, у скорије време прође, да живимо на богоугоднији начин. Већ сада препознајемо мноштво искрених верника који срцем живе истинску веру и однос са Богом пред иконом Христа, Богородице и светитеља. Њихова здрава вера спасава Православље. Они показују истинитост речи да „и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо“ (Рм 14,8).

Шта рећи о изазовима који тек предстоје?

Верујем да се одговор на наше дилеме не налази у решењима искључиво из прошлости. Ми тежимо да наше размишљање буде информисано Божијом благодаћу. Предање је авангардно, у смислу да нам понекад одговори ненадано долазе из будућности.

Шта је битно за свештеника и његову службу у овим новонасталим Корона вирус околностима, а шта за лаика?

Као и свугде, поједини парохијани ову кризу тумаче као Божију опомену и нама и другима. Ја бих рекао да та опомена има и еколошке размере. Не заборавимо да је Господ Јеврејима наложио одмор сваке седме године да би одморили и њиве и природу око себе паузом у искоришћавању земље.

Свештеници ми јављају како су тек сада постали свесни појединих видова живота у Христу. Колико год смо, с једне стране, остали ускраћени за нешто, толико су, мислим, наши домови добили нешто чега су били лишени. Нисмо имали осећај да су наши домови мали храмови. И те молитве које се узносе, сада су искреније и дубље.

Ваљда човек тек кад без нечега остане схвати праву вредност тога. Сви смо теоретски учили о значају „другога“, молитве, литургије као саборног дела, али то никада пре нисмо тако снажно осетили, свим својим бићем. Понекад нам изгледа као да губимо тле под ногама па се питамо ко смо.

Завршио бих освртом на једног нашег свештеника који је имао здравствених проблема који нису били везани за корону, али су га лекари из предострожности послали на разне прегледе. Каже да је на њега дубоко деловала атмосфера данашњих болница где су сви одреда са заштитном маском  на лицу. Или, пак та суоченост са могућношћу другачијег исхода лекарских налаза. Тада сагледавамо, вели он, своју меру и колико смо неспремни за Царство Божије. И ту је поменуо пример Св. Николаја Жичког који је, док је боравио у Дахау, трипут уздизан пред Небо, и трипут је тражио да га Господ врати на земљу – јер је осећао да није био спреман. Надамо се да ће нам ово време искушења послужити да још више пожелимо Господа и Његово Царство.