A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Српски светитељи чувају идентитет

Интервју Епископа Западноамеричког Максима
”Вести” 11. јули 2015.

Познато је да су Епископ Мардарије и архимандрит Севастијан имали заслуге у организовању Српске православне Цркве у Америци и Канади и очувању националног идентитета. Да ли су то бил главни ”услови” за њихову канонизацију?

Уврштење у Календар Светих (како се код нас зове ”канонизација”) ове двојице Срба, Епископа Мардарија Либертивилскога (Ускоковића) и Архимандрита Севастијана (Дабовића), првог православног свештеника рођеног у Америци, представља препознавање њиховог прослављења од Господа и народног поштовања. То је истовремено и испуњење дуга према наслеђу ових равноапостолских просветитеља. У Јеванђељу је казано: ”Сећајте се својих старешина… гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову” (Јевр. 13, 7). Многи од наших верника и свештеника одавно су осетили и примали безметежно зрачење које изобилно и свештено исијава из Севастијана и Мардарија.

Питање ”услова”, ”заслуга” и сл. страно је православном хагиографском предању. Ту су у игри разних познати али и ”непредвидиви” моменти: најпре воља Божија, потом љубав заједнице Цркве, свештенства и народа, и осећај да се тиме чува бисер и залог вере... То је зрачење Божанског живота које нас милује и исцељује, вида нам ране, одржава наше постојање. Преко искушењâ и стрпљења Мардарија Ускоковића и Севастијана Дабовића пројављује се Божанска лепота.

.

Мардарије и Севастијан – скупа са другим, знаним и незнаним, древним и савременим – одржавају установу Цркве, па тиме и чувају идентитет нашег народа. На примеру Св. Севастијана (1863-1940) схватамо како историјске (не)прилике Српског народа постају полазна тачка за спонтано славословље и познање Бога. На примеру Св. Мардарија Српског видимо како Благодат Божија посећује град, посебно Чикаго и околину, и у метеж света уноси свежину Духа и извесност Будућега века.

Мардарије, Божији угодник светачког лика утемељио је црквени живот нашега народа у северној Америци и, поред тога, саградио Манастир Светога Саве у доба велике депресије крајем 20-их и почетком 30-их година 20. века. Мардарије је за живота чинио велика одрицања те је у то доба настала изрека „Цркву гради, умире од глади“. У време када је саграђен, манастир је био седиште тек основане Епархије америчко-канадске. Борећи се са тешком болешћу, којој у оно време није било лека, умро је у 46. години. Упркос томе, њега ништа није могло спречити да обилази, храбри и утврђује, првенствено личним примером и животом свој Српски народ и све своје парохијане. Сахрањен је (слично нашем Симеону Мироточивом) у свом вољеном манастиру у Либертивилу.

Архимандрит Севастијан је широм Америке познат по свом неуморном и плодном мисионарско-апостолском раду, проповедима на енглеском, српском и руском језику и једном броју књига које је писао ради мисије (на енглеском и српском). Саградивши први српски православни Храм у Америци, О. Севастијан је себе уградио у темеље Православља на америчком тлу. Отац Севастијан је, такође, предузео мисионарска путовања до Православне мисије у Јапану, која га је дуго занимала и инспирисала. Св. Николај Жички је забележио да је о. Севастијан током свог живота прешао Атлантик 15 и Тихи океан 9 пута. Године 1940. године опело Севастијану у Манастиру Жичи извршио је Св. Владика Николај. Његови земни остаци су 2007. године су свечано пренешени у Америку и налазе се у поменутој првој српској Цркви Светога Саве у Џексону.

Шта канонизација нових Светитеља) значи за наш народ, веру и Српску православну Цркву?

Значи могућност да им се усрдније молимо за просветљење и руковођење. Присуство древних Светитеља је врло чулно а благодат нових Светитеља превазилази историју и уводи нас од сада у вечност. Они, било да живе или умиру, сведоче силу Васкрсења. На основу ових житија можемо да научимо како наизглед обични животи постају необични и изузетни, силом и благодађу Божијом. Јер, уз Велике Оце Цркве, чувене Светитеље, постоје и многи други, читав сабор, анонимних и незнаних, који имају исту благодат, иако се глас њихов није чуо на трговима и личност њихова није постала позната. Они сада без речи проповедају и дају утеху свету, не бивајући свесни тога.

Мардаријев мисионарски рад пружао се од крајњег истока Европе у далекој Русији, чак и северне Азије (био је у Сибиру), до крајњег запада света, у још даљој Америци. У том смислу, његово духовно зрачење али и прослављање као Светитеља представља благослов свим Црквама, и служи као непресушни извор надахнућа за хришћане Новога света, Србије, Русије, и шире.

Свест о просветитељско-апостолској светости Севастијана Дабовића и Мардарија Ускоковића већ је увелико развијена: посебно у парохијским црквама и манастирима, молитвеним домовима и аскитиријама. Поштовање њих двојице као Божијих Угодника и апостолских просветитеља, проширено је и међу православним Американцима, који Севастијана доживљавају као „свога“. О томе сведочи не мали број њихових икона. Православна Црква у Америци (ΟCA) је већ одлучила да Севастијана Дабовића „канонизује“, о чему је Српску Цркву обавестио примус те Цркве (Писмо првојерарха OCA из 2008.г.), очекујући да тај чин најпре обави Српска Патријаршија.

Познато је да канонизације Светих привуку огроман број верника. Очекујете ли да ће на канонизацију у Алхамбри доћи оста Српских верника којо живе у Америци?

На ”канонизацију” нас позивају управо Мардарије и Севастијан, па је природно да се одазовемо таквом позиву. Ово је њихов празник и духовна гозба на којој је учешће потврдио наш Патријарх, председник Додик, један број владика из отаџбине. Позивамо вернике из свих парохија које је Св. Севастијан основао или градио: Чикаго, Лос Анђелес, Џексон, Минесота... Глас њихове крсно-васкрсне поруке и сведочанства прочуо се по свој васељени и заквасио цело тесто историје, привлачећи народе Цркви Христовој од истока до запада, и од севера до југа.

Своју жртву владика Мардарије и о. Севастијан оставили су у аманет („добро завештање“, 2Тим.1,14), не само Истоку већ и Западу. Сила истине и животности Духа Кога су носили укида временске раздаљине и различитости, па ћемо овде имати многе православне из тзв. Дијаспоре. И Мардарије и Севастијан су несебично волели свој народ што их није спречило да буду широкогруди, ”екуменски” у најбољем смислу речи. Св. Мардарија видимо како, ужарен муњом вечноживог огња зрачи као миомирис горућег тамјана, и дарива утеху, која сабира и успокојава све. Треба схватити да су ови мисионари пазећи на своје стадо, напасали и друге овце: тиме што су зрачили истом благодаћу, има глас и силу Пастира доброг, који све управља ка Вратима спасења, која су сâм велики Пастир оваца – Христос.

Подсетићу на речи Светог Владике Мардарија, из његове посланице за Васкрс 1927. године које је упутио својим парохијанима: ”Радујем се данас иако сам у телесној болести, јер верујем да нема смрти, знајући да ћу живети и после онога часа кад ме нестане са ове земље… Међу свим дужностима човека нема веће на коју бих вас данас на дан Ускрса опоменуо од дужности љубави. Она је дужност над дужностима…”

Стога, радујмо се сви овом неизмерном благослову Божијем!


People Directory

Gordon Bijelonić

Gordon Bijelonić rođen je kao Goran u Nju Džersiju. Njegovi roditelji, porijeklom iz Bosne i Hercegovine, otišli su u Sjedinjene Američke Države 1969. godine. Počeli su od nule i naporno su radili kako bi njemu i njegovoj braći obezbijedili dobar život, na čemu im je Gordon veoma zahvalan. Preselio se u Los Anđeles 1997. godine, u Holivud, gdje je vodio Vinovu firmu 10 godina sa još jednim producentom.

Uradio je dva filma ‘Another happy day’ sa Demi Mur koji je dobio nagradu za najbolji scenario na festivalu ‘Sundance’, te ‘Salvation Boulevard’ sa Pierce Brosnanom.

Read more ...

Publishing

Notes on ecumenism

Written in 1972 by St. Abba Justin Popovich, edited by Bishop Athanasius Yevtich, translated from Serbian by Aleksandra Stojanovich, and proofread by Fr Miroljub Ruzich

Abba Justin’s manuscript legacy (on which Bishop Athanasius have been working for a couple of years preparing an edition of The Complete Works ), also includes a parcel of sheets/small sheets of paper (in the 1/4 A4 size) with the notes on Ecumenism (written in pencil and dating from the period when he was working on his book “The Orthodox Church and Ecumenism”; there are also references to the writings of St. Bishop Nikolai [Velimirovich], short excerpts copied from his Sermons, some of which were quoted in the book).

The editor presents the Notes authentically, as he has found them in the manuscripts (his words inserted in the text, as clarification, are put between the slashes /…/; all the footnotes are ours).—In the appendix are present the facsimiles of the majority of Abba’s Notes which were supposed to be included in his book On Ecumenism (written in haste then, but now significantly supplemented with these Notes. The Notes make evident the full extent of Justin’s profundity as a theologian and ecclesiologist of the authentic Orthodoxy).—The real Justin is present in these Notes: by his original language, style, literature, polemics, philosophy, theology, and above all by his confession of the God-man Christ and His Church. He confesses his faith, tradition, experience and his perspective on man, on the world and on Europe—invariably in the Church and from the Church, in the God-man Christ and from Him, just as he did in all of his writings and in his entire life and theologizing.

.