A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Живи живот није ”La La Land”

Разговор са Епископом западноамеричким Максимом из Лос Анђелеса о новим хришћанима и савременом америчком свету.

Стални круг идеја и дела,
стална открића, стални експеримент:
Одводе знању кретања, али не мировања;
знању говора, али не тишине;
знању речи али не Речи;
Све наше знање ближи нас нашем незнању,
Све наше незнање ближи нас смрти,
Али близина смрти не ближи нас Богу.
Где нам је Живот изгубљен у живљењу?
Где је мудрост изгубљена у знању?
Где је знање изгубљено у информацији?
Кругови неба у двадесетом веку
одводе нас даље од Бога
И све ближе прашини.”
Т.С. Елиот

Ваше Преосвештенство, ове стихове великог песника можда млади данас и најдубље искуствено осећају. Волели бисмо да са Вама поразговарамо о позицији и усмерењу младих људи у контексту вере која има непроцењиво благо смисла и истине непропадљивог живота. Ови стихови су дијагноза и увид у модерну болест: опхрваност досадом, духовну пустош и неуротично монотоне циклусе живота у мегалополисима савременог света – а са друге стране: Бог Живи и Истинити је са нама. Како га срести и упознати?

Одговор: Велики руски теолог о. Георгије Флоровски је упозоравао је да је могуће ”срести се” са Истином, но могуће је не срести се, и, штавише, могуће је срести се не са Истином. Наспрам ”трагичне личности хуманизма” стоји евхаристијска ипостас човека, како су нам је представили Оци Цркве, и ту егзистенцијално трагање сваког човека, па и модерног, налази испуњење. Евхаристијска радост, надахнута Васкрсењем као умртвљењем смрти, доводи до поскакивања од радости. У том смислy, можда би младом човеку годила и светоотачка идеја да Господ воли да се „игра“. Како каже Свети Максим Исповедник тумачећи стих Григорија Богослова „Јер суптилни Логос игра се у свим облицима, судећи своме свету како жели, сад на једном месту, сад на другом“. Е сад, древни људи су говорили да врлина тражи зној (φιλεῖ γάρ ἱδρῶτας ἡ ἀρετη), што значи да се врхунски домети напором освајају. Оно највредније се скрива, и не жели да се јефтино потроши. Причао ми један светогорац: На Светој Гори је добро то што нам је Богородица свима Мајка, па је Света Гора Богородичин Врт. Мајка нам допушта да се цело вече играмо, и осећаш да богослужење јесте једна игра која траје, и играш се, предајеш се, знојиш се, док се потпуно не исцрпиш.

Стихови Томаса Елиота, које сте узели за лајтмотив и епиграф овом разговору, указују на динамику постојања бића створених у времену. ”Стални круг идеја и дела” јесте пожељна ствар у култури. Али наше координате треба да буду шире од ужег завичаја, тако да наши културни топоси укључују Аја Софију и Малу Азију, александријску царску библиотеку, сиријске столпнике, Синску Цркву, Достојевског и Русију, призренски филигран, грандиозност Пацифика, Гору мученика у Паризу… Било да су још живи или су похрањени у историјском сећању, ови хронотопи су оно што нас предодређује. Млади човек треба да открије властиту свештену топографију, баш као што је то учинио млади Растко - Свети Сава. Она не мора да се пружа по свим меридијанима, али треба да буде отворена за све…

Шта то Православље данас може да посведочи и открије младим људима који су и најконфузнији у избору животног система вредности у овој ”бетонско-пластичној” цивилизацији? Да ли хришћанство данас има снаге да преображава једно друштво, конкретно америчко друштво?

Одговор: Да ли цивилизација има бетонске или травнате површине, ради се о истом: ”паштућа земља” која је жедна росе спасења. Млади људи не траже спољашње, козметичке промене, него укидање смрти и пропадљивости. И човек и друштво се преображавају невидљивим преображајима, који свој корен имају у литургијском опиту суштог живота. Кад је о променама реч, истраживања из 2010- 2012. године показују да 80-92% Американаца верује у Бога, а да млађих Американаца који не сумњају у његово постојање има 68%. Међутим, истраживања такође кажу да пуку религиозност не прати и повишено ментално здравље. Човек је ”животиња на путу обожења” коју обликује и његова богосличност и процес еволуције. На том путу, не можемо заобићи еуфорију ”Ла ла ленда” и изазове дигиталне културе, али их можемо превазићи, стрпљиво и са надом.

Православље би могло да својим подвижничким етосом помогне друштву које је постало зависно од олакшица. Подаци кажу да претерано ослањање на GPS може да деактивира важне делове мозга у хипокампусу. Други пак подаци казују да је глобална производња одеће удвостручена између 2000. и 2014. Али цена лепог изгледа је како културна (еколошка) тако и финансијска стварност. Да бисте направили килограм текстила потребно је око 23кг гасова стаклене баште. Људи данас чувају одећу упола краће него пре 15 година, тако да је цена виша него икада раније. Све ово нам говори да је цивилизацији потребна трезвеност, херојско тражење, подвиг добровољног превазилажења порока и уласка у ”познање Истине”.

На који начин млади у Америци могу да се упознају са истином хришћанске вере? Кроз сусрете и разговоре са свештенством и вернима, беседама у Цркви, неформалним окупљањима после службе? Како заинтересовати младе да радознало и активно узму учешћа у богослужбеном животу Цркве а да оно не буде тек још један програм већ истински извор живота? Сигурно сте и Ви у раду са студентима и парохијанима уочили велике потенцијале и дарове младих, али и фрагментарност и неспремност да те исте дарове ставе у службу истине и општег добра.

Одговор: Господ је тај који отвара срца. То, међутим, не бива у самоизолацији, него увек кроз ближње. Зато нам је и дао Цркву Своју, ”с’ више ткану”, као место освећења и каљења за вечност. Господ жели да Га слободно волимо, али Он није ухватљив, нити је подложан манипулацијама. У скривању се открива, а кад се открива, ни тада га није лако видети. Он ће увек остати Тајна, Парадокс, Енигма, јер је превечни и надсушти Бог, који не престаје да буде Милосрдни Исус из Назарета. Беседа у храму је важна, али она је део целог ритма литургијског живота и мора да упућује ка Христу Евхаристије.

Карактер космогонијских промена у културном универзуму довео је до кризе начина сведочења. Сматрам да би најподеснији начин за приближавање Христа младима требало да буду Икона и Литургија. Наиме, због свог есхатолошког критеријума, икона кореспондира са изворним захтевом уметности: приказује реалност ствари не просто онаквом какве су оне биле или су сада, него како би могле да буду. Обратите пажњу: византијска и права црквена уметност саопштава управо ову визију живота друштву и култури у којој живимо. Супротставља се протолошкој онтологији (тј. онтологији смрти) и дарива перспективу раста и усавршавања.

По Вашем мишљењу, који су највећи изазови за младог човека? Има ли различитих изазова и искушења за младе у Србији и Америци? Како сте се Ви као млад човек суочавали за изазовима времена и унутрашњим дилемама?

Одговор: Човек је биће које је запечаћено раним искуством, развијано под најразноликијим другим утицајима, чији је мождани и нервни систем обликован еволуцијом, ограничен и ослобођен генима, модулиран хормонима, и као такво кадар је да произведе широк спектар понашања. У својој недавној књизи Born to Run, Брус Спрингстин приповеда колико је његов животни пут био маркиран односом са оцем и наводи разна психолошка и трауматична искуства кроз која је пролазио. Изворна моралност извире из међуличног (интерперсоналног) односа који једино омогућава нашем ”ја” да се употпуни.

Као младић, обликован сам предањем у коме је отац представљао главу а мајка душу породице. Сећам се да је свака следећа година доносила искуства од којих су нека моју младићку психу оплемењивала, а нека рањавала. Најдража искуства била су: бекство у оближњу шуму и игра до мрака, друштво са стриповима и озбиљнијим књигама, посебно као библиотекара Богословије у Београду, певање у хору Музиколошког института САНУ, шутирање лопте, чтецирање у олтару итд. итд. Са седамнаест година сам, поред српских класика, певао мису Вилијама Бирда из 16. века…Улазак у те просторе игре и спонтаног стваралаштва били су равни уласку у област легенде, бајке и мита.

Данас велики изазов представља одсуство пажње и духовне пробуђености. Стога је питање како изазвати искру трансцендентног порива и подстаћи слободу да разгори љубав и омогући младом бићу да у односу са другим превазиће солипсизам. У предмодерном добу главни циљ брака је био рађање и подизање деце. Данас су млади људи више забринути око љубавне везе парова и то је поље где пастирски савет мора да се пружи. С друге стране, данас имамо још тежа питања. Како помоћи младима да нађу противтежу тренутном сензационализму? Коју врсту побожности треба развијати како би сви открили духовне сладости које иште жедна душа? Чини ми се да киригма и етос црквеног живота треба да одговоре на овај захтев постмодерног човека. Велико је питање да ли смо као Црква припремљени да променимо свој менталитет и пружимо подршку, материјалну и духовну, млађим брачним паровима.

Како Ви у оквиру Ваше епархије мисионарите и сведочите? Имате чврсто постављен темељ у великом мисионару Светом Севастијану Дабовићу. И молим Вас, како правилно разумети реч мисионарење а да оно не буде схваћено као нека идејна пропаганда?

Одговор: У земљи ”симулакрума и симулације” мисионарење не сме да буде апстрактан, него врло конкретан појам и пракса: како изађете на улицу Ви сте на terra missionis. Ипак, мисија је призвање и човек није тај који шаље самог себе, него је послан, попут апостола (ἀποστολὴ= мисија, послање). Као и све друго у духовном животу, благослов претходи конкретном чину, тако да за мисионарење треба да примите лични благослов изговорен од свештеника или епископа.

Како време одмиче, ми у Америци сви више и више постајемо свесни мисионарског доприноса Св. Севастијана који је у своје време пронашао ”језик” за евангелизацију Америке. Један православни монах Јапанац, који је под нашим духовним окриљем, али се вратио у Јапан ради мисионарења међу својим земљацима, говорио ми је како је тешко пронаћи ”линк” између Јеванђеља и јапанског начина живота. Уосталом, најновији филм Мартина Скорцезеа, Тишина, говори о тешкој усагласивости двају менталитета, јапанског и хришћанског. Па ипак, ми верујемо у чудо Благе вести и њену преображајну моћ.

Ипак је велика одговорност данашњих учитеља, свештеника, проповедника речи Божије људима. Управо се често чује приговор да нам недостају људи горућег срца који проповедају тако да буде наду, радост и жељу за променом код верника.

Одговор: Катаклизмички тренуци који су задесили српски и оближње народе последњих деценија изазвали су тектонске промене у психи савременог човека. Рецимо, данашња омладина са тешкоћом чита књиге које нису илустроване на свакој страници или које имају предугачке пасусе. Овај феномен, како истиче психолог о. Василије Термос, треба да нас забрињава пошто су књиге веома битне за хришћанско образовање.

Потребна је дубља пројава пастирске самосвести, у шта спада посебно шири и дубљи контакт са младим људима. Директна комуникација је незаменљива. Увек сам сматрао да напр. енглеског логичара атеисту можете уверити у постојање Бога али да га тај доказ не мора довести до богопознања.

Како да светлост Васкрсења непрестано бруји у нама и осветљава наше животе? Коју бисте васкршњу поруку упутили вернима, колебљивима, уморнима, изгубљенима, успешнима, скромнима, тужнима, радозналима, онима чистога срца?

Одговор: Живети логиком Васкрсења не значи отклонити све недоумице и не исповедати бол. Напротив, то значи стећи осетљивост за колебљиве, незнатне и понижене. Ко има такву осећајност, увек ће путовати у друштву Христа, на начин жена мироносица, или оног римског капетана из филма ”Васкрсли” (Risen, америчка библијска драма коју је режирао Кевин Рејнолдс). И то ново сапутништво наставља се као Пасха велика и најсвештенија. Треба схватити да се наши успеси и ”каријера” не налазе у простору пропадљивости, у хладном зноју страха и илузије, него у укидању смрти. Жао ми што као хришћани често живимо у псеудопроблемима, па нам то умртвљује дамар живота и обеснажује пријемнике којима бисмо ухватили ритам и фреквенције васкрсењског потреса. Онај ко пролази кроз велике урвине кадар је да закорачи у Нови век Пасхе Христове.

Дубоко верујем да је наша теологија - „теологија изненађења“. Када су нам интересовања ултимативно егзистенцијална (брига за оним коначним, есхатолошким), када смо усмерени ка големим животним проблемима, тада нам се може даровати крсноваскрсни кључ за врата ка Истини. У супротном, чему би вредело имати кључ? Док не схватимо да се други спасава у срцу нашем и васкрсава у животу нашем нећемо далеко стићи.

Живети логиком Васкрсења значи налазити се у икони Васкрсења, у аду силаска. Из тог ада, како вели један Светогорац: „Христос ће те стално вући за руку, изводиће те на светлост, слободу, на ход бескрајни, који је Он сам“.

Хвала Вам Владико на извдојеном времену и одговорима! Христос Васкрсе!

Одговор: Ваистину Васкрсе! Вама хвала!

За "Serbica Americana" разговор водила Драгана Машић, Васкрс 2017.


People Directory

Aleksandar Petrov

Aleksandar Petrov, born in Nis (Yugoslavia) 1938, received his Ph.D. at the University of Zagreb. For many years he was Senior Research Fellow at the Institute of Literature and Art in Belgrade and Director of the History of Literature Department.

As an outstanding poet and novelist, Aleksandar Petrol is featured in the Dictionary of Literary Biography (v. 181, 242-250 p.p., Washington D.C. and London 1997) as one of the most important Serbian writers of the post World War II period. He has served as President of the Writers’ Association of Serbia and Acting President of the Writers’ Association of the former Yugoslavia. Petrov is a member of the International P.E.N. and several other literary and academic associations.

He has taught at over ten universities in the U.S.A. and has lectured extensively in many countries of the world. Since 1993, he is affiliated with The University of Pittsburgh, Pittsburgh, U.S.A.  Petrov has published 8 books of poems in Serbia and translations of his books were published – in Britain, France, Spain, Sweden, Romania, Poland, Israel, China, Taiwan, Hong Kong, Japan and the U.S.A. His poems were translated into 29 languages and included in anthologies of World, European, Yugoslav and Serbian poetry.

.

Read more ...

Publishing

To Christ and the Church

The Divine Eucharist as the All-Encompassing Mystery of the Church

by Nenad Milosevic