A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Када кажем наука и вера, мислим на...

Разговор са проф. др Максимом (Васиљевићем), епископом западноамеричким

Ви сте, преосвећени владико, истовремено епископ и редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, дакле неко ко у свом животу стваралачки и активно спаја веру и науку. У духу наслова интервјуа ”Када кажем наука и вера, мислим на... ” који је Ваш одговор?

Одговор: Помислим одмах на Св. Григорија Богослова из IV века, који је био теолог, научник и епископ, и који је човека назвао „животиња у процесу обожења“ (изворно: ζῷον θεούμενον). Као биће које се драматично креће у две равни постојања, човек је заиста „обожујућа се животиња“, са свим импликацијама које та синтагма повлачи. Ако је Св. Григорије тако назвао човека, зашто би један хришћанин XXI века имао проблем с тиме? Док биолошка наука приступа питању човека изучавајући његов психо-физички састав, дотле теологија о човеку дискутује као о „неодредивом бићу“ које се у потпуности може схватити само ако се постави у светло његове способности да се односи према изван-људским стварностима. Спаситељ је управо и дошао да нас избави „од проклетства закона“, од закона „себичних гена“ и моћи греха и смрти (уп. Гал. 3, 13; Јев. 2, 14–18) и да нам васпостави достојанство, дарујући нам живот истинити.

Уверење да духовни живот, као и свака друга људска манифестација, има биохемијску основу условно је тачно. Ствари тако изгледају под призмом неуробиологије и других пратећих дисциплина, а првенствено теорије еволуције. Међутим, то не важи безусловно. Ствари стоје друкчије под призмом вере и теологије хришћанске Цркве. Теорија еволуције, као и свака друга научна теорија, целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу са начелима природних законитости. Када је она у питању, то су законитости случаја, мутације и одабира, те она као таква не претпоставља (нити је дужна да претпостави) неки трансцендентни узрок, тј. Божје стваралачко деловање. Она се бави биолошким доменом стварности који, по природи ствари, не садржи холистичку слику.

Пре десетак година, тачније 2008, када се планетарно обележавао двоструки Дарвинов јубилеј – двестогодишњица рођења и стопедесетогодишњица публиковања његовог чувеног дела „Порекло врста“ – покушао сам да одговорим на питање постоји ли биохемија слободе, те да ли закони еволуције искључују трансцендентни узрок, то јест Личнога Бога и Његову најтешњу везу са светом и историјом. После тога сам на докторским студијама до данас предавао предмет ”Теологија и медицина у дијалогу”, у оквиру кога смо разматрали мноштво актуелних питања и чињеница релеватних за однос теологије и науке.

Можете ли нам навести неке примере те интеракције?

Одговор: Моји докторанди пишу радове на такве теме као што су ентропија, биогеронтологија (senescence, старење), биолошки потпомогнута оплодња, хомеопатија, неуротеологија, мождана смрт и томе слично. Принцип ентропије, првенствено коришћен у физици (термодинамика), постао је користан за објашњење понашања биолошких система, посебно хомеостатских система човека. Може ли се овај принцип изразити теолошким терминима? Овај принцип нам казује да се у универзуму увећава „беспоредак“. Како га ја схватам, он потврђује теолошку чињеницу да у целокупном кретању творевине – биолошком и физичком – не може бити истине. Зашто? Зато што он указује управо на чињеницу да је историја универзума одређена, такорећи, процесом смрти и пропадања. Senescence (старење) је такође процес уведен еволуцијом у генетски састав једног организма тако да он може живети најздравије до свог репродуктивног доба, да би потом умирао полагано и поступно. Свака соматска ћелија поседује у себи самоуништавајући програм, „ген смрти“ који се у одређеном тренутку активира те ћелије заустављају деобу и врше „самоубиство“.

Дакле, биолошка индивидуалност је условљена и поробљена чињеницом да се налази у процесу старења и умирања. Нелагода коју људска личност због овога доживљава расветљена је како у медицинској науци, тако и у аскетском искуству Цркве. Мој предмет је само један скромни допринос овој проблематици.

Не заборавимо: пред теолозима се готово увек јавља тешко остварив циљ. Наиме, како предочити једну тако реалну а објективно неухватљиву чињеницу црквеног живота, живота „нове твари“, и преточити је у истинит исказ о њој, а да он буде релевантан за оне који је нису искусили?

Постоји ли, дакле, биохемија слободе?

Одговор: Одговор на ово питање ће зависити од тога је ли антропологија о којој говоримо „отворена“ или „затворена“. Иако је човек условљен својим хормонално-молекуларним особеностима, његова другачијост остаје трансцендентна. Просто, човек није исто што и хемијски процеси који се у његовом телу одвијају. „Нико не зна шта је у човеку до дух његов“ (1Кор. 2,11), те стога сама природа односа са Богом није познатљива никоме. Двиг људске слободе се не може експериментално испитати, премда су слични покушаји постојали. Једноставно, постоје границе природног сазнања и свака биохемија слободе јесте условна.

Повод за овај интервју је недавна поднета петиција о ревизији изучавања Дарвинове теорије еволуције која је покренула различита тумачења стручне и шире јавности. Ова расправа покренула и старо питање односа вере и науке, иако сама петиција није као алтернативу понудила став верујућих и учења светих књига. Где видите узроке ове подељености, понекад искључивости и честог става да вера и наука не могу заједно да сарађују?

Одговор: Прво, ако се пажљиво прочита петиција, а не само оно што је о њој извештавано у медијима, види се да у њој јесте предложено да се уз теорију еволуције изучавају алтернативне теорије. Као једини пример такве алтернативне теорије наведена је „библијска теорија стварања“. Дакле, ствар је у петицији јасна: теорија еволуције је само једна хипотеза, „библијска теорија стварања“ је друга, и обе треба, као једнако научно засноване, изучавати у школама и факултетима.

Друго, овај повод нас упућује на још дубљи проблем. Од доба Просветитељства историја односа теологије и науке није била повољна ни по једну ни по другу и стога се налазимо пред великим изазовом. Као резултат ове дихотомије имамо публикације из области природних наука ни најмање не узимају у обзир оне теолошке. С друге стране, теолошки радови, које претендују на истину живота у његовој свеукупности, дозвољавају себи озбиљан јаз између опсервиране (evidence-based) стварности и богословске реторике. Пример тога је игнорисање чињеница науке. Рецимо, открића палеонтологије, геологије, молекуларне и еволуционе биологије, палеоантропологије, зоологије и екологије и сл. од стране теологије.

Православни свештеник из Њујорка, о. Џон Мајендорф, у прошлом веку је писао да „постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примећује. Тај савезник је – наука“. Он је признао да је историја односа између Цркве и науке трагична, али, такође, рекао да је за тај судар, у великој мери, крива Црква. Каже Мајендорф: „Док је Западна Црква настојала да науци наметне присилну контролу, која је довела до развоја антирелигиозне „научности“ и до позитивизма, православни Исток је био настројен прилично контемплативно, монофизитски“. О. Џон нас је све позвао да се упитамо зашто да не признамо своју грешку? И онда је констатовао да пошто Исток није имао времена да се удуби у тај проблем (рекао је: „савремена наука се формирала на европском Западу, а не на византијском или словенском Истоку”), сугерисао је да је сада време да понуди решење.

Човек чији је мождани и нервни систем обликован еволуцијом, ограничен и ослобођен генима, запечаћен раним искуством, модулиран хормонима ... и под најразноликијим другим утицајима, кадар је да произведе широк спектар понашања, од којих су нека у најмању руку необична. Наше је питање: Да ли то што нам наука, па и еволуциона биологија, говори о човеку, детерминише теолошку чињеницу богооткривења? Да ли је могуће научним истраживањем продрети у интиму човековог сусрета са Богом и, евентуално, објаснити је биохемијским терминима? На ова питања теологија даје негативан одговор и, у том смислу, не удвара се научним теоријама.

Поједини тврде да је апелом групе професора Вашег факултета (нехотице) подржана једна теорија која је утицала на појаву фашизма и комунизма. Да ли се слажете са тим ставом?

Одговор: Не слажем се. Теорија еволуције, нажалост, заиста јесте злоупотребљавана у политичке сврхе. Међутим, то што је једна научна теорија злоупотребљена како би се оправдали застрашујући политички или социјални пројекти каквих је, нажалост, било  у 20. веку (и то не мало), не говори ништа о тој теорији. У нашем Ставу, осуђена је и свака злоупотреба научне теорије у сврху одбацивања или деградирања истина вере. Теорија еволуције се поштује искључиво као тренутно важећа научна теорија и то само зато што јој такво поштовање указује научна заједница. Какве ће ко политичке, етичке или метафизичке судове на њој да заснује, нема везе с њом као научном теоријом.

Позивајући на поштовање признатих научних теорија, ми одбацујемо сваку материјалистичку или редукционистичку философију која би могла или хтела да их искористи у своје сврхе, било да се ради о комунизму као тоталитарном режиму или неком другом агресивном атеизму.

Сматрам да значајан број професора теологије врло озбиљно и одговорно, годинама прате расправе о теорији еволуције, читају релевантне књиге и студије, учествују у научним дискусијама са присталицама еволуционе теорије. Њима се не може приговорити да им недостаје подлога за изношење промишљених ставова на ову тему. Подсећам да је у свету огроман број хришћана научника који заступају теорију еволуције али им то не представља препреку да верују у све основне истине хришћанске вере: Свету Тројицу, Христа, Цркву, светитеље, благодат Духа Светога, Свете тајне и тако даље. Помиривши у себи веру и науку, они не сматрају да врше анти-евхаристијско дело у својој професији. Познајем грчког академика физичара који не помишља да подржи „алтернативна” и „паралелна” тумачења постанка живота и универзума.

Као што су Оци Цркве у своје доба водили дијалог са важећим научним теоријама, тако и ми можемо - то је принцип кога се придржавају поменути православни научници и професори теологије – водити дијалог са савременом науком.

Потписници ове петиције су академици, професори друштвених и природних наука, новинари али и неки свештеници, њих укупно 166 на броју. Ова расправа је указала и на недовољну стручност и упућеност многих јавних учесника и новинара на ову тему. Често смо чули чак и од високо образованих људи: ”То је само теорија, у смислу то нема никакву трајну снагу, оборива је, то није доказано”. Међутим, у научним круговима теорија има друго значење и подразумева ”систем објашњења који најбоље одговара свим чињеницама”. Какав је Ваш утисак?

Одговор: Сматрам да апел професора Православног богословског факултета не фаворизује ниједну теорију. Тамо је јасно речено да „без обзира на приговоре који јој се могу упутити и потешкоће које има приликом објашњавања појединих феномена у историји развоја живота, тренутно не постоји ниједна плаузибилна алтернативна научна теорија која би могла да је замени“. Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо.

Онтолошки натурализам који би са позиције материјалистичког атеизма апсолутно искључивао било какву трансценденталну интерпретацију еволуције јесте у ствари епистемолошки неконзистентан, јер априори ствара један метафизички став о коначном смислу и значењу настанка и развоја света и живота. Међутим, то није карактеристика оног научног метода и става који негују професори теологије. Теистички или атеистички прозелитизам су нам подједнако страни.

Гледано библијско-патристички, нашу конкретну биолошку датост у ствари обликују, с једне стране, „пало“ стање природе (схваћене антрополошки и космолошки) која услед неминовног закона ентропије тежи хаосу, а сад друге, трансцендентни порив ка истинитом постојању које не (жели да) зна за смрт и пропадљивост. Стога чињенице искуства, као и најновије чињенице науке (биологије и психологије) не одобравају могућност да истину људског субјекта осамосталимо (фиксирамо или објективишемо) на неки конкретни „моменaт“ или на „средњи термин“ дуговечне еволуције неких стабилних коефицијената који устројавају биолошку и психолошку индивидуалност.

Истиче се да не постоји неутрална научна теорија…

Одговор: Нисам сигуран шта се под том „неутралношћу“ подразумева, али мислим да не смемо да се плашимо изазова које нека научна теорија поставља пред наше (теолошко) мишљење. Да ли због бојазни од тих изазова треба да одбацимо не само теорију еволуције него и сваку другу научну теорију? Зашто се онда не покрене и оспоравање нових теорија у савременој физици (теорије релативитета, квантне теорије, итд)? Или, замислите кад би неко сугерисао једну алтернативну историјску науку која би у сваком историјском догађају доказивала ”прст Божији” и тврдила да зна где је он тачно био присутан! То, и то само донекле, може само да буде ствар теолошке интерпретације црквене историје.И управо се о томе и ради. Теологија није ту да нуди алтернативне научне теорије, већ да покуша да на одговоран начин протумачи њихово значење, егзистенцијалне и философско-теолошке импликације. Ако таквих уопште има. Генерално гледано, бојим се да смо спремни да врло конформистички прихватамо и ”конзумирамо” благодети науке а да их негде у дубини душе одбацујемо. Али то је већ проблематично стање духа.

Какво решење видите за тренутну збуњеност у јавности?

Одговор:Православни теолози, учећи из своје историје, треба да заобиђу Сцилу научног материјализма (човек схваћен само као комплесна комбинација молекула, или неко биохемијско „складиште“) и Харибду теолошког спиритуализма (свођење човека само на душевне функције и морално понашање). Ових дана читам за нашу дебату врло поучну књигу нобеловца неуролога Ерика Кендела (професора биохемије и биофизике) о редукционизму у уметности и можданој науци (Reductionism in Art and Brain Science: Bridging the Two Cultures), чија је основна теза да те две области нису одвојене непремостивом провалијом. Мислим да настојања попут Кенделовог могу да буду одличан путоказ свим странама.

Човек је обострано биће, не само овострано нити само онострано. Знак упозорења пред теолозима увек стоји: непознавање биолошких, биохемијских и неуробиолошких својстава и функција човека може бити крајње ризично за пастирску психотерапију. Важи и супротно, иако се темељна разлика између личности и природе (непроменљиви закони) никада не сме угрозити, парадоксално је да модерна научна истраживања могу довести до виртуелног укидањa ове разлике. Познато је да се савременим генетским инжењерингом човекова личностна другост може свести на „хемијску другост“, засновану на хемијским низовима генетске информације која гради програмирање живих бића. Један православни приступ медицини искључује претензију да се, научно-технолошким складиштењем и хемијским програмирањем, проузрокују индивидуе које је сачинио сам човек, аутономно од Бога.

Поврх свега, или понајпре, сматрам да се апелом једног броја професора теологије шаље јасна порука да између наставе биологије и верске наставе не постоји нужан конфликт, како се то у свим расправама о месту веронауке у школи, нажалост, имплицира. И сматрам изузетно важним што је ову поруку јавност врло добро прихватила. Па чак и онај њен део који се овим аргументом врло често служио.

И да завршим једном шалом. Пре неки дан у манастиру Тврдошу прича наш Владика Атанасије како му је на његово питање: ”ко је цар животиња”, једна дјевојчица одговорила: ”Ти си”. Он се томе смеје, а ја му на то шаљиво добацим: Ето, потврђујете теорију еволуције!

Разговор водио ”Сербика Американа тим”


People Directory

Borislav Stanic

Borislav Stanic is an art-lover who came to L.A. from Belgrade, Yugoslavia (now Serbia), on a visit 23 years ago and decided to stay.

In Europe, he'd been an author and publisher of art books; hoping to find an L.A. museum guide for his own use, he discovered that none existed and decided to fill the gap.

His Los Angeles Attractions (Museon Publishing) is an exhaustive guide to every collection of art, artifacts and vehicles, every historic site, aquarium, botanical garden and zoo he's been able to uncover in Los Angeles County, the world may well conclude that it didn't know the half of it.

.
Read more ...

Publishing

The Prologue of Ohrid

St Nikolai of Zica (Velimirovic) (1880-1956) has been called the "Serbian Chrysostom" for his theological depth and golden-tongued eloquence. Now for the first time, a complete and unabridged English translation of St. Nikolai's Prologue of Ohrid has been made available. St. Nikolai's Prologue has become a much-loved spiritual classic for Orthodox Christians worldwide. An inspirational source-book of the Orthodox Faith, it contains within its pages a summation of the Church's wisdom and Her experience of sanctity through the Grace of Jesus Christ. Lives of Saints, Hymns, Reflections and Homilies are presented for every day of the year. St. Nikolai's beautiful Hymns have never before appeared in English.

The text of this 1,450-page magnum opus of St. Nikolai has been translated from the Serbian and edited by clergy and monastics of the Serbian Orthodox Diocese of Western America.

In two volumes, hardbound, with full-color dust jackets.
New 2nd Edition 2008
Volume I: January to June, 650 pages (ISBN 0-9719505-0-4)
Volume II: July to December, 704 pages (ISBN 0-9719505-1-2)