A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Светлост Будућег века суди и подстиче на одговорност

Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом лосанђелеским и западноамеричким Максимом

Извор: Православље

Jедино Православље, као Црква која говори једним устима и једним срцем, може земљи засићеној протестантски „сведеног“ хришћанства пружити оно што највише недостаје: благослов сабрања, миомирис црквености, радост саслуживања, усаглашено сведочење, извесност благослова вере – једном речју крсно-васкрсно сведочанство Истинитог живота.

Пре три године је формирано Сабрање Православних канонских епископа у Северној Америци. У чему је улога oвога сабрања?

Епископ Максим: Сабрање Православних канонских епископа у Северној Америци, формирано на основу одлуке Четврте Предсаборске свеправославне конференције у Шамбезију (6–13. јуна 2009. године), на којој је донет и Правилник о раду Епископских сабрања дијаспоре, велика је и значајна установа за сав православни свет. Посебно је важна за тзв. дијаспору која је задуго била мисионарско подручје, које у еклисиолошком смислу „трпи“, јер су у њој културне и етничке разлике постале основ за стварање заједница предвођених различитим епископима. Tо је неприхватљив и опасан феномен који се неповољно рефлектује на црквену, друштвену и културну стварност. Америка је земља која вапи за Православљем јер је у њој онтолошко питање потиснуто. Стога једино Православље, као Црква која говори једним устима и једним срцем, може земљи засићеној протестантски „сведеног“ хришћанства пружити оно што највише недостаје: благослов сабрања, миомирис црквености, радост саслуживања, усаглашено сведочење, извесност благослова вере – једном речју крсно-васкрсно сведочанство Истинитог живота. То и јесте примарна мисија новоформираног Сабрања Православних Епископа.

.

На који начин се манифестује рад и делатност овог новог еклисијалног тела?

Епископ Максим: Ово Сабрање – нека врста будућег Архијерејског Сабора на овом простору, који, наравно, не може бити озваничен пре будућег Светог и Великог сабора Православне Цркве – формирано је са циљем да доведе до јединства које поштује разлике али одбацује поделе. Оно такође треба да јача и утврђује епископоцентрично јединство свих православних. А онај епископ који, како је неко умесно приметио, не може у себи да превазиђе етничке и културне разлике постаје служитељ пре раздеобе неголи јединства. Древна Црква је у пракси установила не племенско-крвни или етнофилетистички него географски принцип: нема значаја ко си, него где си, тј. где припадаш као Црква. Православље има савршену еклисиологију, и довољно је само да је примењује у пракси.

Као координатор за тринаест одбора Сабрања, можете ли нам рећи нешто више о организацији, начину функционисања, циљу и досадашњим резултатима овог тела?

Епископ Максим: Бити координатор тринаест одбора Епископског сабрања (сваки има за чланове и до пет епископа, као и десетак свештеника и лаика), а то је улога коју ми је поверило само Сабрање на челу са првостојатељем Архиепископом Димитријем 2010. године, значи најпре помагати председавајућима одбора у организовању рада сваког од тих одбора како би се што ефикасније припремио рад Сабрања. Одбори су место где се интензивније одвија рад Сабрања између два саборска заседања, а ове године одбори су по први пут одржали своје појединачне седнице, што је од крупног значаја за остваривање задатака који чекају Цркву. Српски епископи су такође чланови појединих одбора, па тако Епископ Митрофан дела у оквиру комисије за Цркву и друштво, а Епископ Лонгин у комисији за монашке заједнице. Поред поменута два, ту су још и одбори: за канонска питања, за војне свештенике, за пастирску праксу, за канонско-регионално планирање, за екуменске односе, за теолошко образовање, за Литургију, за финансијска и правна питања, за омладину и за свештеничка питања. Овај последњи, тринаести одбор ускоро ће изаћи са упутствима по питању рукоположења, постављења и премештаја свештеника унутар сваке јурисдикције, наравно у духу древног канонског предања прилагођеног савременим потребама и изазовима. Јединство са васељенским Православљем је такво да, према речима једног српског Епископа, без њега нема благодатног црквеног живота, нешто чега нису свесне исполитизоване структуре, на пример, у БЈР Македонији.

Прошле године прославили сте деведесет година од оснивања прве српске Америчко-канадске епархије. Колико Црква помаже нашем народу да очува и негује православну духовност и свој народни идентитет?

Епископ Максим: Прослава деведесет година од оснивања прве српске Америчко-канадске епархије обележена је у Лос Анђелесу, уз присуство више епископа, од којих су двојица из српскога рода. Овај значајан догађај нераскидиво је повезан са стварношћу српског исељеништва у Америци које датира из првих деценија деветнаестога века а које траје и данас. Ову историју је обележило неколико значајних личности од којих бих поменуо о. Севастијана Дабовића, епископе Николаја Жичког и Мардарија Ускоковића и научника Михаила Пупина.

Након Вашег доласка и постављења у Западно-америчку епархију прошло је шест година. Којом брзином и у којој мери се обнавља духовност и лутургијска свест код наших сународника у западној Америци?

Епископ Максим: Западноамеричка епархија, ако се као груби мозаик погледа изблиза – ту је „само“ четрдесетак парохија-литургијских заједница – оставља непотпунији утисак од погледа издалека, који боље може помоћи у сагледавању реалности тог „хорохроноса“. Она се пружа на огромном простору који се може савладати понајвише захваљујући савременим средствима саобраћања, па сте данас са верним народом у Сакраменту, међу калифорнијским пределима и виноградима, сутра у Фрезну, близу хиљадулетних дивовских секвоја, а јуче сте прелетели пустињу Аризоне и Велики кањон да бисте посетили причаснике у Финиксу и Денверу. За то време сте са саговорницима могли разговарати о неизвесној будућности, с погледом на облакодере Сан Франциска, осећајући снагу ветра који доминира тим градом. Следеће недеље вас очекују Стеновите планине Монтане и Ајдахоа, само да бисте касније видели да оне нису у снажном контрасту са океаном у Сан Дијегу, него да са Орегонским шумама и кишама Сијетла говоре о благослову Божијег простора. У летњим месецима посећујемо парохијане, монахе и… медведе, на удаљеној Аљасци, а у зимским се дружимо са нашом маленом српском заједницом Светог Лазара Косовског на Хавајима. У свему томе, дух захвалности према нашим знаним и незнаним доброчинитељима на овом тлу не сме да нас напусти.

Истицали сте да задатак Цркве на северноамеричком простору није толико у томе да негује језик, фолклор и обичаје, колико да своје чланове утемељи у Литургији. Да ли се то чини у довољној мери с обзиром на то да наше парохије и манастири у дијаспори често више личе на етничке клубове?

Епископ Максим: Та два приступа се не искључују, али се морају знати приоритети. Кроз драматичну историју српског народа, Црква је у различитијим околностима најзаслужнија била за очување идентитета, посебно у временима када није било других институција које би тај идентитет сачувале. Отуда често преовладава поимање Српске Православне Цркве као националне институције што, признаћете, не одговара Јеванђељу. Не може нам национални романтизам, који нам је узгред говорећи Европа извезла, бити најужа специјалност; тај трагичан превид по коме Црква окупља само на националној линији мора да престане јер је патриотизам, на жалост, веома кварљива роба.

На који начин је могуће превазићи тај „превид“?

Епископ Максим: Наравно, верска пракса код нас подразумева и много различитих и веома маштовитих обичаја који су изникли из духовности. Ипак, многи верници посвећују знатно више пажње обичајној и фолклорној страни него што се труде да схвате и ухвате богослужбени ритам Цркве. Црква је та која усмерава ка истинском фокусу нетрулежног постојања, јер преводи из смрти у Живот. Како нас уче Светитељи, хришћанин је онај који све што се збива проверава Крајем, Царством мерећи историју, а не обратно. Не бори се за импресије привременог карактера. Срећом, српске парохије на северноамеричком континенту се ослобађају наслеђа „клупског“ приступа, па су у последњих шест-седам година укинуте коцкарнице у виду тзв. „бинга“, најпре на западној обали, а полако су следиле пример и остале. Предстоји васпостављање литургијског типика као превасходног задатка, али ништа не може аутоматски донети напредак.

Потребан је труд и одговорност свих, а посебно епископа и његовог свештенства, у откривању те литургијске димензије постојања кроз катихезу својих парохијана. Да будем конкретнији: подједнако су од живота отуђени један бизнисмен који бесомучно јури за материјалном славом и добити на Менхетну и неки православни свештеник који док седи у друштву загледа у свој мобилни телефон или се буса у прса својим патриотизмом.

Да ли су наша Црква и јерархија ушли у стваралачки дијалог са глобализмом као „постмодерним интегризмом“?

Епископ Максим: Мислим да истинска Црква једино и може тај дијалог да води, а јерархија у њему учествује пропорционално својој верности Истини Цркве. Бојазан од дијалога је одлика медиокритета и ускоплеменске свести.Сигурно да се дијалог не води ради дијалога, а једини који тако поступају су већина „талентованих“ политичара и демагога, којих, признајем, има и међу јерархијом. Поред тога, често наглашена вербална тежња за дијалогом код појединаца можда више служи као покриће за скривене психолошке комплексе. Црква се, поготово не данас, не сме ослањати на окоштале структуре власти, него на делотворност парохија као харизматичких заједница са свештеницима спремним на жртву, а такве видим међу млађима.

Реците нам нешто о томе каква је будућност Православља у Мексику, где сте боравили у првој канонско-пастирској посети?

Епископ Максим: Мексико је традиционална римокатоличка земља, а православни житељи имају три епископа. Укупан број православних у овој вишемилионској земљи није сасвим познат али се рачуна да их има до педесет хиљада. Ипак, Православље може ненаметљивим присуством да функционише као со и квасац у тој земљи са историјом старом преко двадесет хиљада година. Добротом Владике Алеха, имали смо два литургијска сабрања у саборној цркви Вазнесења Господњег. Он је диван човек и епископ кога краси смирење, љубав и пажња према ближњима, а око себе има млађе свештенике Мексиканце.

Сваке године на имању у Џексону одржава се Дечији камп, који траје месец дана, а похађа га преко три стотине деце. Можете ли нам изнети ваше импресије о кампу, полазницима и активностима?

Епископ Максим: Само присуство деце на том простору, типичном за некадашњу Калифорнију, јесте добра прилика за православно саборовање. Нема мобилних телефона, интернета, телевизора, а уместо тога влада дружење, солидарност, богослужење, дељење времена и простора… Свештеници, у то сам се лично уверио и недавно, воде изузетно жив дијалог са младима о најактуелнијим питањима која интересују млада бића: слобода, љубав, жртва, полност, покајање, заједница, развијање личности… Задивљен сам интересовањем младих за подвиг и врлину, искрену веру и саможртвену љубав, за питања егоцентризма и грамзивости, привезаности за овај свет и трагања за смислом. Недавно сам са њима планинарио неколико миља до Сребрног језера и назад, у врло занимљивом и отвореном разговору пуном духа и живости.

У којим активностима организујете харитативни рад? Можемо ли бити задовољни делима милосрђа унутар црквене заједнице, на који начин унапредити дух солидарности, служења ближњем, пожртвованости, задужбинарства?

Епископ Максим: Ако се ико може похвалити доброчинствима, што би по по себи био својеврсни јеванђелски оксиморон, то би били наши људи у дијаспори. Многе наше парохије „продужавају“ своју Литургију на трпезе за бескућнике, а у томе се посебно истичу наше америчке заједнице. Поред тога, рецимо, недавно је наша Епархија организовала помоћ за обнову Манастира Хиландара, а надам се да ће ускоро кренути и посебна акција за помоћ српској деци са Косова и Метохије.


People Directory

Željko Đukić

TUTA Theatre Chicago's Zeljko Djukic Awarded Fulbright Scholar Grant and Names Successor

Zeljko Djukic, who, in 2001, co-founded the TUTA Theatre Chicago as Artistic Director, will now assume the role of Founding Director. He has elected TUTA Ensemble Member Jacqueline Stone to assume the role of Artistic Director starting September 1.

.
Read more ...

Publishing

An American Apostle, Sebastian Dabovic

Missionary and Visionary

Archimandrite Sebastian Dabovic on DVD

This DVD is an historical video presentation on the life and work of Archimandrite Sebastian Dabovic, a man referred to by St. Nicholai (Velimirovic) of Zhicha, Serbia, as "the greatest Serbian Missionar of modern times."

We encourage every Orthodox Christian family to purchase a copy of this DVD to share with their children, family, and friends so we remember the first american-born Serbian Orthodox Apostle to America, Archimandrite Sebastian Dabovic.