A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Горан Марковић: Странци

Горан МарковићУскоро се навршава 150 година од рођења највећег српског комедиографа Бранислава Нушића и видим да се предвиђају разноразне прославе којима ће се обележити тај важан датум. Тако и треба. Само, не видим нигде податак да је највећи српски комедиограф у ствари био Цинцарин. Као, уосталом, и други највећи српски комедиограф Јован Стерија Поповић. Или, рецимо, велики српски песник Јован Јовановић Змај.

Недавно сам имао у рукама брошуру „Странци у Београду” која је потврдила оно што сам нагађао. Београд су, после одласка Турака, подигли и оформили, заједно са староседеоцима Србима који су се ту вратили после изгона – странци. У другој половини деветнаестог века и првој половини двадесетог у ову касабу, која ће се убрзано развијати и сустизати Европу, дошли су Чеси, Руси, Цинцари, Јевреји, Словенци, Немци, Италијани и заједно са својим домаћинима почели да поново успостављају европску цивилизацију на тлу са ког је столећима била прогнана. Пре извесног времена, био сам на гробу оца српске науке Јосифа Панчића. Занимљиво је да се он у ствари звао Јосип Панчић и да му се гроб налази, с обзиром на то да је Хрват, у Брибиру, поред Новог Винодолског.

.

Ко хоће да сазна који су све странци приложили своје судбине овом граду и шта су све учинили за своју нову отаџбину нека купи поменуту књижицу. Мени много више значи један Нушићев запис, са насловом „Зерек”, о улици у којој је рођен, а која се, после много промена имена, данас поново зове Краља Петра. Зерек се пружао од раскршћа са Узун-Мирковом па наниже све до Душанове. Нушић пише: „Зерек је најстарије београдско насеље. Сви Турци, ерлије, ту су имали своје куће сакривене у дубоке баште. Сем њих, а испод Душанове улице па све до Јалије била је позната јеврејска махала. Једва покоји Цинцарин староседелац ако је ту раније имао кућу. Тек од одласка Турака из Београда почели су Срби и Цинцари (а нарочито ови последњи) да откупљују турска имања и да насељавају Зерек.”

Описујући га детаљно, Нушић набраја радње и дућане, куће и кафане, бакалнице, касапнице и рибарнице у Зереку. Али оно што плени и што је, ако хоћете, највећа литерарна вредност овог записа јесте симфонија имена власника дућана и становника те улице. Одједном схватате колико различитих људи је било настањено у приземљушама Зерека и какво је морало бити богатство нарави, навика и култура сабијено на тих неколико стотина метара низбрдице.

Када год је Београд напредовао, он је био космополитски расположен. Погледајте само грађевине настале двадесетих и тридесетих година прошлог века и распитајте се о њиховим пројектантима. Најлепше куће у Београду подигли су руски емигранти. У оркестрима су свирали чешки музичари, по болницама лечили јеврејски лекари, планинарска друштва оснивали Словенци. Неколико пута у историји овог града постојала су раздобља када страно презиме није изазивало подозрење. Међу људима је владало поверење и постојала је основана нада да ће сутра бити боље него данас.

И после ужаса који је донео Други светски рат, поново је ускрсло уверење да различити људи могу живети и стварати заједно. Београд је све до седамдесетих представљао насеобину у коју су људи радо долазили и ту остајали. По позориштима су играли Хрвати, Македонци и Словенци, у „Авала филму” снимале су највеће светске звезде. Један пријатељ ми је испричао како је 1999, у време бомбардовања, у некој шуми срео Тимотија Џона Бајфорда, изузетног енглеског редитеља који је одабрао Београд за град у коме ће живети и стварати. Упитао га је шта ради у тој недођији, а овај му одговорио да планинари. „Како то да ниси у Енглеској”, било је логично питање које му је мој пријатељ поставио. „Шта бих тамо радио? Ово је сада моја домовина”, одговорио му је Тимоти и нестао међу дрвећем.

Све док у неком од светских градова не сретнете наше људе који су се тамо одселили и остали заувек (а таквих има најмање милион), не можете схватити колико добре воље, пожртвовања и патње странац мора да уложи не би ли се „примио” у новој, тесној саксији. Он мора бити дупло вреднији, креативнији и храбрији од домородаца како би надокнадио све оно што му својим пореклом недостаје. Истовремено, он мора заволети место у које је стигао и преболети оно из ког је дошао.

У сваком случају, што се Београда тиче, странци су му подарили много. У већем делу своје историје, он их је дочекивао оберучке, није крио захвалност на ономе што су му подарили и трудио се да их прихвати као да су ту одувек. Осим у кратким периодима националистичког лудила, када су се ксенофобија и параноја удруживале у суманутом неповерењу према странцима. Али, довољно је да се мало измакнете па да схватите како су ти догађаји увек били у вези са тренуцима када је наш град стварно био на најнижим гранама.

Горан Марковић
Политика, 20. 12. 2013.

Горан Марковић (24. 8. 1946. Београд) је филмски, ТВ и позоришни редитељ и драмски писац. Професор је на Факултету драмских уметности у Београду и члан Европске филмске Академије у Бриселу.


People Directory

Sasha Alexander

Sasha Alexander (born Suzana S. Drobnjaković; May 17, 1973) is an American actress.

She is best known for several roles, including Gretchen Witter, the sister of Pacey Witter on Dawson's Creek, as Lucy in Yes Man (2008); and as Catherine in He's Just Not That Into You (2009). Most viewers would recognize Alexander as former Secret Service/NCIS Special Agent Kate Todd, a role that Alexander played in the first two seasons of NCIS.

.

Read more ...

Publishing

God Views Us Through Love

by Ignatije (Midic), bishop of Branicevo-Pozarevac

The present volume collects essays and articles written by Bishop Ignatije on man within history and within the Church; on the roots of the Church according to Saint Maximus the Confessor; on how God views us through love; about a call to rediscover our true self in our neighbor; on reconciliation in society and policy; on iconising that which is to come seen in the Iconography of Stamatis Skliris.