A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Авенија Америка - гламуризовање сопственог живота

Како на културу свакодневнице утиче глобална презасићеност дигиталним фотографијама: само у САД се сваке секунде произведе 4.000 нових

Милан Мишић, стални дописник Политике из Вашингтона

Када један председник и два премијера нису могли да одоле да се на церемонији која је захтевала смерност и загледаност у сопствене мисли, ”самосликају” мобилним телефоном у рукама једног од њих, то је свет обишло као куриозитет и скренуло пажњу на феномен који је овогодишња нова ”реч године” у енглеском језику: ”селфи”.

Актери овог чина, председник САД Барак Обама, премијер Велике Британије Дејвид Каморон и таблоидски речено ”атрактивна” председница владе Данске Хеле Торнинг Шмит, нису реаговали на критике да је њихово понашање на комеморацији Нелсону Мандели било недолично, иако су заиста личили ”на групу тинејџера који се глупирају”, али је фотографија тог фотографисања обишла свет и свакако постала још један симбол ексцеса наше ”дигиталне цивилизације”.

Била је и повод за нове есеје о фотографији, старом (19 век) медију који је својим ”обеспредмећивањем” - заменом слика на папиру пресвученом емулзијом сликама на екрану које се састоје само од пиксела (електронских тачкица) - постао нови феномен. Његове главне карактеристике притом су глобална презасићеност (само у Америци сваке секунде се, према једној процени, произведе 4.000 нових дигиталних фотографија) и што је, више него икад, ”демократизован”.

.

Данас су наиме фотографи и они који, док пре десетак година камере нису постале саставни део мобилних телефона, то никад не би били. Стална могућност да се нешто фотографски забележи довела је до опсесије фотографисањем, што потврђују такође америчке квантификације: овде се годишње сними 125 милијарди фотографија, које би, одштампане у уобичајеном формату од 10 са 15 сантиметара и поређане у низу, добациле до Месеца и назад – 15 пута! А докле тек може да стигне 1.600 милијарди слика колико се годишње сними глобално?

Како ово ”царство гламура и баналности”, како га је недавно окарактерисао филмски критичар ”Њујорк тајмса” А. О. Скот, и глобална презасићеност дигиталним сликама, утиче на културу свакодневнице, па и на цивилизацију? Да ли фотографија такође постаје нека врста сурогата, као рецимо опсесивно сакупљање дигиталне музике, дигиталних филмова и снимљених ТВ серија, где само поседовање постаје замена за гледање”? У овом случају, да ли људи сликају оно што им се догађа, да то не би морали да памте, односно да о томе размишљају?

Комплетног одговора још нема, али се полако помаља. Једно од прелиминарних објашњења је да је реч о навици ”Фејсбук генерације”, склоној да све што јој се догађа поставља на глобално доступне огласне табле друштвених мрежа.

У овом случају, фотографија добија ново значење и нову употребу: да другим покаже где је све неко боравио, на којој журци или скупу је присуствовао и у каквом друштву све био, шта је пио и шта је било на трпезаријском столу, какав је нови модни детаљ набавио и свему другом што је у функцији саморекламирања, представљања у најбољем издању, ”гламуризовања” сопственог живота.

Овај ”масовни воајеризам” има при томе и нову употребу: намерног изазивања друштвене зависти, коју поспешује”шеринг”, манија да се све инстант, преко друштвених мрежа, ”дели”, ставља на увид другима. ”Шеринг” је уствари примарна функција ”Фејсбука”, а поготово његове филијале ”Инстаграм” (”стартап” друштвене мреже коју је ”Фејсбук” лане купио за милијарду долара).

Кад се оде на тај сајт (instagram.com), све одмах постаје јасно: ”Инстаграм је брз, леп и забаван начин да свој живот поделите са пријатељима и породицом. Снимите слику или видео, одаберите филтер да их улепшате и пошаљите на Инстаграм – ништа једноставније... То је нови начин да се види свет.”

И овај сервис је, као и друге друштвене мреже, бесплатан, при чему корисници нису свесни да ни интернет није променио правило које постоји од како је света и века – да за све што се добије, нешто мора и да се да. И у овом случају то је интима: где смо, с ким смо, шта нас занима, што све показују ”шероване” дигиталне фотографије.

”Да ли ми настојимо да нам живот буде узбудљив да би то показали пријатељима, или заиста желимо да га тако живимо, упитао се овим поводом Фред Ричин, професор фотографије на Њујоршком универзитету. ”Без тог осећаја готово сталног представљања, шта остаје од наше способности да нам буде досадно, да будемо сами, да размишљамо, да имамо унутрашњи живот?”

”Пикс ит или се није догодило”, цитира популарну фразу са интернет форума Елен Гамермен у свом тескту о ”дигиталној фото кулури” у ”Волстрит џорналу”– што је сугестија да се нешто, ако није потврђено фотографијом, није уствари ни догодило. Она наводи и став кустоса фотографије и дигиталних медија галерије Јејл универзитета – да су слике више ”секси” него речи. Информација са фотографије се прима брже, она се брже и преноси, јаснија је и као порука...”

Кад је Пенелопа Умбрико, визуелна уметница из Њујорка претраживала ”Фликр”, такође друштвену мрежу у којој се комуницира фотографијама, не би ли тамо нашла материјал за свој пројекат једног мозаика заласка сунца на коме би било 2.500 фотографија тог призора које су снимили корисници овог сајта широм света, открила је да може да бира између 15 милиона дигиталних залазака. Наравно, то је искористила да направи серију својих мозаичних сутона, ”слика од туђих слика”, које продаје по цени од између 6.000 и 12.000 долара.

Феноменом експлозије дигиталних фотографија позабавила се и Шери Теркл, професорка социологије науке и технологије на чувеном МИТ-у, ауторка често цитириране књиге ”Сами заједно: зашто више очекујемо од технологије него једни од других”, која констатује да се данас увелико жртвује комунукације да би се – обезбедила документација.

За то наводи управо пример ”селфија” Обаме, Камерона и Торнинг Шмитове. ”Кад је Обама то учинио на комеморацији Мандели, показао нам је да и он живи у нашој култури документовања, па је зато лако да се разуме зашто ни он, као већина нас, није себи омогућио један непрекинути период замишљености”

”Технологија није само наша слушкиња, него и утиче на оно што радимо и на то ко смо”, каже професорка у колумни у ”Њујорк тајмсу” насловљеној са ”Документовани живот”. ”Људи данас и кад су сами, или осете моменат досаде, посежу за уређајем. У биоскопу, на семафору, у реду испред касе, па и на комеморацији, посезање за екраном постаје тако природно, да заборављамо да постоји добар разлог да се одседи мирно са сопственим мислима: то одаје почаст ономе о чему размишљамо - и одаје почаст нама самима”.

Обамин гаф, ако се тако може назвати, био је повод да о компулзивности фотографисања своју оцену напише и на почетку овог текста поменути филмски критичар ”Њујорк тајмса”, који се за ту прилику подсетио дела Сузан Сонтаг ”О фотографији”, по његовој оцени једне од најважнијих књига о овој теми која је објављена 1977, дакле уочи дигиталне револуције.

Сонтагова је још онда закључила, и А. О. Скот је на то с новим поводом подсетио, да ”ми слике конзумирамо у све бржем темпу” – као и да ”што то чинимо више и слике у све већој мери конзумирају реалност.


People Directory

His Grace Bishop Georgije

His Grace Bishop Georgije (Djokic) was born in G. Crnjelovo near Bijeljina, Republika Srpska, in 1949 on the feastday of St. George the Great Martyr. Besides his pious parents, father hadzi-Krsta and mother Krunija, he also has a brother Konstantin, bishop of Central Europe; Ljubomir, a priest in Vrsanima, near Bijeljina and sister Nadezda, a sister at the Tavna Monastery.

In 1962 he left for the Tavna Monastery and continued his preparation for serving God at the Ozren, Kosijerevo, Transfiguration (Ovcar Banja), Savina and Studenica monasteries.

In Monastery Ostrog he finished the monastic school (the first post-war generation). He was tonsured at Ozren Monastery on February 11, 1971. .

Read more ...

Publishing

Notes On Ecumenism

Written in 1972 by St. Abba Justin Popovich, edited by Bishop Athanasius Yevtich, translated from Serbian by Aleksandra Stojanovich, and proofread by Fr Miroljub Ruzich

Abba Justin’s manuscript legacy (on which Bishop Athanasius have been working for a couple of years preparing an edition of The Complete Works ), also includes a parcel of sheets/small sheets of paper (in the 1/4 A4 size) with the notes on Ecumenism (written in pencil and dating from the period when he was working on his book “The Orthodox Church and Ecumenism”; there are also references to the writings of St. Bishop Nikolai [Velimirovich], short excerpts copied from his Sermons, some of which were quoted in the book).

The editor presents the Notes authentically, as he has found them in the manuscripts (his words inserted in the text, as clarification, are put between the slashes /…/; all the footnotes are ours).—In the appendix are present the facsimiles of the majority of Abba’s Notes which were supposed to be included in his book On Ecumenism (written in haste then, but now significantly supplemented with these Notes. The Notes make evident the full extent of Justin’s profundity as a theologian and ecclesiologist of the authentic Orthodoxy).—The real Justin is present in these Notes: by his original language, style, literature, polemics, philosophy, theology, and above all by his confession of the God-man Christ and His Church. He confesses his faith, tradition, experience and his perspective on man, on the world and on Europe—invariably in the Church and from the Church, in the God-man Christ and from Him, just as he did in all of his writings and in his entire life and theologizing.