A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Авенија Америка - гламуризовање сопственог живота

Како на културу свакодневнице утиче глобална презасићеност дигиталним фотографијама: само у САД се сваке секунде произведе 4.000 нових

Милан Мишић, стални дописник Политике из Вашингтона

Када један председник и два премијера нису могли да одоле да се на церемонији која је захтевала смерност и загледаност у сопствене мисли, ”самосликају” мобилним телефоном у рукама једног од њих, то је свет обишло као куриозитет и скренуло пажњу на феномен који је овогодишња нова ”реч године” у енглеском језику: ”селфи”.

Актери овог чина, председник САД Барак Обама, премијер Велике Британије Дејвид Каморон и таблоидски речено ”атрактивна” председница владе Данске Хеле Торнинг Шмит, нису реаговали на критике да је њихово понашање на комеморацији Нелсону Мандели било недолично, иако су заиста личили ”на групу тинејџера који се глупирају”, али је фотографија тог фотографисања обишла свет и свакако постала још један симбол ексцеса наше ”дигиталне цивилизације”.

Била је и повод за нове есеје о фотографији, старом (19 век) медију који је својим ”обеспредмећивањем” - заменом слика на папиру пресвученом емулзијом сликама на екрану које се састоје само од пиксела (електронских тачкица) - постао нови феномен. Његове главне карактеристике притом су глобална презасићеност (само у Америци сваке секунде се, према једној процени, произведе 4.000 нових дигиталних фотографија) и што је, више него икад, ”демократизован”.

.

Данас су наиме фотографи и они који, док пре десетак година камере нису постале саставни део мобилних телефона, то никад не би били. Стална могућност да се нешто фотографски забележи довела је до опсесије фотографисањем, што потврђују такође америчке квантификације: овде се годишње сними 125 милијарди фотографија, које би, одштампане у уобичајеном формату од 10 са 15 сантиметара и поређане у низу, добациле до Месеца и назад – 15 пута! А докле тек може да стигне 1.600 милијарди слика колико се годишње сними глобално?

Како ово ”царство гламура и баналности”, како га је недавно окарактерисао филмски критичар ”Њујорк тајмса” А. О. Скот, и глобална презасићеност дигиталним сликама, утиче на културу свакодневнице, па и на цивилизацију? Да ли фотографија такође постаје нека врста сурогата, као рецимо опсесивно сакупљање дигиталне музике, дигиталних филмова и снимљених ТВ серија, где само поседовање постаје замена за гледање”? У овом случају, да ли људи сликају оно што им се догађа, да то не би морали да памте, односно да о томе размишљају?

Комплетног одговора још нема, али се полако помаља. Једно од прелиминарних објашњења је да је реч о навици ”Фејсбук генерације”, склоној да све што јој се догађа поставља на глобално доступне огласне табле друштвених мрежа.

У овом случају, фотографија добија ново значење и нову употребу: да другим покаже где је све неко боравио, на којој журци или скупу је присуствовао и у каквом друштву све био, шта је пио и шта је било на трпезаријском столу, какав је нови модни детаљ набавио и свему другом што је у функцији саморекламирања, представљања у најбољем издању, ”гламуризовања” сопственог живота.

Овај ”масовни воајеризам” има при томе и нову употребу: намерног изазивања друштвене зависти, коју поспешује”шеринг”, манија да се све инстант, преко друштвених мрежа, ”дели”, ставља на увид другима. ”Шеринг” је уствари примарна функција ”Фејсбука”, а поготово његове филијале ”Инстаграм” (”стартап” друштвене мреже коју је ”Фејсбук” лане купио за милијарду долара).

Кад се оде на тај сајт (instagram.com), све одмах постаје јасно: ”Инстаграм је брз, леп и забаван начин да свој живот поделите са пријатељима и породицом. Снимите слику или видео, одаберите филтер да их улепшате и пошаљите на Инстаграм – ништа једноставније... То је нови начин да се види свет.”

И овај сервис је, као и друге друштвене мреже, бесплатан, при чему корисници нису свесни да ни интернет није променио правило које постоји од како је света и века – да за све што се добије, нешто мора и да се да. И у овом случају то је интима: где смо, с ким смо, шта нас занима, што све показују ”шероване” дигиталне фотографије.

”Да ли ми настојимо да нам живот буде узбудљив да би то показали пријатељима, или заиста желимо да га тако живимо, упитао се овим поводом Фред Ричин, професор фотографије на Њујоршком универзитету. ”Без тог осећаја готово сталног представљања, шта остаје од наше способности да нам буде досадно, да будемо сами, да размишљамо, да имамо унутрашњи живот?”

”Пикс ит или се није догодило”, цитира популарну фразу са интернет форума Елен Гамермен у свом тескту о ”дигиталној фото кулури” у ”Волстрит џорналу”– што је сугестија да се нешто, ако није потврђено фотографијом, није уствари ни догодило. Она наводи и став кустоса фотографије и дигиталних медија галерије Јејл универзитета – да су слике више ”секси” него речи. Информација са фотографије се прима брже, она се брже и преноси, јаснија је и као порука...”

Кад је Пенелопа Умбрико, визуелна уметница из Њујорка претраживала ”Фликр”, такође друштвену мрежу у којој се комуницира фотографијама, не би ли тамо нашла материјал за свој пројекат једног мозаика заласка сунца на коме би било 2.500 фотографија тог призора које су снимили корисници овог сајта широм света, открила је да може да бира између 15 милиона дигиталних залазака. Наравно, то је искористила да направи серију својих мозаичних сутона, ”слика од туђих слика”, које продаје по цени од између 6.000 и 12.000 долара.

Феноменом експлозије дигиталних фотографија позабавила се и Шери Теркл, професорка социологије науке и технологије на чувеном МИТ-у, ауторка често цитириране књиге ”Сами заједно: зашто више очекујемо од технологије него једни од других”, која констатује да се данас увелико жртвује комунукације да би се – обезбедила документација.

За то наводи управо пример ”селфија” Обаме, Камерона и Торнинг Шмитове. ”Кад је Обама то учинио на комеморацији Мандели, показао нам је да и он живи у нашој култури документовања, па је зато лако да се разуме зашто ни он, као већина нас, није себи омогућио један непрекинути период замишљености”

”Технологија није само наша слушкиња, него и утиче на оно што радимо и на то ко смо”, каже професорка у колумни у ”Њујорк тајмсу” насловљеној са ”Документовани живот”. ”Људи данас и кад су сами, или осете моменат досаде, посежу за уређајем. У биоскопу, на семафору, у реду испред касе, па и на комеморацији, посезање за екраном постаје тако природно, да заборављамо да постоји добар разлог да се одседи мирно са сопственим мислима: то одаје почаст ономе о чему размишљамо - и одаје почаст нама самима”.

Обамин гаф, ако се тако може назвати, био је повод да о компулзивности фотографисања своју оцену напише и на почетку овог текста поменути филмски критичар ”Њујорк тајмса”, који се за ту прилику подсетио дела Сузан Сонтаг ”О фотографији”, по његовој оцени једне од најважнијих књига о овој теми која је објављена 1977, дакле уочи дигиталне револуције.

Сонтагова је још онда закључила, и А. О. Скот је на то с новим поводом подсетио, да ”ми слике конзумирамо у све бржем темпу” – као и да ”што то чинимо више и слике у све већој мери конзумирају реалност.


People Directory

Gordon Bijelonić

Gordon Bijelonić rođen je kao Goran u Nju Džersiju. Njegovi roditelji, porijeklom iz Bosne i Hercegovine, otišli su u Sjedinjene Američke Države 1969. godine. Počeli su od nule i naporno su radili kako bi njemu i njegovoj braći obezbijedili dobar život, na čemu im je Gordon veoma zahvalan. Preselio se u Los Anđeles 1997. godine, u Holivud, gdje je vodio Vinovu firmu 10 godina sa još jednim producentom.

Uradio je dva filma ‘Another happy day’ sa Demi Mur koji je dobio nagradu za najbolji scenario na festivalu ‘Sundance’, te ‘Salvation Boulevard’ sa Pierce Brosnanom.

Read more ...

Publishing

Emmanuel

The Only Begotten and Firstborn among Many Brethren

by Bishop Athanasius Yevtich

In Emmanuel, the second anthology of Bishop Athanasius' articles to appear in English, His Grace explores themes of Orthodox Christology, Soteriology, Ecclesiology, and Gnoseology. How can we know Who God is? How can we know who we are, as human persons created in His image and likeness? How can we become one with Him? Bishop Athanasius examines these and other foundational questions in depth in this volume, drawing from a wealth of Scriptural and patristic sources. In discussing diverse theological subjects, he always returns to his overarching theme: the communion that man can have with God through Jesus Christ the God-man, within Christ's Church and above all in the Holy Eucharist. His exquisite and unique way of engaging the reader in mutual dialogue, with the living Eucharistic experience permeating his every thought, instills in the reader a burning desire for that communion.

Soft-bound
Contemporary Christian Thought Series, No. 3 - First Edition
229 pages
ISBN 978-0-9719505-4-2

.