A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Avva Justin is a Theologian of Surprise

The festivities in honor of our Holy Father Justin in Chelije Monastery is an opportunity to liturgically come together with pastors of our Church from communities geographically far from us. Bishop of Western America, His Grace Dr. Maxim (Vasiljevic), one of the most educated hierarchs of the Serbian Orthodox Church today,  gave a beautiful homily of Chelije’s spiritual giant, calling this beautiful feast at the calendar summer’s dawn, Justinday.

As we are having this conversation at the Chelije monastery, on the feast of our Holy Father Justin, our topic – in a way – comes on its own. What does Father Justin mean to you as a theologian and pastor of God’s Church?  

Bishop Maxim: Saint Father Justin is a representative of the “theology of surprise” because at every one of our encounters with him, in reading his works, eternals truths are given to us, but in a new manner. This is a characteristic of truly great theologians and Bishop Atanasije (Jevtic) rightfully calls him a “new theologian”. His language is crystal clean and clear and doxologically rich. He has enriched the Serbian language, theology and philosophy. It is known that he was one of the founders of the Serbian philosophical society (with Branislav Petronijevic, 1938, in Belgrade). Also, the translation of Father’s books into Greek brought about the coining of new words : “охристовљење“, “христопис“, “еклисиопис“… Father Justin always opens new horizons of theology.

.

Read more ...

Ава Јустин је теолог изненађења

Свечаности у част Светог Оца Јустина у манастиру Ћелије прилика су да се литургијски саберемо око пастира наше Свете Цркве из географски нам најудаљенијих заједница. Његово Преосвештенство Епископ западно – амерички Г. др Максим (Васиљевић), један од најученијих архијереја СПЦ данашњице, произнео је прекрасно слово о ћелијском духовном горостасу, назвавши овај дивни празник у освит календарског лета Јустинданом.

Питање: Будући да овај разговор водимо у ћелијској светињи, на празник Светог Оца Јустина, тема нам је некако сама задата. Шта за Вас, као теолога и пастира Цркве Божје, значи Ава Јустин?

Владика Максим: Свети Ава Јустин је представник "теологије изненађења" зато што нам приликом сваког сусрета са њим, читања његових дела, саопштава вечне истине, али на нов начин. То је одлика истински великих богослова и Владика Атанасије (Јевтић) га с правом назива "новим богословом". Његов језик је кристално чист и јасан, а пребогат доксолошки (славослован). Обогатио је српски језик, теологију и философију. Познато је да је био један од оснивача Српског философског друштва (са Браниславом Петронијевићем 1938. у Београду, нап. аут.). Такође, у грчком језику преводи Авиних књига изазвали су стварање нових кованица – "охристовљење", "христопис", "еклисиопис"... Отац Јустин нам увек отвара нове хоризонте теологије.

.
Read more ...

Михаило Пупин као човек, научник, родољуб и православац

Епископ Николај говори нам о Михаилу Пупину

„JA САМ БИО ГОВЕДАР У БАНАТУ, ПА САМ УЗЕТ ОД СВОЈИХ ГОВЕДА ДА ЈАВЉАМ ЉУДИМА ЧУДЕСНА ДЕЛА ГОСПОДЊА У ПРИРОДИ...“

Михаило Пупин као човек, научник, родољуб и православац

Епископ г. Николај, који се сада налази у Сремским Карловцима и учествује на седницама Св. Архијерејског Синода био je добар пријатељ са пок. Михаилом Пупином. Замолили смо га због тога да нам каже штогод из својих успомена на нашег великог научника.

„Није он био само мој пријатељ него целог нашег народа и целог човечанства! казао нам je епископ г. Николај. Но шта бих вам могао рећи тако на брзу руку? Последње дело Пупиново, које ми ja дошло до руке била je књига са насловом „Роман науке“. У тој књизи Пупин описује развитак американске цивилизације од парног котла, који се подлагао дрветом до последњих електричних мотора и од коњских постиљона до поштанских авиона. Слично томе, мислим и о Пупину би се могла написати књига под насловом „Роман живота М. Пупина“, који се из сељачког орања идворског развио и уздигао до пантеона првих људи двадесетога века.

.
Read more ...

Магични реализам

Разговор оца Стаматиса Склириса и Емира Кустурице
Разговор је вођен на Црквини у Требињу, крајем јуна 2014.

Отац Стаматис: Као што знате, Грци воле вас и ваше филмове, певају песме из ваших филмова, преведене на грчки језик. Осим тога, Грчка Архиепископија је отпочела са својом кинотеком, па једном месечно погледамо филм, и после тога отац Петар Минопетрос (који је истовремено свештеник и режисер) даје коментар (око 20-30 минута) и отпочиње разговор који траје око два сата. То је била моја идеја, коју о. Петар као стручњак остварује. У месецу новембру, ако Бог да,  биће представљен један ваш филм, и они би волели да ви присуствујете, наравно ако је могуће.
Сада мало о атмосфери у вашим филмовима. Синоћ смо били веома одушевљени и узбуђени са вашом драмом коју сте приредили. Хтео бих да Вас питам, како остварујете ту атмосферу и шта значи та атмосфера.

Кустурица: Ово што сте синоћ видели у Андрићграду, колико год је добра идеја и колико год је добро изведена,  не би било толико узбудљиво, да није у онаквом простору. Ја мислим да је главна улога у филму и позоришту време и простор. И пошто време у философији никада није одгонетнуто нити се било ко од великих философа са тим изборио, онда је та мистерија времена остала да виси као ти анђели који су нам над главом. Мислим да оно што је синоћ било важно, јесте што је наша идеја о Гаврилу Принципу, оснажила тј. постала је јача него што је била. Ми смо имали перцепцију која се мењала кроз време, само су доследни веровали да је он био јунак. Невоља са нама је у томе што смо ми долазак демократије поистоветили са пристојним понашањем, као да је демократија бонтон, па су наши људи који нису свикли, навикли да је демократија један робусан, контрадикторан систем у коме треба да очувамо не само оно што је пристојно него и оно што је наша традиција. Гаврило Принцип је легитимни наследник епске поезије, он је човек који се нашао на месту на коме Фердинанд није требао да буде. Фердинанд је дошао на место где га је по плану Чешки шофер довео а где није требало да буде. Тако да и то убиство је у ствари под великим питањем. Ја лично мислим да је оно проистекло више из ситуације, то је филмско убиство, него из идеје да неко некога убије. Више је то остала идеја да се неко убије него што се претворило у право убиство. Има Ребека Вест конструкцију тог путовања (Ребека Вест је била заљубљена у Винавера нашег песника, па нам је била наклоњена) па је то вероватно најлепши путопис који је о нама написан. У том путопису стоји да је та путања била бесмислена, иговори да га је неко наводио,  отуда је та идеја у престави да је он GPS-ом стигао на цев, заправо историјска, није само досетка. Гаврило Принцип је на врху те пирамиде нашег јунаштва, без обзира што он није јунак типа Ахила. Он није јунак који одлаже свој одлазак у бој, него се налази на месту на коме се деси парадоксалан случај из кога настаје тако важан догађај. Ја мислим да тако важни догађаји настају брижљивом припремом која траје много дуже него што ми мислимо, или што ми знамо. Уопште мислим да је тај случај убиства, тирано убиства, спој неког које био гуран у смрт и неког које по природи своје идеје био близу или дошао на место где тај није требало да буде, а дошао је, што опет није случајно. Дакле Гаврило Принцип је један од тих јунака који нису излазили изван оквира наше традиције, као што многи квази јунаци излазе, и уопште тај титаистички период је заправо био период, рекао бих,  натегнуте историје и Гаврило Принцип је претходио свему што је касније било, а онда се често то заборављало.
Морам да признам да је време социјализма пристајало на Гаврила Принципа и то је парадоксално, као што је ово време врло ћутљиво прихватило ту идеју, па се полако прилагођавало овоме што смо ми направили.
Ништа од овога не би било да није било тог амбијента и тог сликовитог простора. Идеја да су они анђели и то суђење које се завршило моторком која од стола прави крст (што је саврмени позоришни израз), ништа се то не би свидело људима, да ми пре тога нисмо направилиград, као што је случај фестивала Кустендорф, који је постао један од најзначајнијих алтернативних фестивала. Суштина је у томе што има декор у коме се дешава, тај декор је ствар, па ето и та престава је била чисто образ предукаљаном историјом са свих страна и врло је важно да је наш народ то прихватао веома здушно и да је почео да схвата да мора да се окрене ка оном извору из кога стиже.

.
Read more ...

Видовдан – смерно усхићење!

Епископ Максим (Васиљевић) одговaρа на питања која се односе на доживљај, прославу и значај Видовдана за Србе у Америци
 
1. Колико је Видовадан значајан за Србе у Америци и шта се мењало у прослави, с обзиром да, у периоду комунизма, овде у земљи фактички престаје његово обележавање и прослављање?

Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у лагодним навикама живљења и мишљења. Οд почетака српског присуства у Америци до данас Видовдан је обележаван свечано, са неминовном дозом радосне-туге, што је одлика православног животног етоса. Један српски архимандрит у Америци, Доситеј (Обрадовић), описао је начин прослављања. Он каже да би се Срби на Видовдан сећали јунака који су слављени и опевани у многобројним песмама у свим српским нараштајима. Сила Видовдана је таква да дозива најјача осећања код сваког Србина, и при спомену те речи би сузе радости и туге, љубави и привржености према отаџбини излазиле на површину. Невезано за број, свака српска заједница је празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина, и ту би обележили празник. А ишли би и на гробље да се сете косовских јунака, који су се борили за Крст часни и слободу златну. Жене би спремиле погачу, пиће, колаче за гробље, а могао је бити и пикник у парку, башти. Наравно, најсвечаније би било у Српским православним црквама где је служена Литургија а потом и парастос, са поменом Св. Кнезу Лазару, војсковођама, официрима и војницима, као и свима који су живот положили од Косова и по Косову до данашњега дана. На тај начин, Видовдан је слављен као заједничка слава попут Савиндана, са принесеним кољивом и колачом. Свештеник би произнео надахнуту беседу о смислу и значају празника, и многе сузе би заискриле зато што су тада – а и данас – многи овдашњи Срби били ветерани ратова старијих и новијих датума, или би се сетили својих очева и дедова који су пали на бојном пољу бранећи отаџбину од непријатеља. Неки од њих и дан-данас носе ожиљке са бојног поља.

Read more ...

Добро у нама

Лери верује у човекову мисију на земљи: ту смо да помогнемо једни другима

У времену када нас запљускују вести о несрећама, о злу у људима, негде дубоко у нама верујемо да постоје и друге истине. Које нам говоре о доброме у нама, о једноставности живота, о ономе правоме због чега се, ипак, и даље будимо свакога дана верујући да ће нас изненадити и даривати својом лепотом. Ово је једна таква прича. А за овакве приче место догађања и није важно, да ли је то југ Србије, југ Русије или југ Америке. Место догађања је у нама...

.
Read more ...

People Directory

Arso Ivanovich

Arso Ivanovich's paintings are known to many art lovers and critics throughout the United States and Europe. His versatility of style and technique is apparent, as his artistic influences are many - Picasso, Cezanne and Dali. But he remains faithful to his own instincts and memories of his native homeland, (Montenegro) Yugoslavia, and its proud, tumultuous history.

Ivanovich's paintings have ranged from the thick, textured oils of his expressionistic figures and post impressionistic landscapes, to the 'crystallized' transparency of his frozen watercolor. The majority of Ivanovich's work is painted using the revolutionary frozen technique, combining colorful realism, mystique and fantasy with a harmonious cracking of the paint pigments, reminiscent of frosted windowpanes on a cold, winter morning.

. Read more ...

Publishing

My Brother's Keeper

by Fr. Radovan Bigovic

Rare are the books of Orthodox Christian authors that deal with the subject of politics in a comprehensive way. It is taken for granted that politics has to do with the secularized (legal) protection of human rights (a reproduction of the philosophy of the Enlightenment), within the political system of so-called "representative democracy", which is limited mostly to social utility or to the conventional rules of human relations. Most Christians look at politics and democracy as unrelated with their experience of the Church herself, which abides both in history and in the Kingdom, the eschaton. Today, the commercialization of politics—its submission to the laws of publicity and the brainwashing of the masses—has literally abolished the "representative" parliamentary system. So, why bother with politics when every citizen of so-called developed societies has a direct everyday experience of the rapid decline and alienation of the fundamental aspects of modernity?

In the Orthodox milieu, Christos Yannaras has highlighted the conception of the social and political event that is borne by the Orthodox ecclesiastical tradition, which entails a personalistic (assumes an infinite value of the human person as opposed to Western utilitarian individualism) and relational approach. Fr Radovan Bigovic follows this approach. In this book, the reader will find a faithful engagement with the liturgical and patristic traditions, with contemporary thinkers, Orthodox and non-Orthodox, all in conversation with political science and philosophy. As an excellent Orthodox theologian and a proponent of dialogue, rooted in the catholic (holistic) being of the Orthodox Church and of his Serbian people, Fr Radovan offers a methodology that encompasses the above-mentioned concerns and quests.