A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Свети Герман Аљаски – Апостол Православља у Америци

Свети Герман АљаскиУ XVIII веку живео је у Русији дечак по имену Герман, који је чезнуо за Богом више него за било чим другим у овом пролазном свету. Када је имао дванаест година овај - за Бога већ опредељени - дечак отишао је у манастир. Духовник тог манастира је био чувени старац Теодор Санаксарски, пријатељ монаха Пајсија Величковског.

Једном приликом неки људи, у потрази за печуркама, зађоше дубоко у шуму и тамо набасаше на малену колибу. Из колибе изиђе дечак: био је то млади Герман који је већ у том узрасту подвижнички живео у беспутној руској дивиљини. Герман је читавим својим бићем волео тиховатељски живот у дивљини, јер је управо ту проналазио Бога. Док је још био сасвим млад, Герман се нашао лицем у лице са смрћу: оболео је од опасне и болне инфекције. И мада се - тешко болестан - већ растављао са животом, Герман није хтео да иде земаљскоме лекару, већ се закључао у келију и са сузама молио Богу своме за исцељење. После целоноћне молитве Герман је пао у несвест од исцрпљености и бесвесно лежао на поду. Када се ујутру пробудио, осетио је да је потпуно оздравио. Ове Божије посете Герман се, као свог највећег блага, сећао до краја живота.

. После много година једноставног монашког живота, монах Герман се преселио у велики и чувени валаамски манастир који се налазио на острву усред језера. У то време игуман манастира је био праведни старац Назарије. Он је подучавао Германа духовном животу, пригрливши га као што би отац пригрлио свог сина. Назарије је овако говорио младом Герману:

„Монах мора неодступно испуњавати Господше заповести, чезнути за достизањем ангелскога стања и поретка, узрастати у богопознању и љубави према Богу и ближњима. Монах се у свему мора држати речи Божијих и не сме нимало обраћати пажњу на глас који га зове на порок. Монах мора просвећивати свој ум вишњом светлошћу,мора чувати своје тело неокаљаним, његова уста морају бити окована ћутањем, а његов језик - чист. Монах се мора непрестано сећати смрти, мора непрестано умирати за овај свет. Такав би сваки монах требало да буде, и то је темељ који би монах требало да положи за испуњење свог завета, е да би могао да принесе Богу не само дарове свог видивог подвига, већ и жртвени принос своје душе и свога духа".

Назаријеви духовни савети и очинска љубав испуниле су монаха Германа огњеном ревношћу. Видевши то, Назарије допусти Герману да живи сам у дивљини. Ова стаза одвајања и одрицања од света је само за малобројне и изабране монахе, који су у стању да издрже такав тегобан и усамљенички живот. Монах Герман је био један од тих малобројних.

После много подвига и борбе у самоћи, дошло је време да Герман оконча свој отшелнички живот, јер је старац Назарије затражио од Германа да иде у далеку земљу и тамо мисионарски проповеда Христа. Герман је прихватио крст саможртвеног мисионарског подвига и, са седморицом монаха, напустио Отаџбину да би помогао људима који страдаху без Христа на туђој земљи. Њих осморица отидоше за Америку.

1794. мала група православних монаха стигла је у северозападну област Америке, звану Аљаска. После тегобног путовања кроз сибирску дивљину и опасне пловидбе преко океана, они стигоше до Аљаске где наставише своја мисионарска путовања. Они су учили обичаје и језик домородаца, живели са њима и никада се нису постављали као виши од домородаца којима су проповедали Христа.

Домородачка племена била су крајње дивљачког понашања, тако да су их Герман и његови монаси, уз велике тешкоће, учили Христовоме миру и састрадалној милости. Учили су домороце дугоочекиваној Истини Христовој, коју су многи домороци прихватили без оклевања. Аљаски домороци су сасвим природно прихватали Христа зато што су одавно већ чекали на откривење пуне Истине Божије, која је требало да буде објављена свету. Они су ту истину препознали у Христу.

Монах Герман се настанио на острву Спрус Ајленд (Острво смреке), близу Кодиака, док су остали монаси наставили своја мисионарска путовања. Герман је ту почео да живи истим пустињачким животом, којим је живео у дивљини своје родне Русије. Он је пронашао одговарајуће место у густој шуми и саградио своје ново станиште по узору на „барабара"-колибе (колибе које су аљаски домороци градили од стабала дрвећа које је расло крај мора и маховине) тамошњих домородаца. Он је свој нови дом назвао „Нови Валаам" по манастиру, који је оставио у родној Русији, јер му је Отаџбина много недостајала.

Тамо, у непроходној шуми, потпуно сам на пустом острвцу, Герман се молио, постио и живео у миру и ћутању. Живео је у свом свету Светитеља Божијих и ангела, проливајући многе сузе љубави према Богу. Домороци, видевши његов саможртвени и богоносни живот, заволеше га веома и долажаху му у посету да слушају његове приче о Русији и о животима Светитеља и праведника Божијих.

У то време су на Аљаску долазили и тамо се насељавали многи Руси са намером да зараде новац на рачун аљаских домородаца. Герман је за те похлепне и агресивне досељенике дредстављао препреку тако да су они решили да га уклоне. Они су га често нападали због тога што је бранио домороце, као и нису могли да поднесу пример његовог богоугодног живота. Они су много пута покушали да га застраше, али Герман је знајући да тако мора да буде - истрпео све тешкоће са отменом хришћанском храброшћу.

Герман је видео да међу домороцима има много сирочади и ванбрачне деце, те почео да их доводи на своје острвце где се о њима бринуо као прави отац. Он се старао да их нахрани и телесно и душевно, приправљао им је переце и пите од лососа, подизао их у богопознању. Он је био њихов једини заштитник.

У писму Сергију Јановском, управитељу Руских колонија, чији су се становници ужасно опходили према домородцима, монах Герман пише: „Ја, најпонизнији слуга овдашњег становништва, стајем пред вас са крвавим сузама и пишем мој захтев: будите отац и заштитник наш! Утрите сузу беспомоћној сирочади, олакшајте жалост у напаћеним срцима, дајте нам да осетимо шта је утеха".

Монах Герман је живео животом потпуног себеодрицања: подизао је сирочад, али - у исти мах - држао сва монашка правила о посту, молитви и тиховању. Носио је исту одећу и лети и зими, трпећи страшне крајности аљаског поднебља. Преко одеће је носио само кожу јелена, коју није скидао нити мењао читавих осам година.

Герман је спавао у мртвачком сандуку, да би се, на тај начин, и када спава сећао смрти. Камен који је користио уместо јастука био је прекривен јеленском кожом тако да посетиоци нису могли видети на чему стварно спава. Јео је врло мало, а своје тело подвргавао је најстрожим подвизима, одричући се сваке лагодности овога света која би одвлачила његову пажњу од Бога. Да би умртвио своје тело и подвизавао се још више, носио је око врата ланац са великим металним крстом који је био тежак око осам килограма. Нико те ланце никада није видео током његовог живота, јер их је Герман брижљиво скривао испод своје одеће - била је то тајна коју је знао само Бог.

Највећи део свог времена Герман је проводио као прави монах, молећи се у тишини своје колибице. Неко га је једном приликом упитао: „Како успевате да живите сами у шуми? Зар вам није досадно?". На ово питање старац је одговорио овако:

„Не, ја нисам тамо сам. Тамо је Бог, јер Бог је свугде! Тамо су свети ангели! Како некоме може бити досадно са њима? Са ким је боље и угодније разговарати, са ангелима или са људима? Наравно, са ангелима!".

Сергије Јановски, управитељ Руских колонија, почео је да долази код старца Германа да би разговарао са њим. Сергије, касније, пише о тим својим разговорима са Германом: „Био сам добро образован, познавао сам многе науке и много прочитао. Али, закон Господњи сам тешко разумевао. Био сам слободни мислилац, деиста. Када сам разговарао са Германом, он је - на моје изненађење - говорио тако силно, тако смислено да ми се чинило да се никакво образовање ни земаљска мудрост не би могли мерити са његовим речима. Разговарали смо о љубави Божијој, о вечности, о спасењу душе, о хришћанском животу. Тако сам се променио и вратио на пут Истине".

Тај Сергије не само да је, касније, и сам постао монах, већ је и три своје кћерке и сина усмерио ка монаштву.

Једном приликом су старца Германа позвали на брод, који је допловио из Петербурга. На броду су га дочекали капетан и двадесет и пет официра. Сви они су били високообразовани људи које је поставио руски Царски адмиралитет. Био је то заиста призор: међу свима њима седео је монах маленога раста, у одрпаној монашкој раси, који је својим мудрим речима довео оне што су га слушали дотле да нису знали шта да му одговоре.

Монах Герман им је поставио следеће питање: „Шта је то, господо, што волите изнад свега и што би свако од вас пожелео као остварење своје среће?". Једни су желели богатство, други славу, трећи лепу жену. „Није ли истина", рече потом старац, „да би се све ваше различите жеље могле свести на ово - да свако од вас жели оно што он по сопственом мишљењу сматра најбољим и највреднијим љубави?". „Да, управо тако", одговорише сви углас. Тада им старац рече:

„Реците ми, онда, има ли ичега бољег и вишег, што надилази све остало и што је - уопште узев - вредније љубави човекове од нашег Господа Исуса Христа, Који нас је створио, Који нас је обдарио таквим савршенством, Који даје живот свему, Који све држи, Који о свему брине и Који све воли, Који је Сам Љубав и Који је неупоредиво бољи од свих људи? Зар онда не би требало да волимо Бога изнад свега и да изнад свега чезнемо и трагамо за Њим?".

Они му одговорише: „Па, наравно! То се подразумева! То јасно само по себи!". Тада их старац упита: " А волите ви Бога?". Сви углас одговорише: „Наравно да волимо Бога! Како ико може не волети Бога?".

Тада монах Герман рече:

„А ја, грешни, више од четрдесет година трудих се да заволим Бога и још увек не могу рећи да Га волим савршеном љубављу".

Затим поче да их поучава како би човек требало да воли Бога:

„Када некога волимо, онда непрестано мислимо на њега, трудимо се да му угодимо, дању и ноћу наше је срце заокупљено оним кога волимо. Да ли тако, господо, и ви волите Бога? Да ли Му се често обраћате, да ли често мислите на Њега, да ли Му се стално молите и испуњавате Његове свете заповести? Зато, за наше добро и нашу срећу, обећајмо себи макар ово - да ћемо се од овога дана, од овога часа, од овога тренутка трудити да волимо Бога изиад свега и испуњавати Његову свету вољу!„.

Било је случајева да је старац Герман говорио и као пророк. Једном приликом он је рекао да ће доћи дан када ће се један монах, оставивши славу овога света, настанити на Спрус Ајленду. То његово пророштво се испунило у наше дане, када се у напуштену дивљину Германовог „Новог Валаама" доселио млади јеромонах Герасим. Овај јеромонах је, сагласно древном пра-вославном обичају, ископао ковчег старца Германа, преместио његове свете мошти у кивот и пренео их у манастирску црквицу да би се на тај начин стално сећао колико су нам Светитељи и Царство Божије увек близу.

Без трунке страха пред онима који имају власт, монах Герман је радио за Господа ревносно до саме смрти. Непосредно пред своје упокојење, Герман је пророчки рекао једном од сво-јих сирочића: „Овде ће једнога дана нићи манастир". У то време, те његове речи су звучале невероватно будући да је место на коме је живео било пусто острво, далеко од сваке цивилизације. Међутим, сто педесет година касније његово пророштво се обистинило, јер је на његовом Спрус Ајленду, у Монашкој лагуни основан манастир чиме је испуњена његова света жеља.

Дошао је час да свети монах Герман напусти овај свет. Лежећи на самртној постељи, старац Герман је затражио од једног од својих сирочића да му запали свећу и, из Светог Писма, чита Дела Апостолска. Његови вољени сирочићи су, кроз сузе у очима, гледали небески спокојно лице свог упокојеног оца, које је светлело у ноћној тами...

People Directory

Dragan M. Svrakic

Specialty Areas

  • Psychiatry

Medical Education

  • Medical Degree: School of Medicine University Of Belgrade, Belgrade, Yugoslavia, 1978
  • Residency: Neuropsychiatry, School of Medicine, University of Belgrade, Belgrade, Yugoslavia, 1984
  • Ph.D.: School of Medicine University of Belgrade, Belgrade, Yugoslavia, 1985
  • Sub-specialty : Psychotherapy, Institute for Mental Health, Belgrade, Yugoslavia, 1986
  • Residency: Psychiatry, Washington University School of Medicine, St. Louis, Missouri , 1998
.
Read more ...

Publishing

Knowing the Purpose of Creation through the Resurrection

Proceedings of the Symposium on St. Maximus the Confessor

The present volume is a collection of presentations delivered at the St Maximus the Confessor International Symposium held in Belgrade at the University of Belgrade from 18 to 21 October 2012. The Belgrade Symposium brought together the following speakers: Demetrios Bathrellos, Grigory Benevitch, Calinic Berger, Paul Blowers, David Bradshaw, Adam Cooper, Brian Daley, Paul Gavrilyuk, Atanasije Jevtić, Joshua Lollar, Andrew Louth, John Panteleimon Manoussakis, Maximos of Simonopetra, Ignatije Midić, Pascal Mueller-Jourdan, Alexei Nesteruk, Aristotle Papanikolaou, George Parsenios, Philipp Gabriel Renczes, Nino Sakvarelidze, Torstein Tollefsen, George Varvatsoulias, Maxim Vasiljević, Christos Yannaras, and John Zizioulas. The papers and discussions in this volume of the proceedings of the Belgrade Symposium amply attest to the reputation of Saint Maximus the Confessor as the most universal spirit of the seventh century, and perhaps the greatest thinker of the Church. Twenty eight studies have been gathered in the present volume, which is organized into eight chapters, each of them corresponding to the proceedings of the Symposium, all of which are of intense interest and importance. Chapter One brings to light new evidence regarding the sources, influences, and appropriations of St Maximus’ teaching. His mediatorial role as one of the few genuinely ecumenical theologians of the patristic era is acknowledged and affirmed. Chapter Two offers some crucial clarifications on the relationship between person, nature, and freedom. In Chapter Three we find substantial discussion on body, pathos, love, eros, etc. New interpretive paradigms and insights are proposed in Chapter Four, while the next chapter presents the Confessor’s cosmological perspective in light of modern scientific discoveries. Some important ontological and ecclesiological issues are discussed in Chapter Six, while in Chapter Seven we are able to see what contemporary synthesis is possible through St Maximus’ thought. Chapter Eight offers further readings by engaging younger scholars who did not present their papers at the conference but whose studies were accepted by the organizers. In the final paper we find an important overview of the Symposium with a description of the conference’s flow. In an age of plurality and division, it is particularly important to know what our Tradition—shaped by the Fathers—can teach us. In any such endeavor, Saint Maximus the Confessor stands out as the most important theologian of the so-called Byzantine period. Yet his theology, assimilated and incorporated by Tradition, has relevance beyond any single historical period; in fact, the Confessor’s efforts to mediate between East and West distinguish his work as vital for contemporary theological discourse.