A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Dragoslav D. Šiljak (born 1933 in Belgrade, Serbia) is a professor of Electrical Engineering at Santa Clara University, where he holds the title of Benjamin and Mae Swig University Professor. He received the Ph.D. degree in Electrical Engineering in 1963 from the University of Belgrade.

He is the author of the book 'Decentralized Control of Complex Systems', Academic Press (1991).

.

In 1981 Šiljak became Fellow of the Institute of Electrical and Electronics Engineers (IEEE), "for contributions to the theory of nonlinear control and large-scale systems". In 2010 he received the Richard E. Bellman Control Heritage Award from the American Automatic Control Council, "for his fundamental contributions to the theory of large-scale systems, decentralized control, and parametric approach to robust stability". He is also International Fellow of the Serbian Academy of Sciences and Arts.

From Wikipedia


Professor Dragolsav Siljak retired this year (2012) from teaching at Santa Clara University after nearly 50 years at the University. In the attached "Profile: Drago's Gold" you will find a short story about his amazing life. Among many projects he worked on is the control design for the Saturn V, on the Large Space Telescope, Skylab and other NASA projects. His books include: "Decentralized Control of Complex Systems," and more recently with Aleksandar Zecevic "Control of Complex Systems: Structural Constrains and Uncertainty." Professor Siljak graduated from the University of Belgrade, Department of Electrical Engineering, where he also obtained his Ph.D.

As many of you know, in 1952 - then only 18 years old - Prof. Siljak made the Yugoslav water polo national team and traveled to the Olympic Games in Helsinki, where the Yugoslav team (although undefeated) was awarded the silver medal. He was also a part of the Yugoslav water polo national team in the 1960 Olympic Games in Rome, where the team finished fourth.

The legacy of Serbian water polo continues at the Golden Bears Water polo team at Berkeley, where every year there are between 3 to 5 students water polo players of Serbian origin.

This year Aleksa Saponjic brought back to Berkeley a gold medal (for Serbia) from the 2012 European Championship, and a bronze medal that he won as a member of Serbian water polo national team at the 2012 London Olympic Games. Attached is the 2012 Cal Water Polo Golden Bears Record book where you can find a lot of information about water polo at Berkeley.


Драгослав Шиљак

Мој животни пут од Чубуре до Месеца

Професор доктор некад истакнути ватерполиста и сарадник Вернера фон Брауна, прича о школовању, блиском сусрету са бомбама, сећањима на ватерполо, о досади, памћењу, беди, о писцима и херојима

Ово је разговор са др Драгославом Шиљком, чланом „иностраног клуба” Српске академије наука и уметности (САНУ), човеком са значајнимдостигнућима у две области – спорту као истакнути ватерполиста и науци као врхунски инжењер електроструке, са светским признањима за радове на системима аутоматског управљања и експерт за теорију сложених система.

Био је ватерполиста Црвене звезде, Севера, Јадрана из Херцег Новог, Партизана и државног тима Југославије, са којим је, кад је имао само деветнаест година, на Олимпијским играма у Финској, у Хелсинкију (1952), освојио сребрну медаљу.

А десетак година касније је као сарадник Насе, уз Вернера фон Брауна, Немца који се после рата предао савезницима, радио на пројекту управљања ракетом „Сатурн V” у оквиру свемирског програма „Аполо”. Ова ракета је, неколико година касније, понела прве људе на Месец.

Др Шиљак је од 1964.године професор на Универзитету Санта Клара у Калифорнији, а живи у суседном месту, у Саратоги, са супругом Драганом, архитектом. Имају двоје деце: ћерку Ану (39), која је после студија руске историје на Харварду отишла да предаје историју тероризма на Квинсуниверзитету у Канади, и сина Матију (36), електроинжењера, који има своју приватну фирму у Силицијумској долини.

Где сте угледали светлост дана?

У Београду, на Чубури, 10. септембра 1933. године. Ту сам провео „прво полувреме”живота. Пред почетак Другог светског рата, пошао сам у основну школу„Свети Сава”. За време рата живели смо у Београду. Град смо напуштали само повремено. Склањали смо се од бомбардовања и тешког живота у село Јеленча поред Шапца. Малу матуру сам положио у Шапцу, али не у учионици. Полагање се завршило на ливади изван града, јер је у токурада на писменом задатку најављен прелет савезничких бомбардера преко Шапца.

Чега се сећате из тог периода?

Бројања бомби… Било је то у мају 1944. кад смо се затекли у Београду. Склонили смо се у подрум да се заштитимо од бомби које су падале око куће као киша. Кад смо после бомбардовања изашли из подрума видели смо ужас… Многе куће у непосредној близини су биле сравњене са земљом, а наша је остала нетакнута. Ми смо, неким чудом, остали живи.

У каквом окружењу сте живели?

Одрастао сам у побожној породици. Отац Добрило је завршио богословију у Призрену, али се није запопио. Наставио је да студира и определио се, као и мајка Љубица, за образовање слепе и заостале деце. Читајући очеве уџбенике заинтересовао сам се, као гимназијалац, за филозофију. Хтео сам, младалачком амбицијом, да схватим – смисао живота. А касније, у току студија електротехнике, то ме је довело на тромеђу – филозофије, науке и религије. Ту се и данас налазим.

Кад сте се окренули спорту?

Било је то кад сам имао четрнаест година. Пливао сам и играо ватерполо за омладински тим Црвене звезде, који је променио име у Север. После две године ушао сам у први тим Севера и у државни састав омладинског тима за утакмицу против Италијана. А 1952. године, после велике матуре, у Трећој мушкој гимназији изабран сам у састав националне екипе за Олимпијске игре у Хелсинкију. И ту смо, без изгубљене утакмице, освојили сребрну медаљу. Ове игре су за мене биле чаробне и магичне, као бајка…

Који спортски детаљ посебно памтите?

И сад се најежим кад се сетим доделе сребрних медаља на Олимпијским играма у Хелсинкију. Био је то, за све нас, величанствен догађај. Али, памтим и неке ситније детаље који су за мене били драгоцени. На пример, пенале сам изводио готово без грешке. Али, као играч Јадрана догодило ми се да у тој ситуацији погодим пречку. Љут на себе, ударио сам руком по води и махинално зажмурео. А кад сам отворио очи лопта је била у голу. Шта се догодило? Мој саиграч Божидар Станишић Цикота, који је био један од најбољих играча света, био је брз као мунгос. Успео је да ухвати одбијену лопту и да постигне гол! Учинио је оно што сам претходно морао ја. То је био мали учинак за Цикоту, али у том тренутку велики за мене. Ево, памтим га и сад.

Како сте ускладили спорт и науку?

Доласком на факултет наставио сам исти режим рада, али на вишем нивоу. Тренинзи су постали дужи и тежи, а студије све напорније. Ни сам не знам како сам све то носио. Одбранио сам дипломски рад темом – системи са аутоматским управљањем – код професора Душана Митровића, који је био драгоцен стручњак и изузетан човек по свим гледиштима на друштво и свет. Овај дипломски рад објавио сам 1960. године у врхунском часопису Америчког института за електротехнику.

У ком смеру сте тада кренули?

У истом. Са уживањем сам се бавио и науком и спортом.Те године сам са ватерполо репрезентацијом Југославије отишао на Олимпијске игре у Рим (1960). Али, нажалост, остали смо без медаље. Освојили смо четврто место. Следеће године постао сам први магистар електротехнике у Југославији, а најмлађи доктор техничких наука у држави после две године! А мојој ватерполо каријери је дошао крај тек када сам 1964. године, као играч Партизана, стигао до титуле освајача Купа европских шампиона. После тога сам отишао у Америку због стручног усавршавања.

Да ли је Америка била „друго полувреме” вашега живота?

Да. Поред предавања на факултету радио сам на проблемима управљања васионских летилица. Прво на ракети „Сатурн V” у Наса Маршал центру у Алабами, а касније на Васионској станици и комуникационим сателитима. Чувени немачки научник Вернер фон Браун, који је руководио пројектом „Аполо”, рекао ми је да сам био једина особа са „црвенимпасошем”,која се попела на врх ракете, стотину метара од земље.

Да ли сте при раду имали сва права?

У раду да, али у кретању не. Првих месеци нисам могао ни у тоалету да идем без пратње службе безбедности.

Које су мере ракете „Сатурн V”?

Ова ракета, која је однела астронауте на око 400.000 километара дуг пут до Месеца, висока је као солитер од 36 спратова и тешка више од 3.000 тона. То је највећа и најтежа до сада конструисана ракета. Једанаест мотора на сва три степена „Сатурна” имају 200 милиона коњских снага. Када би све реке и потоци у Америци у истом тренутку прошли кроз турбине произвели би упола мање енергије него само први степен „Сатурна”!

Шта сад радите (2008)?

Предајем и даље на Универзитету у Санта Клари и бавим се научним радом и истраживањима у области теорије и нумерике сложених динамичких система. Често држим уводна предавања из ове области на математичким конгресима и конференцијама. А бавим се и питањима како повећање сложености система утиче на његову стабилност. То питање лежи у основи одржања људске околине, оно се налази на раскршћу – екологије и економије. Циљ овог истраживања је да се сазна не само шта је свет већ шта он може да – постане.

Која признања имате?

Због свих ових резултата Српска академија наука и уметности ме је 1985. изабрала за иностраног члана, а од Института за електротехнику и електронику у Америци добио сам титулу почасног доживотног члана!Две моје књиге о сложеним системима врло брзо су распродате. Прву књигу, после тридесет година од публиковања, издавачка кућа „Довер” је прештампала прошле године у својој класичној серији текстова из математике и технике.

А сад Вас уводим у серију животних питања...

Шта се у Америци променило набоље, а шта нагоре?

Људи су постали бољи, а владе све горе.

Да ли је Америка, строго речено, радни логор?

Да, али са обавезном забавом. Организација свих врста забава, после жестоког рада, у Америци је на највишем нивоу. Али, то не значи да и они који се налазе у центру те забаве нису – сами...

У чему је живот у Србији лепши него у Америци?

У Србији се ређе срећете са собом. Присна дружења и разговори свих врста дају животу други ток. А у Америци то није случај. Усамљеност је овде правило. И зато се, између осталог, супруга и ја сваког лета враћамо Београду на месец дана.

Шта је Ваша идеја о савршеној срећи?

Играти се са унуком.

Чега се плашите?

Плашим се досаде. То стање је депресивно. Оно убија све здраве мисли, а може да се испољи у свим сферама живота. Зато сви људски односи могу да имају хиљаду мана сем једне – не смеју да буду досадни.

Које своје вредности посебно цените и развијате?

Памћење. По својој природи, памтим све као „слон”. Али, памћење мора да се вежба и негује. То се чини сталним читањем и учењем. Јер, заборав је предворје смрти.

Шта је дно беде?

То не постоји. Од бедног увек има беднији.

Који су Ваши омиљени писци?

Албер Ками, Мишел Фуко, Иво Андрић, Матија Бећковић, Жан Бодријар, Ана Шиљак, моја ћерка, која својим књигама, базираним на чињеницама, изазива све већу пажњу света.

Који су Ваши хероји у стварном животу?

Људи који помажу беспомоћнима. Не постоји снажнији облик хуманости од чињенице да сте некоме дали руку спаса.

Славко Трошељ
Политика On-Line, 7. 9. 2008.

Serbica Americana

 

zaduzbine online

 

OrthoPrax

OrthoPrax - Experience the Living Church

OrthoPrax - Experience the Living Church

 

THE SERBIAN CHRISTIAN HERITAGE OF AMERICA: The Historical, Spiritual and Cultural Presence of the Serbian Diaspora in North America (1815-2019)

 

The Christian Heritage of Kosovo and Metohija

 

Zaduzbine Kosova i Metohije

Mailing-List


serbica americana logo

Aronia Treasure - ArmedinaUSA

 

Opolo

 

Tvrdos