Књига „Србија у Великом рату 1914–1918”

У Српској књижевној задрузи представљена је књига Мире Радојевић и Љубодрага Димића „Србија у Великом рату 1914–1918” (кратка историја), коју су објавили СКЗ и Београдски форум за свет равноправних. О књизи су говорили епископ бачки г. Иринеј, Живадин Јовановић, Михаило Војводић, Милош Ковић, Александар Животић и аутори, а одломке из дела казивао је Срба Милин.

.

Епископ бачки г. Иринеј благословио је скуп и рекао да је недавно био у Немачкој и Аустрији и видео велики број обимних књига о Првом светском рату, али је мало наслова који се слажу с нашим виђењем почетка Великог рата. Зато је значајна свака књига о овом периоду наше историје, али би их ваљало превести на светске језике, како би се чула и наша истина. Живојин Јовановић, из Београдског форума за свет равноправних, потврдио је да се књига већ преводи на енглески, немачки и руски, а велика је вероватноћа да ће бити преведена и на кинески. Реч је о изузетно вредној књизи, која охрабрује и упозорава. Има смисла борити се за истину, упркос великим лажима којима се покушава ревизија историјских чињеница.

И Михаило Војводић се слаже да је ово година у којој ће бити покушаја да се промени истина о Првом светском рату. Књига „Србија у Великом рату 1914–1918” заснива се на историјским чињеницама. Припадници Младе Босне, на окупираној земљи, борили су се за слободу. Војводић је, такође, указао на велику помоћ Русије у Првом светском рату, нарочитo цара Николаја II, и рекао да он заслужује споменик у Београду.

Милош Ковић наглашава да су књигу писали професионални историчари, али веома популарно, како је то некада писао Владимир Ћоровић. Књига нуди резултате српске историографије, од Берлинског конгреса до краја Првог светског рата, а коришћена су и кључна дела европске историографије. Како се приближавамо датуму почетка Великог рата, истиче Александар Животић, оживљавају расправе о узроцима почетка Првог светског рата, и улози Србије у свему томе. Књига „Србија у Великом рату 1914–1918” на јасан начин указује на стварне узроке почетка Великог рата. Књига је писана лепим језиком, изузетно је прегледна и нуди јасне одговоре о улози Србије у отпочињању Првог светског рата.

Обележавајући стогодишњицу почетка Првог светског рата, кажу аутори, човечанство ће, надајмо се „клекнути” пред милионским жртвама до тада највећег ратног обрачуна у светској историји. Да ли ће и како у том тренутку размишљати о историјском контексту у којем су положене – друго је питање. Историчари посвећени темама XX века то свакако морају учинити. Тим пре што већина процеса дугог трајања и сложеног карактера, који су испунили прошлост XX века, утичући и на свет данашњице, исходишну тачку имају у Великом рату 1914–1918. године.

Да ли ће се глас историчара чути у јавности или бити „угушен” политичким интересима центара моћи за променом историографске слике Првог светског рата; у којој ће мери научно бити у могућности да се у креирању свести савременика супротстави ненаучном; да ли ће звуци труба и бубњева, карактеристични за почетак рата, узнемирити почивше или пробудити разумевање нових генерација; хоће ли жртве велике несреће још једном бити понижене и убијене – тешко је у овом тренутку рећи. Савремена историја, кажу аутори, већ дуже време налази се под ударом ревизионистичке историографије, која под утицајем политике и њене потребе поништава постојеће знање о прошлости, захтева промену историографске перспективе, на анализи суженог броја историјских извора намеће и прилагођава закључке, истрајава на радикалном обрту и истраживању прошлости.

Ревизионистички „удар” оспорава чињенице, а преко њих и минуле догађаје, појаве и процесе. Нападом на научни метод обесмишљава се постојеће „друштвено сећање”, доводи у питање сврсисходност историјске науке и потире моралност историографске дисциплине. Највећим делом, то је последица промена у политици и друштву с краја XX века, које су оставиле дубоке трагове и на размишљања о претходним временима.

З. Радисављевић
Политика, 14. 2. 2014.