A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Јелена Росић (1969), професор енглеског језика и књижевности, објавила је збирку прича „Далилин прстен” (1993). Њене приче заступљене су у антологијама и панорамама савремене српске приче, међу којима су и антологија најкраће приче 20. века – „Мала кутија” (приређивач Михајло Пантић) и антологија младих српских приповедача „Тајно друштво” (приређивач Васа Павковић). „Архипелаг” је недавно објавио њену нову збирку прича „Дан када је Миз Лили постала оно што је одувек била”. Јелена Росић, од 1998. године, живи у Висконсину (САД).

.

Главни јунак књиге „Дан када је Миз Лили постала оно што је одувек била” јесте језик. Он људе спаја, али и раздваја. Каква је улога језика у животу наших исељеника?

Код свих исељеника проблем језика је двоструки: са једне стране, матерњи језик, далеко од матице, излази из „главног тока” и почиње да се развија у специфичном правцу. То је процес који постаје уочљив већ током прве генерације исељеника. О томе сам писала у причи „Прича о зеленом картону”. Овакав језик је Србима у Србији вероватно симпатичан, ако не и смешан, само не смемо заборавити да је у питању „најозбиљнији” језик којима се служе наши исељеници. Јер што су више времена провели у Америци, овакав „искварени” језик је више заступљен. Језик као средство комуницирања јесте неопходни одраз средине у којој се користи. Са друге стране, наравно, исељеници су под великим притиском да што брже и што успешније савладају језик нове средине. Познајем особе, сада већ у дубокој старости, које никада нису научиле да причају енглески. Нови талас имиграције, који је уследио током ратова деведесетих, изгледа другачије, али без обзира на све, језик нове и старије генерације временом почиње све више да се зближава.

Наши људи, побегли од ратних страхота, у новој средини говоре српски, хрватски, бошњачки... и тај језик називају – наш. Ствара ли се то неки нов језик?

Термин „наш језик” у дијаспори се употребљава како би се избегле потенцијалне несугласице. Све што смо прошли јесте мање или више оставило трага. Између свега тога стоји океан. Људи са ове стране су много толерантнији, уосталом немају пуно избора. Познајем Хрвате и муслимане, а наравно и Србе који, када их питају одакле су, кажу из бивше Југославије. Осим термина „наш језик”, постоје и „наше продавнице”, и „наши људи” за које се каже да када иду у Србију, или у Хрватску, или у Босну – „одлазе у стари крај”. Ствари се уопштавају, јер је тако безболније. Уопштавањем се људи зближавају, а блискост је људима у имиграцији, чини ми се, много важнија него у њиховим матичним земљама.

Како српски језик сачувати у другој, трећој генерацији наших исељеника. Може ли се спречити да њима енглески постане матерњи језик?

Нажалост, без обзира на то колико се трудили да га сачувамо, језик се временом губи. У данашње време ситуација је, свакако, боља због великог избора средстава масовне комуникације, али не смемо да заборавимо да се језик највише обогаћује читањем. Моје четворо деце „технички” знају ћирилицу и латиницу, али с обзиром на то да прочитају свега неколико реченица недељно, све то није довољно. У погледу самог термина, матерњи језик подразумева или први језик које дете током живота усвоји или пак језик којим се највише служи и најбоље га познаје. У другој или трећој генерацији имиграната, језик је свакако осиромашен у односу на матично говорно подручје.

Бака Љиља (Миз Лили), у позним годинама, заборавља енглески и почиње да говори српски, свој матерњи језик. Човек, очигледно, не може да побегне од себе самог?

„Оно што је писац хтео да каже” није баш то. Баба Љиља из приче, нажалост, пред крај живота није проговорила матерњи језик, него је проговорила „бла, бла”, а то је некада много важније да би се људи разумели, зар не? У причи „Дан када је Миз Лили постала оно што је одувек била” особље старачког дома само претпоставља да се ради о матерњем језику, а будући да нико од присутних не разуме оно што сенилна баба говори, позивају преводиоца за српски, хрватски и бошњачки језик који се, неким чудом, са дотичном одлично разуме.

Један од јунака тврди да је писање – најобичније измишљање. Да ли то значи да је књижевност истинитија од живота?

Писање може, али и не мора, да буде истинитије од живота. Све зависи од нас самих. Прави је таленат одживети живот онако како ваља. Исто је и са писањем.

Писци, кажете, не подносе критичаре, јер су сујетни. Какво је ваше искуство с књижевним критичарима?

Ликови из мојих прича, као што је случај са ликовима из прича других аутора, имају своје мишљење које писац не мора по сваку цену да заступа. Из личног искуства не знам да ли су писци баш толико сујетни и да не подносе критику. У сваком случају се о мом раду (с обзиром на чињеницу да постоји толика пауза између прве и друге књиге) није пуно писало. Оно што сам до сада прочитала биле су топле и охрабрујуће речи. Сви критичари су, на крају крајева, само писци, будући да када пишу о нечијем делу, они у исто време стварају ново дело, које се, ето, назива критика, а које радо читам под условом да је добро написан

Има ли дела српских писаца у америчким књижарама?

Књижара у коју обично навраћам је „Barnes and Noble” (заправо ланац књижара), али преводе наших писаца, искрено говорећи, нисам до сада тражила. Знам да је по библиотекама доста заступљен Зоран Живковић и да су његове фантастичне приче врло тражене. Што се тиче „оригинала”, њих проналазим и наручујем из канадске књижаре „Serbica”, која постоји више од двадесет година и која, по мом мишљењу, нуди нашим читаоцима најразноврсније и најквалитетније наслове.

Зоран Радисављевић
ПОЛИТИКА 15. 4. 2013.

SA

 

People Directory

Aleksandar Petrov

Aleksandar Petrov, born in Nis (Yugoslavia) 1938, received his Ph.D. at the University of Zagreb. For many years he was Senior Research Fellow at the Institute of Literature and Art in Belgrade and Director of the History of Literature Department.

As an outstanding poet and novelist, Aleksandar Petrol is featured in the Dictionary of Literary Biography (v. 181, 242-250 p.p., Washington D.C. and London 1997) as one of the most important Serbian writers of the post World War II period. He has served as President of the Writers’ Association of Serbia and Acting President of the Writers’ Association of the former Yugoslavia. Petrov is a member of the International P.E.N. and several other literary and academic associations.

He has taught at over ten universities in the U.S.A. and has lectured extensively in many countries of the world. Since 1993, he is affiliated with The University of Pittsburgh, Pittsburgh, U.S.A.  Petrov has published 8 books of poems in Serbia and translations of his books were published – in Britain, France, Spain, Sweden, Romania, Poland, Israel, China, Taiwan, Hong Kong, Japan and the U.S.A. His poems were translated into 29 languages and included in anthologies of World, European, Yugoslav and Serbian poetry.

.

Read more ...

Publishing

Sailors of the Sky

A conversation with Fr. Stamatis Skliris and Fr. Marko Rupnik on contemporary Christian art

In these timely conversations led by Fr. Radovan Bigovic, many issues are introduced that enable the contemporary reader to deepen and expand his or her understanding of the role of art in the life of the Church. Here we find answers to questions on the crisis of contemporary ecclesiastical art in West and East; the impact of Impressionism, Expressionism, Cubism, Surrealism and Abstract painting on contemporary ecclesiastical painting; and a consideration of the main distrinction between iconography and secular painting. The dialogue, while resolving some doubts about the difference between iconography, religious painting, and painting in general, reconciles the requirement to obey inconographic canons with the freedom essential to artistic creativity, demonstrating that obedience to the canons is not a threat to the vitatlity of iconography. Both artists illumine the role of prayer and ascetisicm in the art of iconography. They also mention curcial differences between iconography in the Orthodox Church and in Roman Catholicism. How important thse distinctions are when exploring the relationship between contemporary theology and art! In a time when postmodern "metaphysics' revitalizes every concept, these masters still believe that, to some extent, Post-Modernism adds to the revitatiztion of Christian art, stimulating questions about "artistic inspiration" and the essential asethetic categories of Christian painting. Their exceptionally wide, yet nonetheless deep, expertise assists their not-so-everday connections between theology, ar, and modern issues concerning society: "society" taken in its broader meaning as "civilization." Finally, the entire artistic project of Stamatis and Rupnik has important ecumenical implications that aswer a genuine longing for unity in the Christian word.

The text of this 94-page soft-bound book has been translated from the Serbian by Ivana Jakovljevic, Fr. Gregory Edwards, and Andrijana Krstic. Published by Sebastian Press, Western American Diocese of the Serbian Orthodox Church, Contemporary Christian Thought Series, number 7, First Edition, ISBN: 978-0-9719505-8-0