A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Темељи од књига

Код ге­не­ра­ци­ја гле­да­ла­ца од­ра­слих на нај­по­лу­лар­ни­јим хи­то­ви­ма хо­ли­вуд­ске фа­бри­ке сно­ва раз­вио се је­дан нео­би­чан фе­но­мен.

Не­ма ту, ве­ру­јем, пре­те­ра­не раз­ли­ке из­ме­ђу не­ка­да­шњих Ју­го­сло­ве­на или оста­лих Евро­пља­на ко­ји су има­ли сре­ћу да се не на­ђу за­то­че­ни иза гво­зде­не за­ве­се.

Реч је о то­ме да су мно­го­број­не сли­ке из жи­во­та са оне стра­не Атлан­ти­ка по­сред­ством ка­тод­не це­ви на­ла­зи­ле пут до на­ших днев­них со­ба и по­ста­ја­ле сва­ко­дне­ви­ца, мал­те­не при­зор из ком­ши­лу­ка.

По­ла­зи­ло је то за ру­ком и Ди­зни­ју, чи­ји су цр­та­ни фил­мо­ви, ка­ко под­се­ћа­ју нај­бо­љи ње­го­ви ов­да­шњи хро­ни­ча­ри, успе­ва­ли да у со­ци­ја­ли­стич­ку Ју­го­сла­ви­ју уз до­го­дов­шти­не ње­го­вих жи­во­тињ­ских ју­на­ка уба­це и сли­ке аме­рич­ког сна – ку­ћа са трав­ња­ци­ма, ауто­мо­би­ла и бо­га­тих тр­пе­за.

Не­ке пак сли­ке су нам се то­ли­ко уре­за­ле, по­ста­ле су део на­шег „ко­лек­тив­ног не­све­сног” да смо по­че­ли да их сма­тра­мо сво­ји­ма, а да их ни­ка­да ни­смо истин­ски до­жи­ве­ли.

По­се­та Хар­вар­ду је за ме­не но­си­ла од­ре­ђе­ну до­зу фа­ми­ли­јар­но­сти, не­че­га што сам мно­го пу­та прет­ход­но (вир­ту­ел­но) до­жи­вео.

При­зо­ри Но­ве Ен­гле­ске у је­сен, са свим оним гор­дим згра­да­ма од цр­ве­не опе­ке и зе­ле­ним трав­ња­ци­ма пре­ко ко­јих пре­тр­ча­ва­ју ве­ве­ри­це би­ли су већ по­зна­ти, али тај осе­ћај ни­ма­ло ни­је ума­њио ути­сак им­пре­сив­но­сти.

Хар­вард је, на­и­ме, по­но­во за­др­жао пр­ву по­зи­ци­ју на ранг-ли­сти нај­бо­љих свет­ских уни­вер­зи­те­та, а екс­клу­зив­ност сту­ди­ра­ња на овом ме­сту и ли­ста ути­цај­них на­уч­ни­ка, умет­ни­ка и по­ли­ти­ча­ра ко­ји су не та­ко дав­но ле­шка­ри­ли на истим овим трав­ња­ци­ма не мо­же, а да не ули­је из­ве­сну до­зу стра­хо­по­што­ва­ња.

Мој до­ма­ћин, ко­ји је сту­ди­рао, а по­том се за­по­слио на Хар­вар­ду, по­ка­зу­је ми ме­сто на ко­јем ов­да­шњи ди­плом­ци тра­ди­ци­о­нал­но ба­ца­ју ка­пе у ва­здух на­кон ди­пло­ми­ра­ња.

„На на­шој до­де­ли ди­пло­ма је го­во­ри­ла На­та­ли Порт­ман, та­ко­ђе не­ка­да­шња сту­дент­ки­ња са Хар­вар­да”, ко­мен­та­ри­ше док иде­мо ка би­бли­о­те­ци, за ко­ју твр­ди да је „не­што по­себ­но”.

У би­бли­о­те­ци Уни­вер­зи­те­та Хар­вард, нај­ве­ћој сту­дент­ској и ме­ђу нај­ве­ћим свет­ским би­бли­о­те­ка­ма уоп­ште, до­жи­вља­вам нај­ви­ше „хар­вард­ског”, на онај на­чин ка­ко сам га за­ми­шљао још од до­ба ВХС ка­се­та.

Зи­до­ви об­ло­же­ни др­ве­том, ко­жне фо­те­ље, лам­пе са зе­ле­ним аба­жу­ри­ма, ви­со­ки про­зо­ри кроз ко­је се ви­де кро­шње бре­сто­ва и – књи­ге. Не­пре­глед­ни ни­зо­ви уред­но по­сло­же­них по­ли­ца са књи­га­ма нај­ра­зли­чи­ти­јих са­др­жа­ја.

Са­крал­ну ти­ши­ну ко­ја иде под ру­ку са ми­ри­сом књи­га ре­ме­ти тек при­јат­ни звук окре­та­ња стра­ни­це или тип­ка­ња по та­ста­ту­ри. Про­це­њу­је се да хар­вард­ска би­бли­о­те­ка бро­ји го­то­во 19 ми­ли­о­на књи­га, 400 ми­ли­о­на раз­ли­чи­тих ру­ко­пи­са, 5,4 те­ра­бај­та ди­ги­тал­но ар­хи­ви­ра­них са­др­жа­ја... У ви­ше од 70 би­бли­о­теч­ких је­ди­ни­ца за­по­сле­но је око хи­ља­ду би­бли­о­те­ка­ра.

Пра­во бла­го, ка­же мој во­дич, ипак ни­је у рас­ко­шној, иди­лич­ној чи­та­о­ни­ци. За то је по­треб­но оти­ћи још ду­бље. Ду­бље? Би­бли­о­те­ка Уни­вер­зи­те­та Хар­вард има не­ко­ли­ко под­зем­них ни­воа у ко­ји­ма се у по­себ­ним ми­кро­кли­мат­ским усло­ви­ма чу­ва­ју то­мо­ви књи­га.

Ови под­зем­ни ни­вои ни­су ни из­бли­за та­ко фо­то­ге­нич­ни као „гор­ње” би­бли­о­те­ке.

Све је под­ре­ђе­но чу­ва­њу књи­га, чи­сто и уред­но, без су­ви­шних де­та­ља. Уко­ли­ко је ве­ли­ка чи­та­о­ни­ца на пр­ви по­глед де­ло­ва­ла као иде­ал­но ме­сто за на­уч­ни рад, у под­зем­ним про­сто­ри­ја­ма от­кри­вам но­ве ни­вое аске­ти­зма и по­све­ће­но­сти на­у­ци.

На не­ко­ли­ко ме­та­ра ис­под по­вр­ши­не тла, у би­бли­о­теч­ком ар­хи­ву ко­ји под­се­ћа на ка­та­ком­бе, мо­гу­ће је из­нај­ми­ти сто и у пот­пу­ном ми­ру се пре­пу­сти­ти ис­тра­жи­ва­њу.

Ако кон­цен­тра­ци­ју ре­ме­ти чак и по­не­ки ма­ло­број­ни про­ла­зник и књи­шки ен­ту­зи­ја­ста, на овом ме­сту је мо­гу­ће из­нај­ми­ти кан­це­ла­ри­ју. Не­ко­ли­ко ни­воа под зе­мљом, у при­ват­ном ка­би­не­ту без те­ле­фон­ског сиг­на­ла те­шко је за­ми­сли­ти бо­љу изо­ла­ци­ју за пре­да­но ба­вље­ње на­у­ком.

Ко­ли­ко је бо­гат­ство овог књи­жев­ног фон­да ви­дим у сек­ци­ји за сло­вен­ске је­зи­ке. Од­јед­ном на нај­пре­сти­жни­јем уни­вер­зи­те­ту на све­ту угле­дам по­зна­та име­на ис­пи­са­на на на­шем је­зи­ку: Де­сан­ка Мак­си­мо­вић, Си­мо Ма­та­вуљ, Иво Ан­дрић, Бран­ко Миљ­ко­вић и, на­рав­но, не­из­о­став­ни то­мо­ви и то­мо­ви о Ти­ту. Ка­жу да у би­бли­о­те­ка по­се­ду­је и ре­дак при­ме­рак књи­ге Да­ни­ла Ки­ша са ње­го­вом лич­ном по­све­том.

Осим што је ли­дер у ви­со­ком школ­ству, Уни­вер­зи­тет Хар­вард не мо­же да се по­жа­ли ни на еко­ном­ско по­сло­ва­ње. Сма­тра се јед­ном од успе­шни­јих при­ват­них кор­по­ра­ци­ја у САД и чист је до­каз да се ула­га­ње у зна­ње ис­пла­ти.

Си­стем по­чи­ва на тран­спа­рент­ним и чвр­стим те­ме­љи­ма, а фи­нан­сиј­ски из­ве­штај о по­сло­ва­њу се уред­но, сва­ке го­ди­не, об­ја­вљу­је на веб-сај­ту уни­вер­зи­те­та. Ипак, на­кон оног што смо ви­де­ли у ка­та­ком­ба­ма би­бли­о­те­ке, ути­сак је да Хар­вар­ду не тре­ба­ју бо­љи те­ме­љи од ових ко­је већ има, оних од нај­чвр­шћег ма­те­ри­ја­ла – књи­га и зна­ња.

Извор: Политика

People Directory

Nemanja Bala

Nemanja Bala (writer/director/producer) was born and raised in the former Yugoslavia. At the age of nineteen, he received a tennis scholarship to study in the United States at the University of Hartford, where he majored in film studies and began making short fiction and documentary films. His work has been shown on Serbian National Television and the festival circuit. While at Columbia University’s Graduate Film Division, he concentrated in screenwriting and received his MFA in 2006.

.
Read more ...

Publishing

Man and the God-Man

by Archimandrite Justin Popovich

"Father Justin Popovich, pan-orthodox witness to the God-revealed and Christ-given Eternal Truth, whose testimony can be even seen within this collection of his articles - that "the mystery of Truth is not in material things, not in ideas, not in symbols, but in Personhood, namely the Theanthropic Person of the Lord Christ, Who said: I am the Truth (John 14:6), Truth perfect, never diminished, always one and the same in its complete fullness - yesterday, today, and forever (Heb.13:8)."

The treasure to be found in this anthology of neopatristic syntheses consists of: "Perfect God and perfect man" - Nativity Epistle, where Fr Justin boldly exclaim that "man is only a true man when he is completely united with God, only and solely in God is man a man, true man, perfect man, a man in whom all the fullness of Godhead lives."; "The God-man" - The foundation of the Truth of Orthodoxy - Ava Justinian language of love in Christ-centered reflections of Truth; "The Supreme Value and Infallible Criterion"- contemporary philosophical reflections on visible and invisible realities; "Sentenced to Immortality" - a homily on the Resurrection or Our Lord Jesus Christ; "Humanistic and Theanthropic Culture"-criticism of European anti-Christian culture; "Humanistic and Theanthropic Education" - indicative pondering of consequences of education without God.. ; "The Theory of Knowledge of Saint Isaac the Syrian" - Faith, prayer, love, humility, grace and freedom, the purification of the intellect, mystery of knowledge; "A Deer in a Lost Paradise" - Ava's renowned poetic essay, a confession, and deepest longing for all-sweetest Jesus...