Српски доктори наука у дијаспори

Највећи број научника ради у САД, Канади и западној Европи, а студије су завршили у Србији, каже професор др Јован Филиповић, који има базу од 7.000 српских доктора наука у свету

Највећи број српских доктора наука у дијаспори живи у Сједињеним Америчким Државама – 2.400 или око 39 одсто, а затим у Канади (15 одсто), Великој Британији (10 процената) и Немачкој (седам одсто). Има их и у Аустралији, Холандији, Шведској, Аустрији, Француској, Словенији, Италији и Шпанији, а најмање у Кини, Јапану, Пољској и Грчкој.

.

Највећи број наших доктора наука ради на универзитетима (око 40 одсто) и у некој бизнис-сфери (44 процената). У нашој дијаспори већину титула држе мушкарци, док је жена око 40 одсто, што је сличан проценат као и у Србији.

gde sve zive nasi naucnici u svetu

Ово су само неки од података до којих је током вишедеценијског истраживања дошао професор др Јован Филиповић, продекан за квалитет и међународну сарадњу Факултета организационих наука и извршни директор „Групе за просперитет Србије”. Он каже да подаци показују да је у свету регистровано 7.000 наших доктора наука иако се сматра да их је можда чак и 20.000:

– Наших научника има у свим областима – највећи број се бави инжењерским дисциплинама, привредним наукама, али и друштвеним и природним, попут права и медицине.

На питање када је почео са прикупљањем података и на који начин попуњава базу, др Филиповић одговара да се довија на све могуће начине и да је почео још 1988. године, када је отишао у Америку, где је завршио магистарске, па докторске студије.

– Попуњавам базу преко познанства, јављају се људи и сами, пратим медије, претражујем интернет, идем на конгресе који се организују у нашој земљи, јер на свакоме од њих, без обзира на тему, увек долазе и предавачи из иностранства и то нигде не остане забележено, осим код мене. Ви када објавите причу са неким научником, ја такође прибележим, а јављају ми се и родитељи да обавесте да је њихово дете дипломирало у одређеној земљи – објашњава др Филиповић, који је својевремено био и државни секретар за дијаспору.

Он разочарано каже да овај посао треба да ради држава, а не појединци и да нажалост наша надлежна министарства, чак ни министри који су и сами дошли из дијаспоре нису искрено заинтересовани за овај проблем. Саговорник је свој други докторат на тему наших доктора у иностранству одбранио у Љубљани, чији се универзитет иначе налази на Шангајској листи, каже с намером и да се скрене пажња на српску причу.

– Наши људи стално одлазе и колико год вредно радили ми ћемо скупљати „бисере расуте” по свету. Треба нам неки начин да тај одлив претворимо у нешто позитивно, дакле да те људе задржимо у нашем миљеу и да их се не одрекнемо трајно – каже Филиповић.

По његовом мишљењу, Србија не треба да се труди да физички врати научнике, већ треба да их повеже и искористи њихова познанства са другим научницима, јер су они наша веза са светом.

– Довољно би било да на пример дођу у Србију на месец дана и држе предавања, да учествују у пројектима, да помажу нашим генијалним клинцима или чак и да их прихвате на универзитетима на којима предају. Није реално да се они сви врате у Србију, али неки повољнији контекст може за њих да се направи, јер ту је и велики новац који је у њих Србија инвестирала – каже саговорник који сада ради пројекат о томе колико вреди наша научна дијаспора.

Подаци примера ради, показују да је чак 71 одсто доктора наука основне студије завршило у Србији и ту се инвестира највише, додаје др Филиповић, оно после је надградња.


Колико је тачно наших научника у иностранству нико не зна поуздано. Према регистру српских научника у иностранству Министарства просвете и науке, од 2008. године жељу за сарадњом са Србијом показало је тек њих 600.

Професор др Радивоје Митровић, државни секретар у Министарству просвете, каже да није реално очекивати да се сви они врате у Србију, јер ипак у иностранству имају изграђене каријере, али да је могуће искористити њихове интелектуалне потенцијале.

– Велики број њих већ се укључио у рад на пројектима, ангажовали смо их као рецензенте, а када влада усвоји стратегију образовања, послаћемо им је да је погледају. Они су ти који би требало да помогну и при изради стратегије развоја Србије – каже Митровић.

Сандра Гуцијан

Извор: ПОЛИТИКА
Објављено: 24. 7. 2012.

Прилог: ПОЛИТИКА - Од Сувог брега до Принстона
Објављено: 31. 7. 2012.