Paja Jovanović

Pavle "Paja" Jovanović (Serbian Cyrillic: Павле "Паја" Јовановић; June 16, 1859 – November 30, 1957) was a Serbian Realist painter. He is considered one of Serbia's greatest academic painters. His most famous and recognizable paintings are the Serbian Migrations, the Crowning of Stefan Dušan, the Takovo Uprising, Cockfighting, Decorating of the Bride, and the Fencing Lesson. He also painted many famous portraits. His works can be found in many European museums across the continent.


Paja Jovanović was born in Vršac, Voivodeship of Serbia and Banat of Temeschwar, Austrian Empire (today Vojvodina province, Serbia). His father was photographer Stevan Jovanović and his mother was Ernestina Jovanović, née Deot. He spent his childhood and early youth in this town, where he had the opportunity to see the iconostasis of Pavel Đurković and Arsa Teodorović in the town churches. He received his first lectures and knowledge from his teacher of painting, Vodecki. His father took him to Vienna in 1875 when he was 15, where he enrolled in the Academy of Fine Arts in 1877 in the class of the professor Christian Griepenkerl. He finished the Academy of Fine Arts in 1880, attending several important courses taught by Leopold Carl Müller, known as an “orientalist”. In the following period, having noticed greater interest of Europe for the Balkans, he painted mostly scenes from the life of the Albanians, Montenegrins, Herzegovinians, which brought him great reputation. Encouraged to visit the Balkan region during his hiatus, he studied the customs and folklore of the people, and in 1882 he was awarded the prize of the Academy and was given the czar scholarship for the composition The Wounded Montenegrin.

The public and many art critics directed their attention to the young painter, and in 1883 he signed a contract with the London gallery simply named “French”. He continued his travelling through Caucasus, Morocco, Egypt, Greece, Turkey, Italy, and Spain. A great number of sketches, notes, and studies, along with the collected objects from the life of the common people, will find their place in his famous genre-compositions, such as: Fencing, Decorating of the Bride, and Cockfighting. Some of Jovanović's most remarkable praises were gathered at two of his greatest exhibitions: Millennium exhibition in Budapest in 1896, where he prepared Migration of Serbs for entry, but Triptych was sent instead, and the World Exhibition in Paris in 1900, for which he had painted a great historical composition The Proclamation of Dušan's Law.

As early as in 1893 he was proclaimed for the member of the Serbian Royal Academy. He was given the task to make the monumental, historical compositions. After 1905 he devoted himself exclusively to painting the portraits in the style of academic realism for the rich clientele, and he became very famous thanks to them. Some of the most famous include Portrait of the Painter Simington, Portrait of Mihajlo Pupin, Portrait of the Artist's Wife Muni, Portrait of the Sculptor Đoka Jovanović, and others. He painted the portraits of his longtime model and wife, Muni with special care.

He made the iconostasis in the church in Dolovo and Saborna church in Novi Sad, which was painted without commission. He spent most of his time in his atelier in Vienna where he settled, and occasionally travelled to Belgrade. In 1940 he was given the title of the honorary citizen of Vršac, and in 1949 he was given the Order zasluga za narod (Merit for People) of the first category. He lived quietly and lonely, after his wife's early death, in Vienna until his own death in 1957. According to his will, the urn with his ashes was to be moved to Belgrade and where “The Legacy of Paja Jovanović” was opened in 1970, as well in Vršac. Later, in the building of the Old Pharmacy on the Stairs, in 1977 the permanent commemorative exhibition of Paja Jovanović was opened. The works of Paja Jovanović have been kept in the Town Museum of Vršac, along with the exceptionally famous Vršac Triptych. Most of his works and personal belongings can be found in the Town Museum of Belgrade.

Partial list of works:

  • Wounded Montenegrin, (1882) oil on canvas, 186×114 cm Gallery of Matica Srpska
  • Fancing, (c. 1884) Oil on canvas, 60,5×40,5 cm National Museum of Serbia
  • Fancing (c. 1883) sketch, pencil, 90,5 x 59 cm - Belgrade City Museum
  • In Ambush (1884 - 1886) oil on canvas, 27,5×38 cm Gallery of Matica Srpska
  • Arbanas, (1884 - 1886) oil on panel, 18×24,3 cm Gallery of Matica Srpska
  • Albanian with cibuk (1884 - 1886) oil on panel, 36,5×43,5 cm National Museum of Serbia
  • Traitor, (1886) oil on canvas, 148×100 cm National Museum of Serbia
  • Decorating Bride, (1886) oil on canvas, 135×96,5 cm National Museum of Serbia
  • Umir Krivi, (1889) oil on canvas,137×95 cm Gallery of Matica Srpska
  • Furor Teutonikus (1889) heliogravura, 81,7x62 cm, Belgrade City Museum
  • Serbian Migrations (1896) oil on canvas, 190×126 cm (in National museum in Pančevo)
  • Serbian Migrations (c. 1895) heliogravura; sketch, pencil, 94,8x62,3 cm / 119x84 cm , Belgrade City Museum
  • Takovo Uprising, (1898) oil on canvas, 190×125,5 cm National Museum of Serbia
  • Sopocani Monastery (c. 1898) oil on panel, 71,2×51,8 cm National Museum of Serbia
  • Proglašenje Dušanovog Zakonika (c. 1900) oil on canvas, 126×190 cm Belgrade City Museum
  • Emperor Dushan Crowning (c. 1900) oil on canvas, 238×157 cm National Museum of Serbia
  • King Stephan Dečanski (c. 1900) oil on canvas, 20×41 cm National Museum of Serbia
  • Rade Builder selling Monastery Manasija model, (c. 1905) oil on canvas, 53,3×36,5 cm National Museum of Serbia
  • King Milutin, (1906-1912) oil on canvas, 131,5×201 cm The Orthodox cathedral of Saint Nikolaj
  • Archibishop Danilo,(1906-1912) oil on canvas, 121×200 cm The Orthodox cathedral of Saint Nikolaj
  • Crusifixing, (1919) oil on canvas 174×275 cm Gallery of Matica Srpska
  • Portrait of painter Simington (c. 1895) oil on canvas, 76,5×99 cm National Museum of Serbia
  • Portrait of sculptor Đuro Jovanović, (1906-1908) oil on panel, 19,6×25 cm Gallery of Matica Srpska
  • Portrait of Mihailo Pupin (1903) oil on canvas, 96×114 cm National Museum of Serbia
  • Portrait of Ms. Pupin, (1903) oil on canvas 80,5×103 cm National Museum of Serbia
  • Lady in pink dress (1904) oil on canvas, 62,3×117 cm National Museum of Serbia
  • Portrait of Dr. Shenk, (1906) oil on canvas, 55×73 cm Gallery of Matica Srpska
  • Miss Hadson Portrait, (1910) oil on canvas,89×150 cm National Museum of Serbia
  • Dancer Bergel (c. 1913) oil on canvas, 92,5×126,5 cm National Museum of Serbia
  • Gedeon Dunđerski (1916) oil on canvas, 115×221 cm National Museum of Serbia
  • Sofia Dunđerski (1916) oil on canvas, 115×210,5 cm Gallery of Matica Srpska
  • Teodora Dunđerski (1916-1920) oil on canvas, 170×144 cm Gallery of Matica Srpska
  • Portrait of Kruna Bogdanović, (1919) oil on canvas, 115×210 cm (private collection)
  • Portrait of Nikola Pašić (1922-1926) oil on canvas, 60,4×73 cm National Museum of Serbia
  • Wife Muni Portrait, (1925) oil on canvas, 73×99 cm Gallery of Matica Srpska
  • Act in a red mantle (1918-1920) oil on canvas, 115x211cm Belgrade City Museum
  • Self-Portrait,(c. 1930) oil on canvas, 29×46 cm Gallery of Matica Srpska
  • Marshal Tito, (1947) oil on canvas, 100×150,5 cm National Museum of Serbia
  • Marshal Tito (1952) sketch, 30,5 x 24 cm- Belgrade City Museum
  • Villa's Land - Parsifal's Dream (1906) litograph Belgrade City Museum
  • Knight Miloš, King Marko and Villa, (c. 1906) oil on canvas, 33,5×53 cm National Museum of Serbia
  • Diana (1906-1908) oil on canvas, 77×68 cm National Museum of Serbia
  • Nude, (1906-1908) oil on canvas, 40,5×50,5 cm National Museum of Serbia
  • Flowers, (1942) oil on panel, 30×40,2 cm National Museum of Serbia
  • Flowers (c. 1950) oil on panel, 30,5×40,5 cm Belgrade City Museum
  • Portrait of Queen Maria Karađorđević (1925-1930) oil on canvas, 210×102 cm Belgrade City Museum
  • Portrait of Milutin Milanković, (1943), oil on canvas Gallery of Matica Srpska
  • Portrait of Milutin Milanković (1945) pen and chalk scetch, 29,8 h 36,7 cm Belgrade City Museum

From Wikipedia

Павле Паја Јовановић (Вршац, 16. јун 1859 — Беч, 30. новембар 1957) је један од највећих српских сликара и типичан представник академског реализма.

Захваљујући изузетно богатом опусу а нарочито делима са темама из народног живота и оним са историјском тематиком снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу али и на родољубље народа.

Рођен је у Вршцу, (Војводство Србија и Тамишки Банат тада у склопу Аустрије) 16. јуна 1859. године као син првенац Стевана Јовановића, угледног вршачког фотографа. Мајка Ернестина (рођена Деот - француског порекла) рано је умрла, а отац се убрзо поново оженио, Маријом (рођеном Ди Понти) која је била добра и брижна мајка. Паја је имао још петоро браће и једну сестру. Тако је своје детињство проводио у веселој и срећној многочланој породици.

Паја је веома рано показао склоност према цртању и сликању. Чини се да то и није било тако необично у окружењу у коме је живео. Његов отац Стева, врстан фотограф, имао је дара за сликарство (бављење фотографијом у то време захтевало је не само познавање фото-технике, већ и вешту руку за ретуш при изради слика).

Осим тога, у Вршцу, тој малој а ипак веома богатој вароши, могао је видети дела својих сјајних претходника: Арсенија Арсе Теодоровића (1767 — 1826; његове изузетне иконе), Павела Ђурковића (1772 — 1830; иконостас у Саброној цркви), Јована Поповића (1810 — 1864) - са његовим сином је друговао и често се затицао у његовом атељеу, фасциниран сликаровим радом: копијама старих мајстора, студијама природе, делима са религиозним темама.

Тако је Паја и сâм почео да црта, најпре у тајности, копирајући црквене слике и проводећи сате у празној цркви коју је сматрао својим првим учитељем. Међутим, у време када је црквена општина у Вршцу одлучила да наручи нова звона за Саборну цркву, и када је било неопходно израдити цртеже светитеља (копије икона из вршачке цркве - по којима би у Бечу били изведени рељефи на звонима), сазнаје се за његов таленат. Тако је већ у својој четрнаестој години, Паја добио прву поруџбину, али, захваљујући значајним похвалама, и својеврсну пропусницу за Беч и могућност да се упише на сликарску Академију.

Међутим, упис на бечку сликарску Академију није био једноставан. Како је био без завршене гимназије и неодговарајућег узраста, од њега се тражило да претходно заврши гимназију и да похађа школу цртања код професора Махолца. Професорова наклоност али и Пајин упоран и предан рад учинили су да убрзо постане најбољи ученик у овој школи.

Априла 1877. године уписује се на Општи сликарски течај бечке Академије, а од октобра исте године постаје редован студент ове школе и то код веома цењеног сликара и доброг ликовног подагога Кристијана Грипенкерла (Christian Grippenkerl, 1839 — 1916).

Редовне студије сликарства завршио је за три године (21. јула 1880), али је наставио да се образује, код истог професора, на специјалном течају за историјско сликарство.

Истовремено се усавршава и у мајсторској класи професора Леополда Карла Милера (Leopold Karl Müller, 1834 — 1892, у то време веома траженог и хваљеног сликара историјског и жанр сликарства, посебно познатог по сликама са оријенталним мотивима, нарочито из Египта), и убрзо постаје његов најбољи ученик.

Паја је много путовао и на тим путовањима налазио значајну инспирацију за свој рад.

Још као студент бечке Академије, подстицан сопственом радозналошћу али и сугестијом професора, готово сваки распуст је користио да путује по Балкану, нарочито по Црној Гори, Приморју, Албанији, Босни и Херцеговини, јужној и источној Србији. Тамо је радио скице и студије и трудио се да што непосредније осети атмосферу свакодневног живота и обичаја народа. До детаља је бележио пределе, ликове, ношње, накит, оружје.

Пун утисака, по повратку би сликао многобројне жанр слике: Рањени Црногорац, Мачевање, Гуслар, Кићење невесте, У заседи, Арбанас, Арнаут с чибуком, Издајица, Умир крви, Борба петлова.

Ове слике су га брзо прославиле у целом свету, а нарочито у Европи која је у то време била веома заинтересована за збивања на Балкану.

Прво признање долази већ 1882. године, на студијама у Бечу, за слику „Рањени Црногорац“. Слика је била изложена на годишњој изложби Академије, и за њу је добио прву награду и царску стипендију.

Следеће године закључује десетогодишњи уговор са чувеним галеристом Валисом, за галерију Френч у Лондону; и крајем те 1883. године прелази тамо да живи и ради. Његове слике су се веома добро продавале, што га је у потпуности ослободило финансијских брига, а и омогућило му да веома често одлази на дуга, далека и скупа путовања: по северној Африци (Мароко, Египат), у Грчку, Турску, Италију, Шпанију. Са својим пријатељем, руским сликаром Рубом (F. Roubaud) боравио је шест месеци на Кавказу.

Убрзо из Лондона прелази да живи и ради у Минхен, затим у Париз, и на крају се враћа у Беч.

Србија се поносила својим младим и славним уметником. Готово свака српска кућа је имала неку његову олеографију или другу репродукцију са темом из српске историје или из народног живота. А власт, захвална што је по свету проносио и славио не само себе већ и историју и културу српског народа, већ 1884. године га је избрала за дописног члана Српског ученог друштва. Четири године касније, 1888. изабран је и за редовног члана Српске краљевске академије. (Свечано проглашеље је обављено тек 1893. када је тим поводом одржана и његова прва изложба слика у Београду, у просторијама Велике школе)

Од 1895. године почиње нова фаза у стваралаштву Паје Јовановића, у којој се он, највећим делом, посвећује изради историјских композиција. (По многима најзначајнијих десет година његовог стварања)

Те 1895. добија Паја две значајне поруџбине за Миленијумску изложбу која је требало да се одржи у Будимпешти 1896. године:
од Саборског одбора у Сремским Карловцима на челу са патријархом Георгијем Бранковићем, да изради грандиозну историјску композицију Сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем,
и од вршачког Муниципија, за слику Вршачки триптихон.

Радо је прихватио позив и одмах почео са припремама, нарочито за слику „Сеоба Срба“. Отпутовао је у Сремске Карловце и састао се са патријархом Бранковићем. Црквени сабор му је, као консултанта за историјске изворе доделио историчара архимандрита Илариона Руварца, са којим је путовао по фрушкогорским манастирима и прикупљао грађу. Користио је и све друге изворе до којих је могао да дође како би што верније и до детаља представио време и ликове на својој слици. На крају, после десет месеци преданог рада, уметник је био задовољан својим делом, али не и патријарх. Због његових примедби и неслагања, политичког карактера, слика није изложена на Миленијумској изложби. На њу је послата само слика: „Вршачки триптихон“: „Косидба“, „Берба“, „Пијаца“, која је тумачена као израз добросуседства Срба, Мађара и Немаца.

После овога Паја је радио и на другим историјским композицијама:

Furor Teutonicus (Теутонски бес) или „Битка у Теутобуршкој шуми“, за коју је добио најпре Рајхлову награду бечке Академије, а касније сребрну медаљу на Светској изложби у Сент Луису.

Слику „Женидба херцога Ферија IV с Јелисаветом Хабзбуршком“ је радио у поентилистичком маниру, пратећи тада актуелне ликовен токове, што се није свидело наручиоцу надвојводи Фернинанду Хабзбуршком. Слика је била одбијена и на крају се нашла у Дубровачкој галерији.

Таковски устанак ради по порџбини краља Милана Обреновића. Ова слика која се данас налази у Народном музеју у Београду, толико пута је репродукована да је у свести народа урезана као аутентични приказ тог значајног историјског догађаја за српски народ.

Веома значајна историјска слика уследила је око 1900. као поруџбина владе краљевине Србије за Светску изложбу у Паризу (1900). Било је то „Крунисање цара Душана у Скопљу за цара Срба, Грка и Бугара“. Изузетан труд и рад уметника био је награђен златном медаљом на изложби у Паризу, али и дивљењем критике, колега-сликара и публике.

Затим још једна са сличном темом: „Женидба цара Душана са Александром, сестром бугарског цара“, која је била изложена на Првој југословенској уметничкој изложби у Београду, 1904. године.

У овом периоду Паја се бавио и црквеним сликарством: израдио је иконостас Саборне цркве у Новом Саду и иконостас цркве у Долову, насликао је призоре из живота Светог Саве за Саборну цркву у Сремским Карловцима: Свети Сава мири браћу, Свети Сава крунише Првовенчаног, Спаљивање мошти Светог Саве.

Такође, Христова беседа на Гори, Свети краљ Милутин, Манастир Сопоћани, Архиепископ Данило, Распеће.

Од 1905. године у стваралаштву Паје Јовановића преовлађује сликање портрета. Својом кичицом овековечио је владаре, политичаре, аристократе, банкаре, научнике, уметнике...

Још у време свог боравка у Америци, 1902. насликао је „портрет Михаила Пупина“, и његове ћерке (портрет госпођице Пупин).

Боравећи на црногорском двору, 1903., на позив краља Николе, насликао је један од својих најмилијих ликова, „портрет принцезе Милице“, затим портрете „престолонаследника Данила“ и „краља Николе“.

У Бечу је сликао старог цара „Фрању Јосифа“ и израдио чак девет његових портрета за разне аустријске установе.

Чини се, ипак, да је са нешто више жара сликао портрете уметника: „сликара Симингтона“, „вајара Ђоку Јовановића“.

Али мотив коме је, без сваке сумње, посветио највише пажње, јесу „женски ликови“: Госпођа Мирка, Госпођа Штраус, Госпођа Шинк, Госпођа Хадсон, Бароница Ерлангер, Играчица Бергел, Госпођа Кауфман, Госпођа Доблин, Софија Дунђерски, Теодора Дунђерски, и више портрета, најпре модела, а затим његове супруге Муни.

Сликање жена за Пају је увек значило сликање лепоте. Он, једноставно, није желео да их види ружне и старе. Чак и када се радило о не баш тако лепим женама, увек се трудио да пронађе лепоту у њима. Многи ликовни критичари су му замерали због тога, и упућивали жестоке чак и заједљиве критике. Али он је остао доследан себи и својој животној мудрости: „Вештина је наћи лепоту“.

Са отпочињањем Првог светског рата сели се у Женеву где је живео од сликања портрета познатих и богатих људи.

У међувремену, одлучио је да се ожени младом Бечлијком, Хермином-Муни Даубер. Венчали су се 27. марта 1917. године у Будимпешти. Муни је била кћи настојника куће у којој је имао атеље (у Бечу) и његов дугогодишњи модел. Прелепа млада жена била је његово надахнуће и муза, коју је овековечио на многобројним портретима, а она му је била потпуно одана и посвећена, до краја живота.

По окончању Првог светског рата Паја неко време борави у Београду, када слика портрете чланова владајуће куће Карађорђевића (краља Александра Карађорђевића, „краљицу Марију Карађорђевић“) и декорише капелу на Дедињу.

Убрзо се враћа у Беч где највише времена проводи у свом атељеу.

Паја је први пут дошао у Београд 1910. године, на позив краља Петра I. Утиске о свом првом сусрету са градом за који ће остати везан заувек описао је овим речима:

"За мало досаде на граници - преглед царине и пасоша - богато си награђен када воз са грмљавином протутњи савски мост, а Београд у зраку јутарњег сунца, као златом обасут појави се прет тобом... Али, по свој природи Београд је јединствен између две силне реке, град је сазидан на стрмој стени а на истој висини са градом лежи варош сама, као големи змај. - Јест! са градом као главом и силним трупом на гребену".

И поред велике ангажованости и посла на свим странама света ово је био град коме се увек враћао, на краће или дуже време.

Пред Други светски рат, 1939. године одлучио је да напусти Беч и пресели се у Београд. Ту је провео тешке године окупације и прве поратне године. Иако већ у дубокој старости и даље је сликао.

Неприлике са имиовином у Бечу натерале су га да се тамо врати 1950. године. Али већ исте те године започео је преписку са управом Музеја града Београда око своје ликовне оставштине и отварања Легата. Желео је да остави своме граду, како је говорио „оно што би вредело чувати“ од његовог рада и алата: штафелаје, сликарски алат, почете слике и скице, мапе са цртежима и репродукцијама; како би се направио један атеље-соба мајстора, занимљива за гледаоце који би желели више да сазнају о њему, његовом раду и делу.

Тако је, 1970. године, отворен Легат сликара Паје Јовановића у коме су изложене уметникове слике, личне ствари, скице, белешке, фотографије, документи, многобројна одликовања, медаље, дипломе, признања. На штафелају стоји његова последња слика: букет црвених ружа.

Паја Јовановић умро је 30. новембра 1957. године у Бечу. Као што је желео, урна са пепелом пренета је и положена да вечно почива у вољеном Београду.

Петар Петровић је 2012. објавио књигу „Системски каталог дела Паје Јовановића“ у ком је обрађено 1099 дела, при чему се претпоставља да постоје и дела за која ће се тек сазнати.


  • РАЊЕНИ ЦРНОГОРАЦ (1882) уље на платну, 186×114см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  • МАЧЕВАЊЕ (око 1884) уље на платну, 60,5×40,5см (у Народном музеју у Београду)
  • МАЧЕВАЊЕ(око 1883) скица, оловка на хартији, 90,5 x 59 cm (у Музеју града Београда)
  • У ЗАСЕДИ (1884 - 1886) уље на платну, 27,5×38см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  • АРБАНАС (1884 - 1886) уље на дасци, 18×24,3см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  • АРНАУТ С ЧИБУКОМ (1884 - 1886) уље на дасци, 36,5×43,5см (у Народном музеју у Београду)
  • ИЗДАЈИЦА (1886) уље на платну, 148×100см (у Народном музјеу у Београду
  • КИЋЕЊЕ НЕВЕСТЕ (1886) уље на платну, 135×96,5см (у Народном музеју у Београду)
  • БОРБА ПЕТЛОВА (1920 - 1926) уље на платну, 95×63см, (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  • УМИР КРИВИ (1889) уље на платну, 137×95см (у Галерији матице српске у Новом Саду)
  • ФУРОР ТЕУТОНИКУС(1889) хелиогравура, 81,7 х 62 cm (у Музеју града Београда)
  • СЕОБА СРБА (1896) уље на платну, 190×126см (у Народном музеју у Панчеву)
  • СЕОБА СРБА и СЕОБА СРБА I(1908; око 1895) хелиогравура; скица, оловка на хартији, 94,8 х 62,3 cm; 119 х 84 cm (у Музеју града Београда)
  • ТАКОВСКИ УСТАНАК (1898) уље на платну, 190×125,5см (у Народном музеју у Београду)
  • МАНАСТИР СОПОЋАНИ (око 1898) уље на платну, 71,2×51,8см (у Народном музеју у Београду)
  • ПРОГЛАШЕЊЕ ДУШАНОВОГ ЗАКОНИКА (око 1900) уље на платну 126×190см (у Музеју града Београда)
  • КРУНИСАЊЕ ЦАРА ДУШАНА (после 1900) уље на платну, 238×157см (у Народном музеју у Београду)
  • СТЕФАН ДЕЧАНСКИ (око 1900) уље на платну, 20×41см (у Народном музеју у Београду)
  • РАДЕ НЕИМАР ПРОДАЈЕ МОДЕЛ МАНАСТИРА МАНАСИЈЕ (око 1905) уље на платну, 53,3×36,5см (у Народном музеју у Београду)
  • КРАЉ МИЛУТИН (1906-1912) уље на платну, 131,5×201см (у Саборној цркви у Сремским Карловцима)
  • АРХИЕПИСКОП ДАНИЛО (1906-1912) уље на платну, 121×200см (у Саборној цркви у Сремским Карловцима)
  • РАСПЕЋЕ (1919) уље на платну, 174×275см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  • ПОРТРЕТ СЛИКАРА СИМИНГТОНА (око 1895) уље на платну, 76,5×99см (у Народном музеју у Београду)
  • ПОРТРЕТ ВАЈАРА ЂОКЕ ЈОВАНОВИЋА (1906-1908) уље на дасци, 19,6×25см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  • ПОРТРЕТ МИХАИЛА ПУПИНА (1903) уље на платну, 96×114см (у Народном музеју у Београду)
  • ПОРТРЕТ ГОСПОЂИЦЕ ПУПУН (1903) уље на платну, 80,5×103см (у Народном музеју у Београду)
  • ЖЕНА У РУЖИЧАСТОЈ ХАЉИНИ (1904) уље на платну, 62,3×117см (у Народном музеју у Београду)
  • ПОРТРЕТ ДР ШЕНКА (1906) уље на платну, 55×73см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  • ПОРТРЕТ ГОСПОЂЕ ХАДСОН (1910) уље на платну, 89×150см (у Народном музеју у Београду)
  • ИГРАЧИЦА БЕРГЕЛ (око 1913) уље на платну, 92,5×126,5см (у Народном музеју у Београду)
  • ГЕДЕОН ДУНЂЕРСКИ (1916) уље на платну, 115×221см (у Народном музеју у Београду)
  • СОФИЈА ДУНЂЕРСКИ (1916) уље на платну, 115×210,5см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  • ТЕОДОРА ДУНЂЕРСКИ (1916-1920) уље на платну, 170×144см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  • ПОРТРЕТ КРУНЕ БОГДАНОВИЋ (1919) уље на платну, 115×210см (у приватној колекцији Милана Ст. Марковића)
  • ПОРТРЕТ НИКОЛЕ ПАШИЋА (1922-1926) уље на платну, 60,4×73см (у Народном музеју у Београду)
  • ПОРТРЕТ СУПРУГЕ МУНИ (1925) уље на платну, 73×99см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  • АКТ НА ЦРВЕНОМ ОГРТАЧУ(1918-1920) уље на платну, 115 х 211 cm (у Музеју града Београда)
  • АУТОПОРТРЕТ (после 1930) уље на платну, 29×46см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  • МАРШАЛ ТИТО (1947) уље на платну, 100×150,5см (у Народном музеју у Београду)
  • МАРШАЛ ТИТО((1952) скица, оловка на хартији, 30,5 х 24 cm (у Музеју града Београда)
  • ВИЛИНСКА ЗЕМЉА - ПАРСИФАЛОВ САН(1906) литографија и хелиографија (у Музеју града Београда)
  • МИЛОШ, МАРКО И ВИЛА (око 1906) уље на платну, 33,5×53см (у Народном музеју у Београду)
  • ДИЈАНА (1906-1908) уље на платну, 77×68см (у Народном музеју у Београду)
  • КУПАЧИЦА (1906-1908) уље на платну, 40,5×50,5см (у Народном музеју у Београду)
  • ЦВЕЋЕ (1942) уље на дасци, 30×40,2см (у Народном музеју у Београду)
  • ЦВЕЋЕ(око 1950) уље на дасци, 30,5×40,5см (у Музеју града Београда)
  • ПОРТРЕТ КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ(1925-1930) уље на платну, 210×102см (у Музеју града Београда)
  • ПОРТРЕТ МИЛУТИНА МИЛАНКОВИЋА (1943) уље на платну
  • ПОРТРЕТ МИЛУТИНА МИЛАНКОВИЋА(1945) оловка, папир, калк-скица, 29,8 х 36,7 cm (у Музеју града Београда)

From Wikipedia (Serbian)

Katalog dela Paje Jovanovića: Otkriveno lice tajanstvene Mirke

Novosti, Savo Popović 9. decembar 2012.

Pripremajući Sistemski katalog Paje Jovanovića, kustos Petar Petrović sakupio 1099 dela, od kojih petnaestak - vidimo prvi put

KAKO bi konačno sakupio sve slike, skice i crteže i napravio Sistemski katalog dela Paje Jovanovića (1859-1957) Petar Petrović, kustos Narodnog muzeja, za proteklih pet godina intenzivnog rada obišao je sve galerije, muzeje i privatne kolekcije u zemlji ali virtuelno putovao i na nekoliko kontinenata.

Sakupio je 1099 dela najpoznatijeg, najpopularnijeg i još uvek - kako pokazuju aktuelni aukcijski izveštaji - najskupljeg srpskog slikara. Tokom tog predanog i dugotrajnog traganja Petrović je otkrio i petnaestak dela koja se pripisuju slavnom srpskom slikaru ili su nastala pod njegovim uticajem. Međutim, deo slika je nastao u krugu same porodice Jovanović. Svetislav, njegov mlađi brat je bio takođe slikar, obrazovan u Parizu koji je slikao i po motivima starijeg brata, dovršavao njegove slike ili ih kopirao kad se Paja "gušio" od porudžbina.

- Možda će se naknadnim analizama uspostaviti da je neke slike koje su ušle u Sistemski katalog Paje Jovanovića, i koje je Paja potpisao slikala zapravo Svetina ruka - kaže Petar Petrović.

On objašnjava da su braća od 1884. delila Pajin minhenski atelje.

Oba brata na svoja putovanja kreću sa te lokacije i tu se sa prikupljenim materijalom za nova dela vraćaju. Obično je u ateljeu radio Svetislav dok je Paja bio na putu, a kad bi Sveta putovao, stariji brat bi razapinjao platna. Slikarstvo mlađeg brata u Srbiji nije dovoljno poznato jer je Svetislav živeo u inostranstvu i njegovo delo je poznatije u Francuskoj nego u Srbiji. Kao zanimljiv podatak, Petrović navodi da je Svetislav pre svog starijeg brata poklonio sliku Narodnom muzeju. "Polazak u lov" je, međutim, nestao tokom Prvog svetskog rata, a slika je imala i međunarodnu reputaciju koja je počela 1900. na izložbi u Parizu.

Najudaljenija tačka na koju je "stigao" Petrović putujući virtuelno u traganju za Pajinim delima je Nacionalna galerija Viktorija u Australiji. Galerija je za svoju kolekciju evropske umetnosti još 1890. kupila Jovanovićevog "Izdajicu", koji se i danas nalazi u stalnoj postavci. Na osnovu ove kompozicije koja je brzo stekla veliku popularnost Jovanović je naslikao još nekoliko replika. U Nju Delhiju je Petrović naišao na repliku "Prvog nastupa". Dosta dela je u bečkom Belvedereu, u Novoj Pinakoteci u Minhenu, Londonu. U Brajtonu je izuzetno značajna slika "Tahir-paša i Piperi". Njegova dela su, naravno, u svim značajnijim muzejima i javnim kolekcijama bivše Jugoslavije...

- Možda mi je nauzbudljivije bilo otkriće Jovanovićevog portreta "Gospođe Mirke" u Čileu, u Muzeju Santjago de Čile, kaže naš sagovornik i dodaje da se znalo "po predanju" za to delo, ali se nije znalo kako izgleda.

Taj portret sam Jovanović posebno, na više mesta ističe kao značajan. Naslikao ga je 1905. i odmah na međunarodnoj izložbi u Minhenu dobija prvu nagradu - zlatnu medalju. Izlaže je potom na pariskom Salonu, pa u Londonu - njom stiče široku popularnost u Evropi. Sliku otkupljuje državna komisija Čilea koju država šalje u Evropu da za muzej koji se otvara 1910. otkupi najznačajnija, nagrađivana umetnička dela evropske umetnosti! Tad je Čile otkupio i "Furor Teutonikus", ogromnu kompoziciju koja predstavlja bitku Rimljana i Germana, koju sam Paja ističe kao jedno od svojih najboljih dela, ali koja na putu do Čilea nestaje pa se ni danas ne zna njena sudbina. Ali, Jovanović postaje bogataš!

U Alhambri u Americi Jovanović je u 92. godini života naslikao ikonostas u crkvi posvećenoj Svetom Stefanu Prvovenčanom. To do sada, kaže Petrović, nismo znali i slike su sada prvi put reprodukovane.

Posebno je zanimljivo da je u Vašingtonu u Meri hil muzeju otkriven "jedan prelep portret kraljice Marije Karađorđević". Ali to nije sve: taj Muzej je osnovala rođena sestra kraljice Marije i on je bio ta posebna veza Jovanovića i Amerike, preko kog je tamo "otvorio vrata" i ušao u elitno društvo. Naime, Paja je bio u Umetničkom savetu Muzeja s obavezom da za tu kuću bira dela evropske umetnosti. U Njujorškom gradskom muzeju otkriven je portret Emila Boasa, direktora nemačke Kreditne banke. U mormonskoj bazilici u Saut Lejk Sitiju otkriven je portret velikog mormonskog zvaničnika...

- Ako bih govorio o nekom posebnom uzbuđenju prilikom sastavljanja Kataloga onda su to - ističe Petrović - male skice na daščicama koje je radio na terenu i gde je Paja Jovanović mnogo slobodniji, gde se oseća impresija.

To su pravi primerci umetničke veličine! Pokazao je pravi talenat, pokazao je da je veliki slikar na malom formatu.

PETROVIĆ ističe da 1099 evidentiranih i opisanih dela, sa podacima kako su "putovala" od vlasnika do vlasnika i ko ih danas poseduje - nije konačan broj. Od objavljivanja kataloga, a prošlo je jedva mesec dana, već se "pojavilo" pet novih dela. Kad Sistemski katalog bude preveden na engleski, naš sagovornik se nada znatno većem "ulovu". Pogotovo se to odnosi na portrete kojih je uradio više stotina, a nije vodio evidenciju poput Uroša Predića.


SOFIJA Ciklaj je poklonila Narodnom muzeju svoj portret koji je Paja Jovanović naslikao 1943. - kad je imala 16 godina. Publika će ovaj poklon koji stiže iz Argentine, iz Buenos Ajresa, moći da vidi u okviru "Izložbe jedne slike" u Narodnom muzeju od 13. decembra.


JOVANOVIĆEV profesor Miler je živeo sa Arapima da bi verodostojno slikao. I on je Paji preneo taj imperativ da mora da putuje, da živi ambijent koji bira za temu slika. Miler mu je još na studijama rekao: Ne možeš da slikaš Crnogorca tako što ćeš model obući u studiju u autentičnu nošnju. Moraš da ga gledaš u oči, moraš da osetiš njegov zadah, da jedeš sa njim. Kad svu svoju energiju prenese na tebe, ti ćeš je onda lako preneti na sliku.


Poznato je da je Paja Jovanović u Americi naslikao portrete Mihajla Pupina i njegove ćerke Varvare (Barbare) 1903.godine (kada je imao 44 godine). Pupin je ove portrete poklonio Narodnom muzeju u Beogradu.