Мирјана Јоковић са ”Окованим Прометејем” у Гети Вили

Prometheus Bound by Aeschylus. A new translation by Joel Agee. Directed by Travis Preston. Produced by CalArts Center for New Performance in association with Trans Arts.

На отвореној сцени Гети Виле у Малибу (Калифорнија), под руководством Трависа Престона,током септембра месеца позоришна публика је била у прилици да одгледа модерну интерпретацију Есхиловог ”Окованог Прометеја”. Рон Сифас Џонс (Ron Cephas Jones) моћно и убедљиво игра главну улогу Прометеја, једног од најснажнијих ликова грчке митологије, док српско-америчка глумица Мирјана Јоковић, са интензивним патосом, игра улогу Ије.

.

У помоћним улогама се појављују Michael Blackman (Хермес), Adam Haas Hunter (Кратос), Joseph Kamal (Океан), и Tony Sancho (Хефест) који су усклађено добри, као и дванаест девојака (Корус), које, и поред широког дијапазона, постижу изузетну вокалну складност и уверљивост (како је истакао један од критичара: ”скоро да поверујете да су митске сирене уистину постојале”). Иако класична, ова драма се показала као велики изазов за превођење и представљање савременој публици.

Са Мирјаном Јоковић, специјално за ”Сербику Американу”, непосредно после представе разговарамо о смислу Прометејеве жртве. Кажњен од Зевса да проведе вечност окован за врх планине, Прометеј диже глас против богова и светске неправде. Од сачуваних древних грчких драма, Оковани Прометеј је један од најлепше написаних, у позоришном смислу најуникатнијих, и теолошки најдубљих. ”Треба запазити”, вели Мирјана,” да је Прометеј окован за време, и да је дубоки проблем времена у позадини овог дела. Отуда се користи и положај Давинчијевог витрувианског човека”. Од наше прослављене глумице сазнајемо многе друге занимљиве детаље представе чија је премијера одржана 3. септембра.” Специјално за ово извођење Џоел Ејџи је приредио потпуно нови превод са класичног грчког на енглески у јамбском пентаментру”. Поред овога, ”следећи упадљив детаљ је специјално дизајнирани метални точак (седам метара висок пет тона тежак), рад Ефрена Дегадиља, који представља планински врх на коме је Прометеј прикован у знаку распећа и ту стоји током целе представе”. Прометеј је на самом врху, и од свих актера једино Ијо доспева до њега. За мање упућене у позоришну уметност, овај визуелни ефекат може бити сметња/препрека да се стигне до дубље поенте.

Сифас Џонс убедљиво игра улогу Прометеја, чији је карактер потпуно завистан од драмског дијалога са својим посетиоцима. Прометеј (грч. Προμηθεύς, лат. Prometheus) је, по грчкој митологији био син Јапета и богиње Темиде или океаниде Климене и брат Атласа. ”Прометеј је најближи хришћанској тематици, па и иконологији, ако хоћете. Он је створио човека од глине,а онда је украо ватру са планине Олимпа и предао је људима, учинивши им и друга доброчинства: научио их речима, уметности; једном речју, даровавши им цивилизацију”. За казну је прикован на Кавказ где му орао свакога дана кљуца утробу, од чега ће га ослободити Херакло. ”Сифас се налазио пред великим изазовом да свезан, са минималном могућношћу покрета, произнесе огроман текст”, додаје саговорница Сербике Американе. Лик Прометеја је један од најубедљивијих ликова класичне трагедије – а Гети Вила само антику приказује – јер он представља оличење храбрости, поноса и пркоса, велике човекољубивости и тежње за слободом. ”То је један про-хришћански комад, и византијска иконографија не одсуствује из представе”. Прометејев лик је, још и данас, симбол борбе за напредак и срећу човеченства, па није ни чудо што је Прометеј био вековна инспирација песника, мислилаца и сликара, од Хесиода, Есхила, Гетеа, Бајрона, Рубенса...

”Престон је с правом рекао да ми на CalArts, нисмо заинтересовани за историјску рекреацију, и објаснио да се бавимо више унапређењем форме”. И то се понекад дешава лакше уколико ангажујете нешто стварно древно, издругог времена; нешто страно. То онда износи на видело схватања вашег времена и ставља их на пробу.

Свезаног на врху планине, Прометеја походе многобројни посетиоци, међу којима и Ија, људски лик (измалтретирана девојчица у виду краве) коју прогања Зевс, а коју игра Мирјана Јоковић, која нам поводом сценографског минимализма, каже да на сцени нема ниједан сувишни детаљ. Редитељ Травис је, после експеримента са периком, инсистирао да Ија игра са својом природном косом.

Прометејев сусрет са Ијом, невином девојчицом чији живот унесрећује Зевсова похота, уводи нас у унутрашњи рад његовог ума. Тугаљиви тон Ијиног дијалога, чији емоционални набој Мирјана Јоковић доводи до врхунца, везан је за њену горку судбину. Њихов сусрет је битан не само зато што ће она зачети његовог потомка само на основу додира, него и због дубље онтолошке релације.” Античка драма не игнорише тамну страну егзистенције”, каже наша саговорница. У овој врло сложеној бајци Прометеј, чије име долази од грчке речи која значи ”предвиђати”, види далеко у будућност и зна да је моралност усмерена и ка правди. Представа износи свевремену трагедију – али и победу – затвореника који одбија да ћути пред лицем тираније.

Есхил, у свом „Окованом Прометеју“ каже да је Прометеј рекао Ији да ће га њен потомак из дванаестог нараштаја (Херакло) спасити његових мука, што расплет драме и потврђује. Општа је оцена публике и медија да је Мирјана Јоковић нашла начина да овај чудновати и несрећни карактер учини, мало је рећи, симпатичним. Посебно је упечатљив разговор Ије са Прометејем. Представи су претходиле дуге припреме, јер су пробе почеле још у децембру, а у марту је стигао и сада већ чувени точак.

Иначе, редитељ Травис Престон, који је сличну овој представи радио раније у Пољској, срео је Мирјану Јоковић на Sundance Institute Theatre Lab у Јути, док је спремао Макбета. Позвао је у Лос Анђелес и од тада Јоковићка предаје глуму на Каларту.

Мирјана верује да је Гетијев отворени амфитеатар природна позорница која гледалиште преноси у древни контекст у коме је драма настала. Овим се помаже модерном гледаоцу, посебно млађим генерацијама, да виде ону основу са које је драма најпре и почела. Наше време и услови омогућавају да се границе које позориште има помере. ”Овај Прометеј”, како истиче Лос Анђелес Тајмс, ”успоставља дијалог између света Атине петога века и нашег времена; стварно, то је оживљавање”.

М. В.