A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Косово се брани и трпљењем

Архимандрит Сава Јањић, игуман Високих Дечана, једног од најзначајнијих српских манастира, говори за „Политику” о пријему Косова у Унеско, заштити светиње и вери која их одржава и чува.

Када у истом дану, на капији или око Манастира Дечани, сретнете војника Кфора с пушком у руци, а потом се чујете или сретнете с неким страним дипломатом који вам каже да Косово треба да уђе у Унеско, како се осећате?

Чињеница да су наше светиње под посебним режимом заштите и на листи угоржених светских споменика културе, суштински је у раскораку са евентуалним статусом Косова у УНЕСКУ. Наравно, нама је заштита КФОР-а који штити наш манастир неопходна јер смо иако „под заштитом УНЕСКА“ неколико пута нападани гранатама последњих година. Мишљење неких који сматрају да ће Косово бити одговорније према заштити наших светиња ако уђе у УНЕСКО, суштински је постављено на погрешним премисама. Наравно, на Косову и Метохији има много Албанаца који те светиње не би нападали и унiштавали, али нисам до сада упознао много оних који су спремни да јавно признају да су то српске светиње, иако то добро знају. Овде је у питању озбиљан проблем њиховог схватања идентитета. Ако се идентитет гради на негирању другога неизбежно се долази у ситуацију коју смо видели у погрому 2004.године када су не појединци, већ 50.000 већином младих Албанаца уништавали хришћанску баштину наше Цркве, а истовремено говорили да су цркве њихове. Зато се албански представници се свим силама труде да покажу да су део Европе и да Албанци никада нису уништавали цркве, а посвуда видимо још рушевине храмова, раскопане гробове и поломљене крстове. Ово што се десило након рата је незабележено у историји савременог света. Имали смо и светске ратове у којима је уништено много објеката културе, на хиљаде цркава и синагога, имали смо и ратове на простору бивше Југославије, на пример у Босни и Херцеговини, где се неупоредиво више страдало, али само на Косову и Метохији након рата се наставило са рушењем српских богомоља и уништавањем гробаља, и то, нажалост, и поред међународног присуства. Ово најбоље показује какве моралне и цивилизационе препоруке Косово има за УНЕСКО, а ко је спреман да чује схватиће.

Како и зашто је део међународне заједнице доспео у шизофрену косовску ситуацију у којој очигледне вредности предаје онима који су их уништвали? Је ли то страх, инерција, незнање, одсуство бриге за угрожене, светски интерес...

Мислим да подршка тих земаља уласку Косова у УНЕСКО нема никакве везе са културом, већ је реч о намиривању одређених политичких интереса, пошто је Косово морало да прихвати Суд за ратне злочине и Заједницу српских општина, иако, како видимо сваког дана све се чини да се то опструира коришћењем сузавца, што је опет незабележено ни у једном демократском друштву. Некада је албански народ имао "бесу", а сада се не поштују чак ни договори направљени у међународном присуству. Сви народи бивше Југославије пролазе тешку моралну кризу и долази до јачања екстремизма због сиромаштва и беде, али коришћење отвореног насиља на овакав начин, против сопствених институција, само показује да су ти исти спремни још горе да поступе против других и понове нападе на хришћанске светиње. С међународне стране имамо један политички прагматизам јер Косово клизи све више у екстремизам и верски фундаментализам, што показују и њихови и косовски извештаји. Ипак потпуно је неправедно да у свему томе наше светиње и духовна баштина постане колатерална штета. Зато стално помињемо да без обзира шта се десило у Паризу на гласању, а против смо уласка Косова у УНЕСКО одлучно и аргументовано, питање институционалне заштите наших светиња мора да буде регулисано дугорочно у Бриселском дијалогу. А на међународној заједници јесте да види како да се ти споразуми спроведу у стварности.
 
Да вам је неко 19. марта 2004. рекао, администрација у Приштини ће за дванаесет година бити на вратима пријема у организацију која је симбол заштите, чувања и вредновања светске културне баштине - како би реаговали?

Од 2004. године мене ништа више не може на зачуди. Јавна је тајна да су ти нереди били и организовани или барем прећутно подржани од стране оних у косовским институцијама који нам сада великодушно обећавају заштиту и помоћ. Лицемерје је увек било део локалне политичке (не)културе овог простора, само је жалосно да отворене лажи и пропаганда коју шири косовска влада користећи сваку прилику да минимизује послератно уништавање хришћанских српских светиња, може још увек да прође у свету. Много тога смо прошли у историји али важно је да изнесемо и свој став. Увек ће бити оних који ће, ако барем ништа друго, чути други глас и видети поново слике које су заборавили или неће да виде, а које ми често виђамо тамо где наше светиње и гробља још леже у рушевинама.

Да ли је ово само политика? Зашто су светиње на Косову и Метохији толико важне за наш народ?

Данас је политика у свим сегментима живота. И наше право да кажемо истину неки називају политиком, иако ми нисмо ничији гласноговорници, већ сведочимо реалност у којој живимо не само последњих 15 година, већ и много дуже. УНЕСКО би евентуалним пријемом Косова показао да је коначно постао једна политичка филијала разних центара моћи који се преко наших глава сукобљавају, што није добро и може да води губитку било каквог кредибилитета те организације, ако попусти под тим притисцима. За једне је питање УНЕСКА и Косова само политичко питање, али за нас је то питање нашег живота и наших светиња које нама нису само неки “споменици културе”, већ жива места богослужења, монашког живота, простор у коме се сваког дана сусрећемо са Господом и где вековима сведочимо веру у њега. Тако је и са Косовом. Оно неоспорно има и политички и географски значај, али Косово је за нас више од географије и политике. То је символ наше вере у Христа, а не обезбоженог национализма који нас је и довео у ову ситуацију. На Косову се не само живи, већ се Косовом живи вером која је на овом простору изградила све оно што је од највеће цивилизацијске вредности. Наше светиње су светионици у магли нашег вишегодишњег лутања, који нас подсећају шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо ако не желимо да завршимо на маргинама историје. Зато се Косово пре свега брани истином, љубављу, добротом и трпљењем. У противном можемо да постанемо исти као они који од Косова праве нешто друго и што је нама страно.

Да ли су се држава и црква прекасно укључиле у борбу да Косово не уђе у Унеско?

Ми се не трудимо само да покажемо да Косово не треба да буде чланица УНЕСКА јер ми који овде живимо сваког дана сведочимо ову стварност страдања нашег народа и светиња већ годинама у свим нашим разговорима са међународним представницима. За нас то није политичка кампања у коју треба да се укључујемо, већ сведочење наше живе вере коју пре свега сведочимо вером, нашим литургијским окупљањима у храмовима и на рушевинама оних светиња које су уништене и још леже у рушевинама као Богородичина црква у Мушутишту или манастир Свете Тројице. Већ смо више пута показали да не желимо конфликт нити зло другоме, што смо и делатно у рату показивали, бранећи све који страдају, без обзира на веру и нацију. Ми смо спремни на дијалог и своје ставове нисмо мењали као политичка одела јер нису засновани на идеологији већ на нашој вери у Бога који је једино мерило истине и правде. Држава чини своје и знам да има доста преданих људи који се труде да пренесу ову нашу косовску реалност свету. Можда једино у медијима није било више говора о томе, али колико ја знам, активности на томе да се укаже на штетност и опасност уласка Косова у УНЕСКО, посебно без јасног механизма заштите наших светиња, одавно је тема бројних разговора.

Ваш глас се пажљиво слуша и на њега се чекало, безмало до последњег тренутка. Да ли се плашите, за судбину свога братства и свога Манастира?

Ако бисмо сваки дан говорили у медијима постали бисмо политичари, а то није наше занимање. Наш Владика Теодосије јасно је изнео став у свом недавном Саопштењу и ово што ја говорим није само моје мишљење, већ мишљење свих нас који овде живимо. Да се плашимо не бисмо остали у манастиру, који је већ четири пута у последњих 15 година био под гранатама албанских екстремиста. Не би сестре у Девичу живеле у светињи која је два пута спаљена од стране њихових комшија. Хришћанин треба да живи у нади и вери у Бога без обзира каква је ситуација јер наш оптимизам не извире из политичких околности, већ из вере у Бога који је постао човек, био распет и васкрсао. Многима је то апсурд, али то је наша философија живота, која је овај народ и одржала у току 5 векова османске окупације. Данашња “отрежњујућа размишљања” појединих интелектуалаца долазе из исте оне идеолошке школе која је од краја Другог светског рата систематски радила на обезбожењу нашег народа. Зар из тих редова нису и произашли они чије рачуне овај народ већ годинама скупо плаћа.

Хоће ли бити репресалија ако Косово на Генералној скупштини ипак не буде примљено у Унеско? Одузимње земље, административна пресија, однос према гето заједницама, даља опструкција повратка?

На Косову се никада ништа не може предвидети. Нама није циљ да икога провоцирамо и сматрамо да као што косовски Албанци имају право да износе своје ставове, имамо и ми. За нас ово није утакмица Србија-Албанија, већ део једног вишевековног сведочења које ће се наставити без обзира на гласање у Генералној скупштини или неком другом политичком форуму. Своју земљу, права свог верног народа бранићемо као и до сада користећи сва расположива правна средстава, стално указујући да на крају свих сукоба мора да се ипак седне за сто и договори. Они који мисле да само силом нешто могу да узму и присвоје видеће да ће себе још више компромитовати, а ми немамо где осим да опстојимо овде где смо сада. Нико нас на то не присиљава, јер смо дошли из разних крајева да служимо Богу, борећи се једино молитвом и истином, а Господ је једном рекао “истина ће вас ослободити” Јован 8.32. А знамо да је Божија увек последња.

интервју водио:
Живојин Ракочевић
28. октобар 2015.


People Directory

Jovan Dučić

Jovan Dučić (Serbian Cyrillic: Јован Дучић, Serbo-Croatian pronunciation: [jǒʋan dûtʃitɕ]) (February 1871 – 7 April 1943) was a Herzegovinian Serb poet, writer and diplomat.

Jovan Dučić was born in Trebinje at the time part of Bosnia Vilayet within Ottoman Empire on 17 February (or 5 February according to the Julian calendar) 1871.

.
Read more ...

Publishing

Sebastian Press Mission Statement

Welcome to the Sebastian Press Publishing House of the Western Diocese!

Founded in 2006 and named in honor of a first American born Orthodox priest, Fr. Sebastian Dabovic, a pioneer of the Orthodox Church in the West, Sebastian Press is one of the largest and most active publishers of Christian Orthodox publications on the West Coast.

Our hard working staff seeks to fruitfully enrich and deepen the faith of Christians from all over the world with a variety of titles, embracing a diversity of Orthodox Traditions, while also presenting the works of Serbian theologians.

Sebastian Press is building its reputation for promoting high quality theological, historical, ecclesiastical, spiritual, hagiographical, iconographical, philosophical and patristic writings in its repertoire. Also, due to growing demand, we are giving special attention to the publishing of new titles for children, teens, and families, including video and audio programs.

The primary mission of Sebastian Press is to motivate and inspire its readers to seek a deeper union with the God-Man, through the written word of Orthodox Christian material, both on the scholarly and popular level, and to give glory to the life-giving Trinity.

Sebastian Press is located in Los Angeles, at the headquarters of the Western Diocese of the Serbian Orthodox Church.