A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Напред у отаџбину!

"Tреба дрско продирати, без починка до крајњих граница могућности, људске и коњске снаге." Тако је гласило наређење Врховне команде на Солунском фронту за 15. септембар 1918. године – дан који ће ући у српску историју.

Удар са Солунског фронта савезници су почели темељно да припремају од јуна 1918. године. Нови главнокомандујући, генерал Франше д'Епере, прихватио је предлог српске Врховне команде за општу офанзиву и пробој на сектору српског фронта.

Овоме је претходило саветовање Д'Епереа са регентом Александром и српским генералима 29. и 30. јуна. Тада је одлучено да Срби покушају пробој на сектору Добро Поље – Ветерник – Козјак. "Даћемо вам све што вам треба и својски ћемо вас помоћи", обећао је главнокомандујући. Припреме су трајале више од два месеца, а поред дотура хране и ратног материјала, прављени су путеви, па чак и аеродром.

Документарни филм „Срби на Крфу – сто година од Албанске голготе“

Документарни филм „Срби на Крфу – сто година од Албанске голготе“ кроз хронологију догађаја бележи једно од највећих страдања српске војске и народа – Албанску голготу.

Од тренутка велике аустроугарско – немачко – бугарске офанзиве до доласка на Крф кроз причу нас води професор Филозофског факултета у Београду историчар др Милош Ковић. На аутентичним локацијама у Србији, Црној Гори, Албанији и Грчкој испричана су и приказана сва страдања, страхоте и трагедија које су тих дана задесиле српску државу.

Аналитичном и систематичном претрагом бројних књига, записа и ратних дневника учесника Албанске голготе филм открива бројне занимљивости и појединости везане за повлачење 1915. и 1916.године које до сада нису биле толико познате.

Србија у Великом рату

Документарно-играни филм ”Србија у Великом рату” је хронологија страдања и победа српске војске, државе и народа у Првом светском рату.

Аутор документарно-играног филма ”Србија у Великом рату” је Слађана Зарић. Редитељ филма је Ивана Стивенс.

Label and copyright : РТС

The Album of the War of 1914-1918

BY LT. COLONEL ANDRA POPOVIĆ

The History of the World War in numerous photographs, pictures, sketches, maps, with a short historic survey of all important events in the whole war and from all theatres of war, written and explained in the Serbian, French and English language.

Publisher: Ratni Album, Beograd

Аустроугарски ултиматум Србији 23. јула 1914. године

То је "најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави" оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: "Не остаје ништа друго него да се гине." Преносимо из књиге др Андреја Митровића "Србија у Првом светском рату" део из поглавља о јулској кризи 1914.

Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова.

Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто.

.

Топови августа 1914.

Страхоте Другог светског рата дуго су у сенци држале катастрофу која им је претходила и на много начина их припремила, "Велики рат", како су га наззвали савременици, јер нису очекивали да ће се тако брзо и са истим актерима, репризирати. Можда би та сенка и остала, да није стогодишњице тог погрома који је однео 20 милиона живота, војника и цивила, са исто толико убогаљених...

Нове књиге у узроцима Првог светског рата овде су почеле да пристижу од прошлог лета, почев од веома често цитираних (и оспораваних) "Месечара" Кристофера Кларка, преко"Рата који је окончао мир" Маргарет Мекмилан до "Катастрофе 1914" Марка Хејстингса – да поменем само оне о којима се највише пише. Све оне су од преко 500 страна и захтевају читалачки напор и стрпљење и све су ново трагање за узроцима који су довели до тога да рат у другој деценији 20. века постане изгледнији од мира. Такође, у складу са циничним принципом да се "прошлост непрекидно мења", она се опет сагледава кроз наочаре садашњости.

.

Велике силе и Балкански ратови као предигра Великог рата

Бошко Бојовић, EHESS, Париз, јануар 2014.

”Географија је најважнија војна дисциплина”
     - Ив Лакост, Професор емеритус геополитике на Сорбони
”Топ: оруђе за исправљање граница”
     - савремени речник француског језика

Као својеврсни расплет Источне кризе и предигра Првог светског рата, Балкански ратови су важни догађаји који обележавају почетак 20. века као накрвавијег столећа у европској и светској историји. Утолико је симптоматичније прећуткивање њиховог јубилеја, тим пре што нестанком европске Турске заправо почиње европска историја Балканског полуострва.

Турска је дипломатија помно пратила у то време држање европских сила и њени врло савесни и подробни извештаји представљају ризницу информација из прве руке о реаговању политичких вођа европских сила. Одлуке Берлинског конгреса (1878) предвиђале су да Турска спроведе одређене реформе како би неравноправност хришћанског становништва Балкана била сведена на мању меру[1], што се у првом реду односило на Македонију као највећу провинцију европске Турске још увек у њеном поседу[2]. У Македонији се још од друге половине 19. века водила борба између бугарског и грчког утицаја у коју се крајем века умешала и Србија. Изузетно снажна агитација и револуционарно врење Младотурског и других сличних покрета давало је тој покрајини о највећег стратешког значаја обележје окидача у балканском бурету барута[3]. Помно пратећи беспоштедну борбу између Грка и Бугара за Македонију турска је Влада и њена дипломатија највише полагала управо на ту непомирљивост[4], али и на ривалство између европских сила, како би одржала своје поседе у Европи. Рачуница турске Владе није била без основа, али је превиђала сопствене слабости и своју неспремност за реформама које су једино могле да продуже подршку коју је уживала до тада код европских сила, у првом реду Велике Британије, као што је то био још увек случај у турско-италијанском рату 1911.

Заварана хроничним страхом европских сила од јачања Русије и од њеног изласка на топла мора, турска Влада и њена изузетно квалитетна дипломатија и поред врло добре обавештености, луцидних анализа, трезвених и реалистичних предвиђања, била је додатно заварана дволичним држањем и лажним обећањима Европљана.

Балканске ”мале земље”, како их потцењивачки назива турска дипломатска преписка, показале су се као добри ученици европског поретка тако што су у кратком року извеле успешну мобилизацију[5], док је Турска успела да мобилише једва половину својих војних обвезника од којих су они из удаљених провинција, као например 10.000 из Јемена, још увек чекали транспорт хиљадама километара далеко од ратишта док је рат био већ увелико завршен. Агонија ”болесника са Босфора”, коју је европска арбитража унедоглед продужавала још од Берлинског конгреса, добила је логичан епилог на балканским бојиштима. Део Тракије као шире залеђе престонице Цариграда био је последњи остатак некадашње Европске Турске.

Брзопотезни расплет Источног питања које је доводило у питање стабилност Европе у пуном замаху и на зениту њене моћи као планетарног хегемона несгледивих колонијалних империја, морао се завршити престројавањем односа снага унутар Балканског савеза[6]. Као дотада најмоћнија балканска земља и иницијатор балканског савеза, Бугарска је својим претензијама окренула против себе остале савезнике и тако постала највећи губитник међу победницама првог балканског рата. Србија чија је војска показала највеће успехе на бојишту излази као највећи добитник задобијањем готово читаве северне и континенталне Македоније, Старе Србије, поделом Косова и Метохије и Новопазарског санџака с Црном Гором. Иако и даље остаје без излаза на море, својим средишњим положајем и готово удвострученом територијом она постаје највећа балканска сила.

.

SA

 

People Directory

Мејбл Грујић

Мејбл Гордон Данлоп Грујић (Mabel Gordon Dunlop Grouitch) (Кларксбург, Западна Вирџинија, 13. август 1872 - Вашингтон, 13. август 1956) била је жена српског дипломате Славка Грујића, велика српска добротворка и добровољна медицинска сестра при Црвеном крсту у Србији током Првог светског рата.

Мејбл Грујић рођена је као Мејбл Гордон Данлоп (енгл. Mabel Gordon Dunlop) 13. августа 1872. године у Кларксбургу, Западна Вирџинија. Отац јој је био инжињер и високи чиновник америчке железнице. У Америци је завршила колеџ, где се посебно занимала за уметност и археологију. Као ђак је сарађивала са омладинским листовима и часописама где су објављени њени запажени чланци. Након тога је добила стипендију за студије у Француској и Грчкој.

Read more ...

Publishing

The Hagia Sophia

The Mystical Light of the Great Church and its Architectural Dress

by Charalambos P. Stathakis

Dear reader, as you run like the rest of us along the dizzy main road, stop, stay aside for a while. Let the others be dizzy, and take the secret underground trail, which will lead you through the dewdrops of the leaves, the crystal smile of the sun, the city’s underground galler- ies, your knowledge, and your feelings, to the doorstep of the Hagia Sophia. Because all dew- drops, all sunrays, and all beauty lead there. That is what you will be told by my friend, the author, whom I am fond of and whom I send you to, Charalambos Stathakis: the doctor, the warm and humane researcher, the scientist devoted to his work and his patients, who has given a series of scientific papers, who, nevertheless, retains a nest of beauty untouched in his heart, which makes him outstanding—even though he is not a specialist in architecture, nor a historian, nor a theologian, nor a Byzantinist—it makes him stand out in all these together and in entirety.

Read more ...