A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Ми и даље припадамо ”византијском културном комонвелту”

Божићњи интервју са епископом лосанђелеским и западноамеричким Максимом

Дневни лист Данас, 7. јануар 2021.


Како је Србија, чија је средњовековна држава духовно и културно припадала “византијском комонвелту”, тек после другог поџамљења Свете Софије прошле године добила “једину књигу” о овој светињи, чији сте Ви преводилац, а Епархија западноамеричка издавач?

Иако је српска византологија дуго била једна од водећих у свету, ипак се десило да до прошле године о Светој Софији нисмо имали ниједну књигу на српском језику. Међутим, има код нас доста разних осврта на њу, па је један српски посланик у Цариграду с краја 19. века рекао да је Света Софија много богатија српским успоменама него што то данас историја наша зна. Утешно је што су архитекте светосавског храма на Врачару – пројекат је архитекта Александар Дероко сачувао од нациста у земљаном поду своје куће – ту празнину надокнадили тиме што су се угледали на непоновљиву Аја Софију. Уместо књиге, ето, добили смо један стваралачки зиждитељски ”препис” Велике цркве, што није мало, мада нисам присталица копирања ни преписивања. Сматрам да ми и даље духовно и културно припадамо “византијском културном комонвелту”, према кованици оксфордског византолога Димитрија Оболенског. У данашњим условима, то је онај миље који подстиче на стваралаштво и новину. И ако се понекад од њега удаљимо, неке искре ипак покажу да се враћамо том теолошком топосу, који није само место на мапи.

Нека му је Царство Небеско широм отворено!

Вечни покој о. Душану Буњевићу, Сан Франциско, 2. јануара 2021.г.

Блажен је пут којим данас одлази блаженоупокојени протојереј Душан, јер му се припреми место покоја! Блажен је пут душе његове ка Господу његовом, код Кога ће почивати у миру и радости живота вечног. Јер је Господ зато и створио људско биће — за живот вечни и радост вечну.

Испраћамо данас на пут једног човека који је говорио: ”Сваки смртник има своје успоне и падове—али је Господ велики”. У овим искреним речима, за оне који су га знали, препознатљив је добри отац Душан Буњевић, српски свештеник са обале Пацифика, који је повезао и у срцу свагда носио Босну и Сарајево, Јужну Србију и Ниш, централну Србију и Београд, Далмацију и Дубровник, Српску Херцеговину и Мостар, православну Грчку и Атину, потом Француску и Париз као и Индијану и Геру. Највише је ипак свештеничког живота провео у Сан Франциску, где је и завршио свој земаљски пут. У свему томе, највећа брига му је био његов православни српски род.

Одговор на питање о његовом духовном сензибилитету и његова дела човекољубља лежи у чињеници да је и сам био страдалник: одлежао је вишегодишњу робију у комунистичком режиму, а онда као политички избеглица стекао је јеванђељски осећај за страдалнике.

”Занео си ме љубавном чежњом, Христе, и изменио Твојом љубављу”

Вјечна Ти памјат, приснопамјатне Димитрије!

Пут Православља је испуњен тешкоћама и крстовима, али је то стаза на којој се Бог прославља и Коме се за све благодари – ради Васкрсења. И притом сами себе, једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајемо.

Знали смо да тај дан мора да дође. Дан одласка Димитријевог у покој Божији. И тај тренутак је сада, јер – невидљиве Двери отвориле су се пред њим и одводе га Христу.

Велики човек? Искрени хришћанин? Узорни академик? Уважени музиколог? Да, све то. Али, на јединствен – димитријевски начин.

Стање обустављеног живота и вечнокрећуће стајање

Разговор за ”Стазу Православља”, васкршњи број 2020

Христос васкрсе, Преосвећени Владико! Са радошћу славимо Празник над празницима премда под до сада невиђеним околностима, барем за наш нараштај. Корона вирус, тај за голо око невидљиви непријатељ, спречио је окупљање верног народа у храмовима Ваше Епархије и широм васељене. Како сте Ви прославили Пасху Господњу у Саборном храму Ваше Епархије?

Ваистину васкрсе!

Велики број умних људи је изрекао већ довољно дубоких оцена о ширем дејству овог вируса, дејству које иде с оне стране биологије и дотиче се психологије и екологије, тако да ту не бих ништа ново казивао. Знам само да је нама „и коса на глави сва избројана“ (Мт 10,30), те да чак и кроз неповољне околности Господ управља историју ка Своме крају. А поуке из ове пандемије ћемо још боље извући када она прође.

A State of Suspended Life and Ever Moving Repose

A conversation for “The Path of Orthodoxy“, Paschal edition, 2020

Christ is Risen, Your Grace! We are joyously celebrating the Feast of feasts even though we find ourselves under unprecedented circumstances, at least for our generation. The coronavirus, that enemy invisible to the naked eye, has prevented the gathering of the faithful in the churches of your Diocese and throughout the world. How did you celebrate the Lord's Pascha in your diocesan cathedral?                                                                                                   

Indeed He is risen!

Many clever people have already made sufficiently deep evaluatons about the broader effects of this virus. These effects go beyond biology and touch on psychology and ecology, so I would not say anything new here. I know only that "even the very hairs on our head are all numbered" (Mt 10:30), and that even through adverse circumstances, the Lord directs history towards its end. But, the lessons of this pandemic will be much better learned once it ends.

Гласање у епохи Васељенских Сабора

Гласање у епохи Васељенских Сабора
Акта Сабора као извор теологије саборности

Епископ Максим Васиљевић
Универзитет у Београду - Православни богословски факултет


Кључне речи: сабори, акта, предање, гласање, потписи, представништво, већина, консензус, епископи, саборност

...πρὸς τὸ τελείαν γενομένην Σύνοδον, οὐκ ἐν ποιότητι ἀριθμοῦ,
ἀλλ᾽ ἐν ποιότητι γνώμης
, ἀναμφίλεκτον ἐξενεγκεῖν ψῆφον
(Паладије, Дијалог, PG 47, 14)

Апстракт: Увид о начину гласања у епохи Васељенских Сабора открива богословску истину о епископу који захваљујући своме месту у Евхаристији уједињује локално и универзално. Сабори су место које видљиво показује на који начин је епископска служба (и његова локална евхаристијска заједница) повезанa са остатком евхаристијских заједница у свету. Разматрање праксе гласања на саборима показује да број учесника никада није био пресудан за његов значај и рецепцију; не стоји гледиште да су сви епископи (било када) позивани на Васељенске саборе. Принцип један епископ – један глас  није важио као апсолутан. Потписи су имали више симболичну (што није мало), неголи суштинску улогу. Гласање на саборима је било углавном детерминисано гласом и ставом поглавара или председника делегација помесних Цркава. У еклисиологији која се руководи законима евхаристијске саборности, кључно је било препознавање једног епископа (најчешће митрополита или предстојатеља најшире географске области). Непотписивање саборских одлука (или противљење истим) од појединачних епископа није утицало на коначни исход Сабора и његову рецепцију. Коначно гласање најчешће није било неопходно. Овако схваћено саборско предање указује на пресудни значај црквенопредањске улоге и одлуке већине. За један саборно-католичански синод није пресудна бројчана заступљеност него аутентичност.

Црквене прилике у Византији у време добијања Српске Аутокефалије 1219/20: претпоставке и последице

“аутокефалност једне Цркве као јединствен циљ мора да има  служење помесном и католичанском јединству; у супротном, она постаје циљ за себе и страна сврси укупног црквеног устројства”

Апстракт: Српска држава је у црквеном смислу до почетка XII века традиционално потпадала под Охридску архиепископију. Стога је њен поглавар Димитрије Хомати(ја)н био незадовољан патријарашком акцијом из 1219/20, те је упутио протест Светом Сави поводом овог гажења права његове катедре. Протекло је неколико година до његовог протеста Васељенском патријарху Герману II када се горко жалио због ненајављеног упада од стране Никејског патријарха у ствари његове Цркве. Ово је било повезано са чином недавне хиротоније бугарског архиепископа у Никеји, који је такође потпадао под јурисдикцију цркве Охрида. По дотадашњој пракси, како истиче Фидас, „једино аутентични носиоци царске власти имали потврђена права у односу на канонски идентитет архиепископије Охрида и на избор њених архиепископа”. Стога је Хоматијан и инсистирао на „антиканоничности сваке једностране интервенције Васељенског патријарха на канонску јурисдикцију аутокефалне архиепископије Охрида и све Бугарске“. У раду се износи став да иако један детаљ чина додељивања аутокефалије (а не и сам чин) може да буде дискутабилан, предност над тим питањем имала је пастирска и мисијска димензија коју је имао у виду Васељенски патријарх: у српским областима су показиване наклоности ка заједничарењу са Римом те је предострожни Патријарх Новога Рима желео да предупреди предају читавих области римској катедри са којом није био у општењу. Никејски патријарх Герман IIје, скупа са васпостављањем власти над тим областима, желео да уклони могућност да Србија потпадне у орбиту латинске цркве па је и због тога признао аутокефални статус српској архиепископији. Тиме је спречено да се Православна Црква распарча по политичким линијама, остајући лак плен латинске Цркве. Аутор усваја гледиште Б. Ферјанчића и осталих историчара да су, у светлу канонских норми, чинови хиротоније и аутокефалије у Никеји сасвим легално изведени.

I Am Now Rejoicing In My Sufferings For Your Sake

“I am now rejoicing in my sufferings for your sake” (Reflections on Colossians 1:24-29)

A Homily at the 6th Annual General Assembly Meeting of the Canonical Orthodox Bishops of the United States of America in Chicago on September 16, 2015

Bishop Maxim (Vasiljevic) of Los Angeles and Western America

In today’s Epistle reading, we see how genuine St Paul’s interest in the Colossians was. He shares with them his joy, his afflictions, and his hopes. His words are so deep in their meaning that it is worthwhile to pay attention to them, so we can see what meaning they have for our own life. Actually, the images and theology he uses here are applicable to the ACOBA’s interest in the Americans.

The apostle of the Gentiles ubiquitously emphasizes the Gospel when preaching Jesus Christ—the Crucified and Resurrected—and says that the mystery of the Gospel is revealed unto him, and that the mystery is the mystery of Christ. This is especially seen in the Letters to the Ephesians and Colossians, but Paul speaks of this in other Letters as well.

More Articles ...

SA

 

People Directory

Milan Mrksich

Milan Mrksich (born August 15, 1968) is an American chemist. He is the Henry Wade Rogers Professor of biomedical engineering at Northwestern University and has additional appointments in chemistry and cell and molecular biology. He also serves as both the founding director of the Center for Synthetic Biology and as an associate director of the Robert H. Lurie Comprehensive Cancer Center at Northwestern. Mrksich is currently the acting Vice President for Research of Northwestern University.

Read more ...

Publishing

Treasures New and Old

Writings by and about St. Nikolai Velemirovich

Before us is a book about a theologian, a minister, a missionary, a writer, a poet, an apostle, a saint, a man of dialogue: this book is about St. Nikolai Velimirovic, Bishop of Ohrid and Zhicha (1880 - 1956), who along with his many other attributes is regarded, with good reason, as an Enlightener of the Americas, The renewed interest in this man and his works has resulted in the materialization of this book for English-speaking readers who wish to become acquainted with this extraordinary person. The collected texts provide an extensive over view of his life, present important testimonies about his personality, and offer essential insights into his theology. The authors penetrate the depths of his thought with remarkable precision and also elucidate his actions. The authros agree that the appearance of Nikolai Velimirovich marks an era of change in the ecclesiastical and theological paradigm as a result of his spirituality, ecclsiastical work, and theological position.