A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Срби, чаробњаци под америчким кошевима

Средином прошлог века двојица Срба стварали су америчку професионалну кошарку. Здравко Бато Говедарица и Петар Пит Маравић су дриблинг и давање кошева претворили у уметност којој су се Американци дивили.

Да кошаркашка историја Срба и Американаца није повезана само утакмицама за златно и сребно одличје на светским првенствима и олимпијадама већ и мајсторима под кошевима који су стварали амерички професионални баскет сведоче имена двојице играча, Здравка Бате Говедарице и Питера Пита Маравића.

Први је играо за чувени Харлем и ушао у идеални тим САД, а други је и данас рекордер Америке са, просечно, 44 коша по утакмици. „Новости“ откривају ко су ови Срби, пионири америчке професионалне кошарке и чланови Куће славних спортиста света.

Син Ане и Тодора Говедарице, емигранта који је још пре Првог светског рата из Автовца у Херцеговини, преко Трста, емигрирао у САД, рођен је 1928. године у Чикагу. Одрастао је као најмлађе дете поред три сестре Данице, Дејзи и Жозефине, и брата Вилијема, који су га звали Бато. Здравко Говедарица је спортску каријеру започео још у средњој школи, где су скаути реномираног универзитета Де Пол из Чикага приметили његов таленат и понудили му пуну спортску стипендију и дрес клуба Блу Димонс из Прве дивизије НЦАА кошаркашке лиге. До краја школовања Бато је постао вођа и најбољи играч тима постижући на трећој години 11,5 поена по мечу, да би на завршној години студија 1951. постао водећи стрелац екипе са 14 поена у просеку – открива нам Радослав Раде Јокић, дипломирани спортски новинар и бивши кошаркаш.

.

Срби на Флориди су сачували свој језик

Путовања су добра школа али школа после свих школа, говорио је путописац Љубомир Ненадовић, а тиме се руководила и Гордана Пешаковић, професорка међународне економије на универзитету у Флориди. Наиме, као гостујући професор у великом броју земаља, после пет књига поезије, објавила је путописе „Бродови језде ка успеху”, коју је недавно објавио „Прометеј” из Новог Сада. У књизи се налазе утисци из више од 20 земаља, од далеког истока, преко Европе и Кариба, до Северне и Јужне Америке.

– На Флориду сам отишла на тромесечно постдокторско усавршавање 1993. Данас своје постдипломце водим широм света у оквиру предмета Међународни пројекат, каже Гордана Пешaковић и додаје:

–Студенти читају о економији, политици, култури једне земље и њеним билатералним односима саСАД. На крају семестра одлазимо у ту државу, где су нам домаћини министри, ректори, директори компанија. Били смо на Тајланду, у Индији, Сингапуру, Аргентини, Чилеу, Швајцарској, Данској, Мађарској, Чешкој, а 2004. посетили смо и Београд: Народну банку, Привредну комору, Економски факултет, „Делту”и Бели двор. Студентима се допала атмосфера града, и пожелели су да и познати америчкирепортер Рик Стивс обиђе Србију, пошто је већ био у земљама из окружења.

Наша саговорница наглашава да се диви студентима, који поред породице и посла, полажу 12 испита на магистратури, и још 15 на докторским студијама, и помиње занимљив тренд у САД, где људи често мењају своју професију, што код нас и није баш случај.

„Успешни пословни људи касније схвате да им недостаје теоријског знањa, и да би волели још нешто да науче, а можда и да промене професију. Жеља за знањем и сталним усавршавањем један је од разлога зашто САД већ дуги период јесте најразвијенија земља света”, каже професорка Пешаковић, која је имала чак 62-годишњег докторанда.

С обзиром на то да предаје Глобалне изазове савременог друштва, ако би требало да изабере један показатељ који условљава развој политичких, економских и друштвениходноса, или да каже „куда иде овај свет”, наша саговорница издваја демографска кретања.

„Занимљиво је пратити промене у структуристановништва. Наиме, ово је прва година у САД, у којој је број новорођених белих беба мањи од броја беба осталих раса. То ће имати значајан утицај на политичкe токове, јер ће та нова већина сутра гласати за своје интересе, каже Гордана Пешаковић и додаје:

„Од уједињења Немачке, али и разједињења СССР, Чехословачке и Југославије, многе земље, свакако и ове поменуте, нашле су се у ситуацији да озбиљно размишљају о редефинисању свог идентитетa. Уколико не знамо ко смо и шта хоћемо, како можемо кренути некуда. Све док ми незнамо свој државни интерес, и не промовишемога, ни свет не може да нас прихвати на озбиљан начин.”

Путовања, о којима је писала, додатно су је научила разумевању различитости. С разумевањем других култура и толеранцијом мањи су изгледи да дође до сукоба. Највећи извор неспоразума је, како сматра, страх који потиче из незнања.

„Колико нас свако путовање учи о некој земљи, толико нас учи и о нама самима. У Индији видите живот у целини. И онда почињете другачије да сагледавате проблеме који су вам се до јуче чинили огромни и непремостиви. У овој земљи најлепши су осмеси који упркос томе колико је живот тежак, одишу радошћу живљењa. Индију би човек морао да посети, јер по повратку, осети потребу да буде бољи човек”, каже Гордана Пешаковић и додаје:

„Без обзира колико човек посети земаља, код мене увек постоји жеља да земља из које сам потекла буде боља, и да људима из ове земље, буде боље. Отуда и жал у мени, јер док се други развијају, наша земља не напредује”

Наша саговорница наглашава да су Срби на Флориди успели да очувају наш језик и веру, и да својој деци пренесу богатство нашег фолклора. „Дирљиво је кад видите особу од 90 година која прича српски језик, без страног акцента, а рођена је у САД”, каже професорка.

Кад већ има прилику да преноси своје знање људима света и да они имају корист од тога, наша саговорница каже да осећа одговорност, спремност и жељу да знање пренесе и нашим људима и да на тај начин врати оно што је ова земља уложила у њу.

Мирјана Сретеновић
ПОЛИТИКА, објављено 12.09.2012

.

SA

 

People Directory

Nick Vujicic

Nicholas James Vujicic (/ˈvɔɪtʃɪtʃ/ voy-chich; Serbian: Николас Џејмс Вујичић, Nikolas Džejms Vujičić; born 4 December 1982) is a Serbian Australian evangelist and motivational speaker born with tetra-amelia syndrome, a rare disorder characterised by the absence of all four limbs. As a child, he struggled mentally and emotionally as well as physically, but eventually came to terms with his disability and, at the age of seventeen, started his own non-profit organisation, Life Without Limbs. Vujicic presents motivational speeches worldwide, on life with a disability, hope and finding meaning in life. He also speaks about his belief that God can use any willing heart to do his work and that God is big enough to overcome any and all disabilities.

. Read more ...

Publishing

Jesus Christ Is The Same Yesterday Today And Unto the Ages

In this latest and, in every respect, meaningful study, Bishop Athanasius, in the manner of the Holy Fathers, and firmly relying upon the Apostles John and Paul, argues that the Old Testament name of God, “YHWH,” a revealed to Moses at Sinai, was translated by both Apostles (both being Hebrews) into the language of the New Testament in a completely original and articulate manner.  In this sense, they do not follow the Septuagint, in which the name, “YHWH,” appears together with the phrase “the one who is”, a word which is, in a certain sense, a philosophical-ontological translation (that term would undoubtedly become significant for the conversion of the Greeks in the Gospels).  The two Apostles, rather, translate this in a providential, historical-eschatological, i.e. in a specifically Christological sense.  Thus, John carries the word “YHWH” over with “the One Who Is, Who was and Who is to Come” (Rev. 1:8 & 22…), while for Paul “Jesus Christ is the Same Yesterday, Today and Unto the Ages” (Heb. 13:8).