A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Сећања оснивача и председника Конгреса српског уједињења

Када је српска нација у питању, друга и последња деценија двадесетог века биле су пресудне за његову судбину. И док је на почетку века Србија била славна победница Великог рата, а Срби су били поштован народ, у последњој деценији тог века Србија је поражена и сврстана међу светске парије. У тек изашлој књизи у издању издавачке куће Клио „Деценија илузија” Мајкл Ђорђевић, један од наших најпознатијих емиграната, оснивач и председник Конгреса српског уједињења, српски Американац који је емигрирао у САД још 1956. бави се детаљно тим периодом историје који „карактеришу пропуштене прилике, закаснела деловања и погрешне одлуке”. Кад говори о дијаспори, Америци и Србији, главним актерима трагедије деведесетих, Ђорђевић се не ослања само на своје сећање и сведочења, већ и на јако богату архивску грађу, због чега се оцењује да ова књига има велики значај и са историографског становишта. О дијаспори се код нас говори мало, а историографија за њу чак има често слепу мрљу, па је ова књига јединствена и по томе што на хиљаду страница приказује политичке и друге напоре да помогне земљи матици и разоткрива све заблуде које приликом тог сусрета произилазе.

Као човек који је учествовао у готово свим покушајима дијаспоре да својим саветима и везама у Америци помогне матици у тим преломним годинама, како са ове дистанце гледате на тај период? Шта је била ваша највећа заблуда?

Ми смо чврсто веровали да ће наш интелектуални и материјални капитал помоћи да се направи један мост између Србије и дијаспоре. И то је била заблуда. У многим разговорима са опозицијом и политичарима на власти често би им се омакло да нам дају до знања да их интересују паре, а да они имају памет, да је памет у матици, а паре су у дијаспори. Веровали смо да су промене система могуће и да наше искуство у Америци, наш интелектуални потенцијал могу да помогну политичкој елити. Али брзо се испоставило да ниједан савет нису уважили.

Разочарали сте се и у Америку?

Илузија о Америци је заиста била велика. Веровали смо да ће нови светски поредак бити изграђен на универзалним и моралним вредностима, да Америка не треба да иде да се бори и убија „чудовишта” већ да треба да остварује свој утицај преко културе, уметности, филмова, музике, демократије. То се заиста није десило.

Али главни циљ дијаспоре ваше генерације био је да се Срби ослободе „комунистичког јарма”. То је и разумљиво јер ви сте из идеолошких разлога емигрирали у Америку?

Пажљиво смо пратили догађаје у Југославији, посебно после смрти Тита. И пре његове смрти, на пример, у „Њујорк тајмсу” 24. марта 1980. појавио се текст у коме се СССР и САД подсећају да треба да реше како да се после тог догађаја постави Југославија чији се распад већ тада предвиђао. Знајући за везе и утицај „Њујорк тајмса” водећи људи у нашој дијаспори били су забринути, па је професор Ђорђе Вид Томашевић још у априлу 1980. објавио у истим новинама текст у коме је упозорио да би било немогуће без драстичне економске и политичке хирургије делити југословенску федерацију и да подела ни у најбољем случају не би могла да задовољи интересе било које раздвојене целине.

Али сада се зна да се распад Југославије предвиђао и пре тога?

Десет година пре Титове смрти, у поверљивом извештају од 20. новембра 1970. године, ЦИА је наговестила распад Југославије. Њена структура, државно уређење и односи између република и покрајина били су окарактерисани као својеврсна измишљотина 20. века. Речено је да је то држава скрпљена од различитих нација, различитог историјског и културног наслеђа.

Први пут сте покушали да ступите у контакт са Слободаном Милошевићем после разговора са вашом колегиницом банкарком Борком Вучић. Написали сте му писмо у јуну 1989. Шта сте хтели са тим?

У дијаспори смо се двоумили око Слободана Милошевића. Није нам било јасно да ли он заиста хоће да промени систем, да га демократизује. Да ли је уопште свестан да је Берлински зид заувек срушен или верује да ће се некако поново вратити комунистичка ера. Написао сам му писмо у коме сам рекао да сам након дужег времена одлучио да му помогнем и да искрено желим да његов рад на јачању и препороду Србије успе. Написао сам и да му желим да његова улога у историји буде већа од улоге Гарашанина и Пашића.

Није вам одговорио?

Није. Само ми је преко Борке Вучић поручио како је задовољан да га Срби у дијаспори сматрају Пашићем и Гарашанином. Био сам запрепашћен.

Саветовали сте му преко Борке Вучић да посети Калифорнију?

Наравно, јер тада је било време да се остваре ближи контакти и везе. Милошевић је међутим сматрао да је баш јако важан и велики зато што није примио Цимермана, него га је завлачио не знам колико дана.

Шта је највише збуњивало дијаспору у тим мутним и тешким временима?

Дијаспора одана матици покушавала је безуспешно да обави немогући задатак: да одвоји комунистичку идеологију и стварност у Србији од српског идентитета и националних интереса.

Шта су за то време урадили Хрвати?

Хрвати су брзо и пре рата створили победничку једначину. Измирили су све идеолошке непријатеље из Другог светског рата. Бивши Титов генерал Фрањо Туђман путовао је по свету и састајао се са хрватском дијаспором која је углавном била антикомунистичка и често усташка. Увео је дијаспору у све токове нове хрватске државе. Половину владе Хрватске у време рата деведесетих чинили су министри из дијаспоре који су до тада важили за љуте непријатеље Титове Хрватске. Туђман, Месић и други нису испод шаховнице крили Титову петокраку.

Како је српска дијаспора замишљала решење српског питања. Да ли сте ви имали неки план?

Наше прво и најважније очекивање је да ћемо комуницирати са матицом и разговарати о том питању није се остварило. Од нас се тражило да у Америци бранимо српске интересе, а матица није никад ни направила геополитички општи план за Србију. Нисмо знали шта хоћемо, нити смо то дефинисали. Када смо отишли у једну посету код функционера Стејт департмента он нас је задржао у разговору читав сат и по уместо четрдесет пет минута колико је било предвиђено за састанак. Овде код мене Хрвати и Словенци долазе већ две године, рекао нам је званичник Стејт департмента.

Помињете многе пропуштене прилике, закаснеле одлуке?

Има их много. На пример, када је направљен план Z-4 за Крајину (план је направила мини контакт група састављена од САД, Русије и ЕУ преко Француске и Немачке) чиме би Срби добили неке елементе државности, писали смо Милошевићу. Разговарали смо о томе и закључили да би било паметно да се прихвати. Срби су међутим одбацили Z-4. Да су га прихватили не би било Олује.

Шта је по вашем мишљењу српски национални интерес. Да ли га је Србија данас одредила?

То не може да одреди дијаспора. То морају да ураде српска елита и народ у матици. Да се консултацијом и широком дебатом одреди шта се стварно жели и шта је могуће. Српска дијаспора може у томе да помогне јер има огромно искуство. Али, одлука мора да се донесе у матици.

Извор: Политика


People Directory

Vladan Vuletić

Professor Vladan Vuletić (Lester Wolfe Professor of Physics Division Head, Atomic, Biological, Condensed Matter and Plasma Physics) was born in Peć, Yugoslavia, and educated in Germany. In 1992, he earned the Physics Diploma with highest honors from the Ludwig-Maximilians-Universität München, and in 1997, a Ph.D. in Physics (summa cum laude) from the same institution.

While a postdoctoral researcher with the Max-Planck Institute for Quantum Optics in Garching, Germany, Professor Vuletić accepted a Lynen Fellowship at Stanford University in 1997. In 2000, he was appointed an Assistant Professor in the Department of Physics at Stanford and in June 2003 accepted an Assistant Professorship in Physics at MIT. He was promoted to Associate Professor in July 2004. He was promoted to Full Professor in July 2011.

.
Read more ...

Publishing

Sailors of the Sky

A conversation with Fr. Stamatis Skliris and Fr. Marko Rupnik on contemporary Christian art

In these timely conversations led by Fr. Radovan Bigovic, many issues are introduced that enable the contemporary reader to deepen and expand his or her understanding of the role of art in the life of the Church. Here we find answers to questions on the crisis of contemporary ecclesiastical art in West and East; the impact of Impressionism, Expressionism, Cubism, Surrealism and Abstract painting on contemporary ecclesiastical painting; and a consideration of the main distrinction between iconography and secular painting. The dialogue, while resolving some doubts about the difference between iconography, religious painting, and painting in general, reconciles the requirement to obey inconographic canons with the freedom essential to artistic creativity, demonstrating that obedience to the canons is not a threat to the vitatlity of iconography. Both artists illumine the role of prayer and ascetisicm in the art of iconography. They also mention curcial differences between iconography in the Orthodox Church and in Roman Catholicism. How important thse distinctions are when exploring the relationship between contemporary theology and art! In a time when postmodern "metaphysics' revitalizes every concept, these masters still believe that, to some extent, Post-Modernism adds to the revitatiztion of Christian art, stimulating questions about "artistic inspiration" and the essential asethetic categories of Christian painting. Their exceptionally wide, yet nonetheless deep, expertise assists their not-so-everday connections between theology, ar, and modern issues concerning society: "society" taken in its broader meaning as "civilization." Finally, the entire artistic project of Stamatis and Rupnik has important ecumenical implications that aswer a genuine longing for unity in the Christian word.

The text of this 94-page soft-bound book has been translated from the Serbian by Ivana Jakovljevic, Fr. Gregory Edwards, and Andrijana Krstic. Published by Sebastian Press, Western American Diocese of the Serbian Orthodox Church, Contemporary Christian Thought Series, number 7, First Edition, ISBN: 978-0-9719505-8-0