A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Владика Григорије: Тврдош

О херцеговачком манастиру Тврдош у недељној Политици од 24. јула 2016, приповеда Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије (Дурић)

Свијет је чудесан и неописив. Дотакнути његовом љепотом, понекад успијевамо описати један његов дјелић, с већим или мањим успјехом. Постоје ипак мјеста у овом свијету која није једноставно описати. Тако ме је одувијек чудила немоћ, с једне, и жеља, с друге стране, да опишем манастир Тврдош. Тврдош би био занимљив многима, а посебно сликарима, историчарима, археолозима, писцима.

Манастир је саграђен на мјесту гдје је ток Требишњице најмирнији и истовремено најдубљи и најснажнији. Пратећи пут од Требиња према Тврдошу, Требишњица струји кроз поље, засијецајући га попут сребрних нити под сунцем. У прољеће, храњено њеним водама, поље је зелено и јарко црвено од безброј цвјеталих булки. Безбрижни крајолик, импресиван у бистрини боја, ивиче ћутљива, камена брда, чувајући га од остатка свијета. Иза гребена, који штити манастир од сјеверних и источних вјетрова, ријека изненадно и тихо тече право према Тврдошу и бива мирна и нечујна, да би, чим прође манастир, опет текла брзо и снажно. С југа је манастир благо заштићен малим узвишењем и Требињском шумом, а са сjевера узвишеним каменим гребеном, планином, некад шумовитим Кличањем, које се органски везује за Леотар. Тако ушушкан на тврдој стијени стоји манастир Тврдош.

Јутра у манастиру Тврдош свићу реска и хладњикава. Она су право благо у току љетњих дана и жеге, кад се чује стидљиви цвркут птица, стишаног вјетра који носи ваздух пун морског јода и органских талога океана, здруженог са ароматима боровог честара и вријеска. На први звук клепала, када монаси журно устају из својих постеља и спремају се за јутарњу службу, по Tребињском пољу још има росе. Пут од Требиња ка Поповом пољу сив је и миран, као и пратиља му у вијугању, зелена као маховина, Требишњица, око које се у тај час почињу скупљати чапље, галебови и гњурци.

Од запуштеног здања с почетка 20. вијека прерастао је у блистави црквени комплекс византијског типа, који искричаво плијени љепотом кула и конака, цркве и мозаицима прошараним стазама које до ње воде. Градња још увек траје, увијек се понешто прави, ако не нешто већих размјера, а оно бар мањи детаљ – макета манастира, украс од каменчића на зиду, чесма, или тек завршена фонтана од камења налик извору са три рукавца, замисао и рад игумана, која савршено одговара духу мјеста.

Складна архитектура цркве је омогућила да дођу до изражаја мајсторски сложене бијеле, правоугаоне камене плоче, које чине њен необичан и једноставан спољашњи зид. Оне су знак славе овог поднебља, знак бјелине и љутине, али и умјешности мајстора, чији се снага и дар након вијекова огледају кад год и са које год стране да погледате овај лијепи храм. Врата и прозори су у пажљиво израђеним каменим оквирима, оивиченим једном, танко усјеченом линијом, све је у таквој отмености и једноставности. Посебан утисак оставља купола која није правилног облика, већ је осмоугаона, као и часни престо израђен од тврдог камена, такође осмоугаони, што није уобичајено.

У цркви су сачувани стари камени стубови, као и камени умиваоник за руке кроз чију савршену једноставност можемо сагледавати нашу прошлост. Она би се могла укратко описати као четири стуба цркве у Тврдошу. Стамени, рушени, подизани, а у њиховим капителима симболично исклесане капље суза и зноја јесу једини украс нашег постојања и трајања. У поду цркве, с десне стране, у припрати, налази се гробница из четвртог вијека, која открива интересантне и важне моменте наше прошлости. Брижно сазидана гробница указује на ранохришћански начин живота, који је, изгледа, за основ имао заједништво, па су тако многи сахрањивани у једну гробницу. Цијели храм је сачињен по људској мјери, није ни превелик ни премален. На сваком кораку се види по неки детаљ који начинила људска рука, али је ипак све надахнуто божанским присуством и топлином.

Од старог, древног живописа пронађен је само један камен на коме је потпуно сачуван дио фреске, и то – лик Богородице која оплакује Христа распетог. Овај камен је свакако знак нашег хришћанског живљења у времену, посебно у овом крају гдје су многе мајке, нажалост, оплакивале своје синове, мучене и убијане. Међутим, цијели манастир, саграђен на том камену умивеном сузама Мајке Божије, сав је у знаку Васкрсења и Живота. Сва околина – маслине, трешње, птице и пчеле – поје побједу живота над смрћу, радости над тугом. У рана јутра, када гране сунце с истока, када је ваздух љековит од мириса трава и сјајно прозрачан као послије кише, ма колико свјесни тешкоће живљења, преплављује вас само једно осјећање радости и пуноће живота. Док стоји на том тврдошком камену, човјек се осјећа сличним птици која може да полети и запјева пјесму која се диви плаветнилу неба и љепоти земље, као у оној јутарњој молитви:

„Испунисмо се ујутро милости Твоје, Господе, и обрадовасмо се и узвеселисмо се, у све дане наше узвеселисмо се, за дане у које си нас смирио, за године наше у које видјесмо зла. И погледај на слуге твоје и на дјела твоја, и покажи пут синовима њиховим. И нека буде свјетлост Господа Бога нашега на нама и дјела руку наших исправи на нас, и дјело руку наших исправи.“

Ноћ у Тврдошу је блага, тиха и безбрижна. Кад мине дан, све крене на починак. Слично сунцу, које је цијели дан сијало па зашло, сви одлазе у свој спокој. Птице и пчеле, цврчци и жабе, као озбиљни музичари након концерта, задовољни и уморни утихну. Јасна, а ненаметљива тишина завлада овим простором. Можда још славуј понекад запјева из луга, као да су га уморни монаси нечујним аплаузом позвали на бис. Све ућути, смири се, а танани лахор с ријеке покрене лист с грана и тишина шапне ономе који већ спава да је све добро око њега.

Наше вријеме, постојање у овом свијету, бива испуњено простором. Када би ме неко питао о времену, датумима и часовима када се нешто догодило, много тога ни приближно не бих могао одредити. Али ако бисте ме питали гдје, с лакоћом бих набројао мјеста на којима сам се затекао кад се то догодило. Колико је важан простор који нас окружује, види се и по томе што људима није свеједно ни то на којем мјесту ће бити сахрањени. Простор и вријеме често су стварности које нас раздвајају, али и које нас изграђују као личности.

Тврдош ме је седам година учио значају простора а да тога нисам био свјестан. Био је то живот у коме мјесто-простор живот чине сличним себи. У племенитом окружењу, гдје видик испуњавају млади виногради и маслињаци, који каскадама силазе до тихе и широке ријеке, закривене густим растињем, и гдје голема планина заклања небо, а ваздух мирише на пелин и вријесак – зидали смо, садили, плакали, смијали се, играли, молили се, пјевали, сликали и неосјетно бивали пригрљени тим простором. Завољевши га, Тврдош је постао потком наших душевних ткања, мјесто којем смо се враћали. У тренуцима одмора, за истим дугачким трпезаријским столом сједили су монаси, свештеници, професори универзитета, достојанствени поповопољски зидари крупних шака, археолози и архитекте, умјетници, ђаци. Препланулих лица и широких осмијеха, једни у другима препознавали смо благе и бистре погледе, знак љепоте садејства Творца и творевине и међусобног духовног сродства. Данас имам утисак да је то било седам година живота и слободе. Тек када сам напустио то мјесто и такав живот, оно је почело да живи у мени у најдубљем смислу те ријечи. И како вријеме пролази, носталгија и жеља да се непоновљиво понови непрестано расте.

Владика Григорије


People Directory

James Scully

James Scully is the author of 10 books of poetry, including Donatello’s Version (Curbstone Press/Northwestern University Press, 2007), four book-length translations, the seminal essay collection Line Break: Poetry as Social Practice (Curbstone Press/ Northwestern University Press, 1988/2005), and Vagabond Flags: Serbia & Kosovo: Journal, Scrapbook & Notes (Azul Editions, 2009). The founding editor of Art on the Line series (Curbstone Press, 1981-1986), he has been a key figure in the movement to radicalize the theory and practice of American poetry—in how it is lived as well as in how it is written.

Born in 1937 in New Haven, CT, Scully lives in Vermont with his wife, Arlene. They’ve been married since 1960 and have a son, John, and a daughter, Deirdre. His awards include a National Defense Fellowship 1959-1962; an Ingram Merrill Foundation Fellowship (Rome, Italy 1962-63); the Lamont Poetry Award 1967 for The Marches; the Jenny Taine Memorial Award 1971 for translation; a Guggenheim Fellowship (Santiago, Chile 1973-74); National Endowment for the Arts Fellowships 1976-77 and 1990; the Islands & Continents Translation Award 1980; and the Bookbuilders of Boston Award 1983 for book cover design.

.
Read more ...

Publishing

The Presence of Transcendence

Essays on Facing the Other through Holiness, History and Text

by Bogoljub Sijakovic

The essays collected in this book venture into various domains of philosophy, such as ontology and epistemology, anthropology and ethics, philosophy of history and history of philosophy, philosophy of religion and theory of the mystical, poetics and hermeneutics. The problems here thematized, which are brought to us primarily by the tradition of Hellenism and Christianity as well as life itself, are both traditional and contemporary: self-knowledge and knowledge of God, transcendence and paradoxy, theodicy and anthropodicy, sacrifice, violence, holiness, responsibility, decision-making, evil, guilt, repentance, forgiveness, memory, as well as: wisdom, suffering, good, the other, freedom, fate, history, the Balkans, war, rationality, and also: reading, dialogue, poetry, metaphysic of light.