A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Континент српске културе

Срби у Америци и њихова периодика наслов је најновије књиге Кринке Видаковић Петров, објављене недавно у издању Института за књижевност и уметност из Београда. Реч је о првом тому студије која, према речима ауторке, познати историчар и критичар књижевности, има за циљ да пружи преглед српске периодике у раздобљу 1893–1941, с нагласком на године пре Првог светског рата. Књига „Срби у Америци и њихова периодика” врви драгоценим подацима о покретачима листова, њиховим уредницима и о условима, како каже наша саговорница, у којима се српска периодика у Америци развијала.

Колико је обрађивана тема српске периодике у исељеништву, да ли су јој више пажње посвећивали истраживачи из матице или Америке?

У истраживању периодичких публикација, новина, часописа, годишњака, у Сједињеним Америчким Државама био је учињен први корак израдом библиографија, често непотпуних, посебно када је у питању рана периодика, јер је она већини истраживача била и остала делимично или сасвим недоступна. Домаћи библиографи, Вук Драговић у „Српској штампи између два рата 1915–1945 (1956)” и Милица Кисић и Бранка Булатовић у „Српској штампи 1768–1995 (1996)” обрађивали су је у оквиру српске периодике уопште, док су амерички библиографи Роберт П. Гаковић и Милан Радовић у „Serbs in the United States and Canada. A Comprehensive Bibliography (1976)” то учинили у оквиру опште библиографије Срба у Северној Америци. Суштински је, ипак, остао неистражен тај значајни „континент” српске културе у дијаспори. Прича о српској периодици у Америци почиње у Сан Франциску, где је 1880. основана прва изразито српска организација – Српско-црногорско литерарно и добротворно друштво. Оно је 1883. покренуло први српски лист у Америци – „Слободу”. Од тада до данас излазило је више од сто српских периодичких публикација, које пружају обиље грађе за проучавање свих области историје српског исељеништва у Америци.

.

Какав је, кроз период од једног века, био однос матице и исељеника?

Током деветнаестог века па до успостављања Југославије већина српских исељеника у Америци потицала је из крајева под туђинском влашћу, а тек мањи број из слободне Србије, која је тада била земља имиграције, а не емиграције. Тадашња Србија није могла да помаже исељеницима, јер је била релативно сиромашна држава, заокупљена борбом за ослобођење, а потом борбом за опстанак и уједињење. Исељеници су у сваком погледу били препуштени сами себи, јер о њима нису бринуле ни Аустроугарска, као држава исељавања, ни САД као држава усељавања. Српски исељеници у Америци, који већином нису никад ногом крочили у Србију, осећали су је ипак као своју духовну матицу. Њена „деца”, као деца Св. Саве, расута по далеким америчким пространствима, помагала су је дубоким и снажним родољубљем – политичком и пропагандном борбом и хуманитарним акцијама. Амерички Срби су, сем тога, и пре него што су САД ушле у рат 1917, стигли у великом броју да се на Солунском фронту боре као добровољци за своју „мајку Србију”. По броју жртава они су били први, чак и у односу на српску војску, јер је сваки други добровољац положио свој живот за њену слободу. У време прве Југославије јавила су се извесна настојања матице да учврсти свој однос са дијаспором, да подстакне повратак исељеника и успостави економске односе, али су та настојања јењавала када је с речи требало прећи на дела.

Шта показује период и када су у питању национална осећања (српска) и југословенство, политичка опредељења…

Период уочи Другог светског рата одликовало је бављење правим исељеничким питањима: интеграцијом у америчко окружење, решавањем економског статуса и очувањем српског културног и духовног наслеђа у условима американизације и ограничења новог досељавања (услед новог америчког закона којим су уведене квоте). Тада је било важно и питање развоја српско-америчког идентитета код деце исељеника рођених у Америци – Американаца српског порекла. То је, међутим, и време у којем јачају социјалистичке организације с критичким односом према националним исељеничким организацијама и југословенској држави, виђеној као недемократској „тамници народа”. Питање југословенства заоштрено је нарочито разбијањем Југославије за време Другог светског рата, стварањем НДХ и усташким геноцидом над Србима. Код превасходно националних српских организација тада су њихова родољубива и национална осећања, која су исељеници у Америци чували као зеницу у оку, достигла врхунац. То је било време бременито драмом и вртоглавим, многостраним активностима, „јуначко” доба које бележи и пролиферацију српских периодичких публикација. У ратно време је било актуализовано и питање односа етничког начела према југословенству као државотворној идеологији. По завршетку рата Америку је запљуснуо нови талас српских исељеника, а идеолошко-политички карактер добио је поново на значају стварањем комунистичке Југославије. То је условило дуги „хладноратовски” период сметњи на везама матице и дијаспоре, па чак и отворене конфронтације, све до деведесетих година прошлог века. У време коначног разбијања Југославије идеолошки сукоби се потискују на маргину да би родољубиви пориви заузели средишњи простор.

Кроз какве је мене пролазио „Американски Србобран”? Који је био најтежи период у веку његовог постојања?

Американски Србобран покренут је 1906. године у Питсбургу, где без прекида и данас излази. У почетку је штампан искључиво на српском језику, али је 1930. уведена „енглеска страна”, која се временом развила у енглеску секцију, комплементарну српској. Лист је покренуо Српски православни савез Србобран (основан 1901), који се 1929. спојио с другим потпорним савезима у јединствену организацију под именом Српски народни савез. Ово је деценијама била најјача и најважнија српска организација у Америци. Најтежи, а и најважнији периоди „Американског Србобрана” била су ратна времена, а посебно деведесете године прошлог века, када су САД успоставиле изразито негативан став према легитимним српским интересима.

Да ли, и колико, Ваша књига актуализује некаданашња збивања? Можда и антиципира?

Студија „Срби у Америци и њихова периодика” требало би да пружи увид у мало познату културну, политичку и социјалну историју српског исељеништва у овој земљи. Она би истовремено требало да предочи континуитет националног начела код српских исељеника, који током читавог југословенског периода нису желели да се одрекну својих традиционалних, етнички заснованих организација. То нису учинили ни они који су подржавали југословенску државотворну идеју, а камоли они који нису. Историја Срба у Америци показује да је национална свест истрајнија од идеолошких структура, мада су ранији исељеници били амерички Срби, док су њихови потомци све више постајали српски Американци.

Анђелка Цвијић
Извор: Политика, објављено: 23/04/2008.


People Directory

Vasa Mihich

A senior Professor of Design at the University of California, Los Angeles, Vasa is an innovative, internationally known sculptor whose creative work explores the three dimensional interactions of light and color. With an advanced understanding of optical complexities, Vasa has become, in the words of Henry Seldis, former art critic of The Los Angeles Times, "the most sensuous and sensational colorist of the southern California artists working in plastic."

.
Read more ...

Publishing

The Hagia Sophia

The Mystical Light of the Great Church and its Architectural Dress

by Charalambos P. Stathakis

Dear reader, as you run like the rest of us along the dizzy main road, stop, stay aside for a while. Let the others be dizzy, and take the secret underground trail, which will lead you through the dewdrops of the leaves, the crystal smile of the sun, the city’s underground galler- ies, your knowledge, and your feelings, to the doorstep of the Hagia Sophia. Because all dew- drops, all sunrays, and all beauty lead there. That is what you will be told by my friend, the author, whom I am fond of and whom I send you to, Charalambos Stathakis: the doctor, the warm and humane researcher, the scientist devoted to his work and his patients, who has given a series of scientific papers, who, nevertheless, retains a nest of beauty untouched in his heart, which makes him outstanding—even though he is not a specialist in architecture, nor a historian, nor a theologian, nor a Byzantinist—it makes him stand out in all these together and in entirety.

.
Read more ...