A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Никола Петковић

Никола Петковић (Инђија, 18. август 1893 — Питсбург, 1952) је био српски сликар у исељеништву из прве половине 20. века.

Рођен 1893. године у Инђији, у Срему, Никола Петковић је учио сликарство на Академији ликовне уметности у Бечу. 1916. године се иселио у Америку. Немајући средства за живот, после Првог светског рата прихватио се свештеничког позива, који је напустио 1930. када је дошао у сукоб са црквеним властима. У исељеништву је наставио да учи сликарство у вечерњој школи Карнеџи – универзитета у Питсбургу.

.

После тога, све до сукоба са званичним представницима Српске православне цркве у Америци и до напуштања свештеничке дужности, Петковић је мало сликао. Уместо тога, живео је скромно и повучено у самоћи и ћутању. По напуштању цркве, код њега је свом снагом избила сликарска уметничка енергија и почео је да слика необуздано, радећи великом брзином и даноноћно без одмора. Испод његове кичице ницала су, једно за другим, многобројна платна огромних димензија: пејзажи, фигуралне композиције, портрети, мртве природе, а највише платна са композицијама инспирисаним Библијом, давана на један неуобичајени начин, са неким фантастичним ванземаљским светом, призорима и пределима. Таквим темпом Никола Петковић је сликао пет – шест година.

Тек пошто је умро, откривена су његова бројна платна. Она су изазвала праву сензацију у уметничким круговима Питсбурга. Позната уметничка институција Артс енд Крафт Сентер приредила је 1956. године његову велику посмртну изложбу са 74 велика уља, знатним бројем акварела, пастела и цртежа. Критичари су давали похвалне оцене његових радова, истичући га као „искреног, ванредно талентованог и оригиналног сликара”, „колористу са ретко богатом палетом”, „који је знао да третира неке тако старе и познате теме на један нов и досад непознат начин”. И сви закључују са жаљењем што овај уметник није дуже живео, да до краја искаже оно што је могао.

Осим ове неостварене жеље, Никола Петковић је умро са још једном неоствареном јаком жељом: да дође у своју родну земљу и да слика у свом Срему.

У оквиру припрема изложбе Новосадске уметничке разгледнице 18. и 20. века, коју је организовала Галерија Матице српске уз сараднју са Музејом града Новог Сада 1971. године дошло се до још неких података о Николи Петковићу. Он је у Новом Саду учио гимназију, а пре одласка у Америку (1916. године) провео је неколико година као учитељ у Македонији, за коју је остао трајно везан својим сликарским мотивима.

Са блиском родбином у Новом Саду одржавао је сталне и присне контакте. До Другог светског рата боравио је овде у два маха (1927/8, 1932), када се враћао у добро познате крајеве јужне Србије и Македоније, где су настајале његове занимљиве ликовне белешке, које су му доцније служиле као предлошци за сликање у атељеу.

Године 1934. био је заступљен као сликар – не ученик, са својим делима на „Првој изложби сликарске школе друштва пријатеља ликовне уметности у Новом Саду“ о чему је писао ликовни хроничар „Југословенског дневника” и „Гласа Матице српске“.

Захваљујући тим околностима сачувано је у Новом Саду неколико његових слика и збирка од тридесетак примерака путних скица које се налазе у поседу Олге Петковић. Скице су малих формата, рађене уљем на платну, сликане надахнуто у избору мотива, експресивног цртежа и свежег, сочног колорита. Избор тих скица био је излаган на поменутој изложби 1971. године (Галерија Матице српске), када је у пратећем каталогу објављена и његова кратка биографија.

Уметникова супруга Зора Петковић из Питсбурга је поклонила легат његових слика Инђији, а осим тога поклонила је Галерији Матице српске знатан број његових радова.

Поклон уметникове супруге је 1975. године стигао у Југославију и обухвата 72 рада намењених сликаревом родном месту Инђији, затим два репрезентативна албума са 50 листова скица и цртежа Николе Петковића насталих у раздобљу од 1914. до 1952. године намењених Галерији Матице српске.

Петковићевих радова до тада није било у галеријској збирци, мада он као сликар српског порекла, иако од 1916. стално настањен у Америци, овде није био непознат. Његове су слике излагане на галеријској изложби 1971. године, јер је због боравака 1928. и 1932. године био укључен у изложбу новосадских уметничких радионица 18. – 20. века. Овај поклон је употпунио уметничку збирку Галерије која настоји да хронолошки обухвати радове свих српских уметника из Војводине.

Поклоњени радови Николе Петковића сложени су у два албума и класификовани по хронологији. Први албум обухвата колорисане цртеже и акварел - скице предела и људи ових простора настале 1914, 1928. и 1932. године. Најчешће су то призори из Македоније за коју је уметник био везан својим радним службовањем. То су импресивне, спонтане белешке, настале у једном даху, касније вероватно коришћене за израду уљаних слика у атељеу. Осим ликовног, оне имају културноисторијски и етнографски значај, јер приказују типове људи, живописне ношње, изгледе села и разне пољске радове са почетка 20. века.

У овим белешкама, често минијатурних формата, Петковић показује способност уочавања целине и детаља и солидно познавање технике акварела.

Други албум садржи цртеже из Америке настале од 1942. до 1952. године. Њима су обухваћени кроки – портрети, које је уметник популарно назвао „Људи из трамваја“, и они цртачком лакоћом и експресивношћу потврђују његов цртачки таленат.

Удовица Николе Петковића је 1975. поклонила Инђији 72 дела свога мужа. Његово сликарско дело у Србији је до тада било готово непознато.

У заоставштини Николе Петковића, која је допремљена у Инђију, налазе се слике уљем, акварели и цртежи. На сликама је Петковић следио узоре сецесиониста, у акварелима је често преносио сећања на наше фолклорне мотиве, а у цртежима је давао непосредне утиске из природе. Нарочито је занимљива серија његових цртежа „Људи из трамваја“ настала 1943. године.

Уз збирку сликарских дела, у Инђију је покојникова супруга послала и рукопис необјављене књиге о Николи Петковићу који је сама писала на енглеском. Овај рукопис, у коме се налазе многи подаци о сликаревом детињству и младићким годинама проведеним у Инђији, још није преведен.

Поред радова намењених Инђији, сликарева супруга је део покојникове заоставштине наменила Галерији Матице српске. У Инђији се очекивало да ће сликарева удова Зора Петковић доћи у мужевљево родно место у октобру 1975, када је требало, поводом Дана ослобођења Инђије, да се за јавност отвори стална поставка Петковићевих слика и цртежа. Било је планирано да ова збирка буде смештена у згради Ђорђа Војновића, који је своју кућу, са великом библиотеком, тестаментом оставио Инђији.

Значајно признање сликару Николи Петковићу пружили су његов завичај и родно место Инђија преузимајући са изузетном пажњом његову уметничку оставштину. Дела, која је Петковић стварао током три и по деценије свога боравка у Америци, поклонила је Инђији уметникова супруга Зора Петковић, и она су тако постала доступна широј јавности. О томе, као и о свим појединостима овога геста, достојног поштовања и захвалности, писано је у „Дневнику“ 30. и 31. августа 1975. године. Тим поводом изнета су и мишљења стручњака о ликовним вредностима Петковићевог сликарства, а било је речи и о његовој животној и уметничкој биографији.

Извор: Wikipedia


NEPOZNATI UMETNIK

Naš slikar iz iseljeništva

Isto onako kako je u iseljeništvu nečujno i nezapaženo živeo i radio, tako je i umro slikar Nikola Petković. Iako je umro još 1952 godine, vest o njegovoj smrti doprla je do nas tek ovih dana.

Rođen 1893 godine u Inđiji, u Sremu, Nikola Petković je učio slikarstvo na Akademiji likovne umetnosti u Beču. 1916 godine on se iseljava u Ameriku. Međutim, iako ga u iseljeništvu teške materijalne prilike prisiljavaju da primi sveštenički čin, on nastavlja da uči slikarstvo u večernjoj školi Karnedži-univerziteta u Pitsburgu.

Posle toga, sve do sukoba sa zvaničnim predstavnicima Srpske crkve u Americi i do napuštanja svešteničke dužnosti, Petković je malo slikao. Umesto toga, ovaj skromni čovek živi povučen u duboku samoću i ćutanje. Po napuštanju crkve, kod njega je svom snagom izbilo sve ono što je čitavog života potiskivano - počeo je da slika neobuzdano, upravo ludom brzinom, grabeći boje sa platna kao da mu ih neko otima, radeći danonoćno bez odmora. Ispod njegove kičice nicala su, jedno za drugim, mnogobrojna platna ogromnih dimenzija: pejsaži, figuralne kompozicije, portreti, mrtve prirode, a najviše platna sa kompozicijama inspirisanim Biblijom, davana na jedan neuobičajeni način, sa nekim fantastičnim vanzemaljskim svetom. Takvim tempom Nikola Petković je slikao pet-šest godina.

Tek pošto je umro, otkivena su njegova brojna platna. Ona su izazvala pravu senzaciju u umetničkim krugovima Pitsburga. Poznata umetnička institucija Arts end Kraft Senter priredila je 1956 godine njegovu veliku posmrtnu izložbu sa 74 velika ulja, znatnim brojem akvarela, pastela i crteža. Pregovor u katalogu za izložbu, koji je ilustrovan sa 13 reprodukcija njegovih radova, dao je rektor Slikarske akademije Pitsburg-univerziteta Volter Rid Hovej, inače ličnost velikog autoriteta u pitsburškim umetnikim krugovima. Kritičari su dali pohvalne ocene njegovih radova, ističući ga kao ''iskrenog, vanredno talentovanog i originalnog slikara'', ''koloristu sa retko bogatom paletom'', ''koji je znao da tretira neke tako stare i poznate teme na jedan nov i dosad nepoznat način''. I svi zaključuju sa žaljenjem što ovaj umetnik nije duže živeo , da do kraja iskaže ono što je mogao.

Osim ove neostvarene želje, Nikola Petković je umro sa još jednom neostvarenom jakom željom: da dođe u svoju rodnu zemlju i da slika u svom Sremu.

Novinski članak iz Politike, 1957.

Napisala Milena Šotra


SOLIDAN AKVARELISTA, DOBAR CRTAČ

Radovi Nikole Petkovića poklonjeni Galeriji Matice srpske

Umetnička zbirka Galerije Matice srpske u Novom Sadu, stvarana za poslednjih 128. godina, decenijama je obogaćivana putem poklona i zaveštanja. Duga je lista imena darodavaca koji su Galeriji poklanjali umetnička dela, najčešće porodične portrete i ikone, a takođe nije mali broj likovnih umetnika koji su svoje radove ostavljali ovoj uglednoj kući.

Ova lepa tradicija zadržala se do danas i Galerija svake godine, pored redovnih otkupa, sa zahvalnošću beleži poklone umetničkih dela. Ponekad su to prave male zbirke, određene fizionomije, koje kao zaokružene celine još bolje upotpunjavaju galerijske fondove. Takav je dar Zore Petković iz Pitsburga, koja je, pored legata upućenog Inđiji, poklonila Galeriji Matice srpske znatan broj radova svog pokojnog muža slikara Nikole Petkovića.

Poklon umetnikove supruge koji je nedavno stigao u Jugoslaviju obuhvata, osim 72 rada namenjenih slikarevom rodnom mestu Inđiji, dva reprezentativna albuma sa 50 listova skica i crteža Nikole Petkovića nastalih u razdoblju od 1914. do 1952. godine.

Petkovićevih radova nije do sad bilo u galerijskoj zbirci, mada on kao slikar našeg porekla, od 1916. stalno nastanjen u Americi, ovde nije bio nepoznat. Njegove su slike izlagane na galerijskoj izložbi 1971. godine, jer je zbog ovdašnjih boravaka 1928. i 1932. godine bio uključen u izložbu novosadskih umetničkih radionica XVIII - XX veka.. Utoliko je ovaj poklon dragoceniji jer se njime upotpunjuje umetnička zbirka Galerije koja nastoji da u hronološkom kontinuitetu obuhvati radove svih srpskih umetnika iz Vojvodine nastale od kraja XII do sredine XX veka.

Poklonjeni radovi Nikole Petkovića složeni su u dva albuma i klasifikovani po hronologiji. Prvi album obuhvata kolorisane crteže i akvarel-skice predela i ljudi iz Jugoslavije nastale 1914., 1928. i 1932. godine. Najčešće su to prizori iz Makedonije za koju je umetnik bio vezan svojim radnim službovanjem. To su impresivne, spontane beleške, nastale u jednom dahu, kasnije verovatno korišćene za izradu uljanih slika u ateljeu. Osim likovnog, one imaju kulturnoistorijski i etnografski značaj, jer prikazuju tipove ljudi, živopisne nošnje, izglede sela i razne poljske radove sa početka ovog veka.

U ovim beleškama, često minijaturnih formata, Petković pokazuje sposobnost uočavanja celine i detalja i solidno poznavanje tehnike akvarela.

Drugi album sadrži crteže iz Amerike nastale od 1942. do 1952. godine. Njima su obuhvaćeni kroki - portreti, koje je umetnik popularno nazvao ''Ljudi iz tramvaja'' i oni crtačkom lakoćom i ekspresivnošću potvrđuju njegov neosporni crtački talenat.

Ovom skupinom od preko 50 radova Nikole Petkovića, jer pojedini su listovi slikani sa obe strane, Galerija Matice srpske je obogatila svoju zbirku srpske umetnosti prve polovine XX veka.

Novinski članak iz Dnevnika, 1975.

Napisala Olga Mikić


Još nekoliko podataka o slikaru Nikoli Petkoviću

Značajno priznanje slikaru Nikoli Petkoviću pružaju danas njegov zavičaj i rodno mesto Inđija preuzimajući sa izuzetnom pažnjom njegovu umetničku ostavštinu. Dela, koja je Petković stvarao tokom tri i po decenije svoga boravka u Americi, poklonila je Inđiji umetnikova supruga Zora Petković i ona će uskoro, na odgovarajući način, biti prezentovana široj javnosti. O tome, kao i o svim pojedinostima ovoga gesta, dostojnog poštovanja i zahvalnosti, pisano je u ''Dnevniku'' 30. i 31. avgusta ove godine. Tim povodom izneta su mišljenja stručnjaka o likovnim vrednostima Petkovićevog slikarstva, a bilo je reči i o njegovoj životnoj i umetničkoj biografiji.

Čini nam se zato, da je ovo pravi trenutak, da se o Nikoli Petkoviću zabeleže još neki podaci do kojih se došlo istraživanjem u okviru priprema izložbe NOVOSADSKE UMETNIČKE RADIONICE XVIII - XX VEKA, koju je organizovala Galerija Matice srpske uz saradnju sa Muzejom grada Novog Sada 1971. godine. Ime Nikole Petkovića nije bilo nepoznato u našoj sredini. On je u Novom Sadu učio gimnaziju, a pre odlaska u Ameriku (1916.) proveo je nekoliko godina kao učitelj u Makedoniji, za koju je ostao trajno vezan svojim slikarskim motivima.

Sa bliskom rodbinom u Novom Sadu održavao je stalne i prisne kontakte. Do drugog svetskog rata boravio je ovde u dva maha (1927-8, 1932.), kada se vraćao u dobro poznate krajeve južne Srbije i Makedonije, gde su nastajale njegove zanimljive likovne beleške, koje su mu docnije služile kao predlošci za slikanje u ateljeu.

Godine 1934. bio je zastupljen kao slikar - ne kao učenik, sa svojim delima na ''Prvoj izložbi slikarske škole društva prijatelja likovne umetnosti u Novom Sadu'' o čemu je pisao likovni hroničar ''Jugoslovenskog dnevnika'' i ''Glasa Matice srpske''.

Zahvaljujući tim okolnostima sačuvano je u Novom Sadu nekoliko njegovih slika i zbirka od tridesetak primeraka putnih skica koje se nalaze u posedu Olge Petković. Skice su malih formata, rađene uljem na platnu, slikane nadahnuto u izboru motiva, ekspresivnog crteža i svežeg, sočnog kolorita. Izbor tih skica bio je izlagan na pomenutoj izložbi 1971. godine (Galerija Matice srpske), kada je u pratećem katalogu objavljena i njegova kratka biografija.

Ovim se, uvereni smo, ne iscrpljuje znanje o delima Nikole Petkovića na našem terenu, kojih sigurno još ima u privatnom vlasništvu, a njihovo otkrivanje doprinelo bi celovitijem upoznavanju njegove umetničke ličnosti, što ovaj obdareni slikar svakako i zaslužuje.

Novinski članak iz Dnevnika, 1975.

Napisala Mira Džepina


POKLON ZEMLJAKA IZ PITSBURGA

Udovica Nikole Petkovića poklonila Inđiji 72 dela svoga muža preminulog u SAD 1952. godine

Inđija je ovih dana postala bogatija za 72 likovna rada svog sugrađanina Nikole Petkovića. Ovaj Inđijac živeo je u Pitsburgu u SAD, gde je umro 1952. godine. Njegovo slikarsko delo u nas je dosad bilo gotovo nepoznato.

U zaostavštini Nikole Petkovića, koja je dopremljena u Inđiju, nalaze se slike uljem, akvareli i crteži. Na slikama je Petković sledio uzore secesionista, u akvarelima je često prenosio sećanja na naše folklorne motive, a u crtežima je davao neposredne utiske iz prirode. Naročito je zanimljiva serija njegovih crteža ''Ljudi iz tramvaja'' nastala 1943. godine.

Rođen u Inđiji, Nikola Petković je 1916. godine otišao u SAD. Nemajući sredstva za život, posle prvog svetskog rata prihvatio se svešteničkog poziva, koji je napustio 1930. kada je došao u sukob sa crkvenim vlastima. Posle napuštanja svešteničkog poziva intenzivnije se posvetio slikarstvu često obrađujući biblijske motive na slikama, unoseći u kompozicije sasvim fantastične prizore i predele. Pred kraj života Petković je želeo da poseti svoje rodno mesto, ali mu se želja nije ostvarila.

Uz zbirku slikarskih dela, u Inđiju je pokojnikova supruga poslala i rukopis neobjavljene knjige o Nikoli Petkoviću koji je sama pisala na engleskom. Ovaj rukopis, u kome se verovatno nalaze mnogi podaci o slikarevom detinjstvu i mladićkim godinama provedenim u Inđiji, još nije preveden.

Pored radova namenjenih Inđiji, slikareva supruga je deo pokojnikove zaostavštine namenila Galeriji Matice srpske. U legatu Galeriji Matice srpske nalazi se, kako saznajemo, pedeset Petkovićevih crteža koji još nisu raspakovani.

U Inđiji se očekuje da će slikareva udova Zora Petković doći u muževljevo rodno mesto u oktobru, kada treba, povodom Dana oslobođenja Inđije, da se za javnost otvori stalna postavka Petkovićevih slika i crteža. Ova zbirka će biti smeštena u zgradi Đorđa Vojnovića, koji je svoju kuću, sa velikom bibliotekom, testamentom ostavio Inđiji.

Novinski članak iz Dnevnika, 1975.

Napisala M. K.



People Directory

Miroslava Mira Panajotovich Vukelich

  • Active journalist since high school: daily papers, magazines, radio, TV (correspondent, interviewer, reviewer, critic)
  • Sports correspondent for Peoria Star (3 years)
  • Foreign correspondent for various Belgrade’s papers and magazines since high school (subjects: film/TV, music, sports, cultural events)
  • Special correspondent for Belgrade’s leading paper, with the largest circulation in the country: Politikal/TV Revija
  • Producer, director and commentator of the Yugoslav Radio Hour on KTYM Radio in Inglewood, California
.
Read more ...

Publishing

Serbian Americans: History—Culture—Press

by Krinka Vidaković-Petrov, translated from Serbian by Milina Jovanović

Learned, lucid, and deeply perceptive, SERBIAN AMERICANS is an immensely rewarding and readable book, which will give historians invaluable new insights, and general readers exciting new ways to approach the history​ of Serbian printed media. Serbian immigration to the U.S. started dates from the first few decades of 19th c. The first papers were published in San Francisco starting in 1893. During the years of the most intense politicization of the Serbian American community, the Serbian printed media developed quickly with a growing number of daily, weekly, monthly and yearly publications. Newspapers were published in Serbian print shops, while the development of printing presses was a precondition for the growth of publishing in general. Among them were various kinds of books: classical Serbian literature, folksong collections, political pamphlets, works of the earliest Serbian American writers in America (poetry, prose and plays), first translations from English to Serbian, books about Serb immigrants, dictionaries, textbooks, primers, etc.

Read more ...