A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

О заслужном архимандриту Севастијану Дабовићу

ПРВОМ СРПСКОМ МИСИОНАРУ У СЕВЕРНОЈ И ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ

[Свети владика Николај Жички]

За вре­ме анек­си­је Бо­сне, свра­тио сам јед­но ве­че код по­кој­ног Че­де Ми­ја­то­ви­ћа у Лон­до­ну, ко­ји је та­да ста­но­вао у Red­klif Gar­dens. Ту ми бе­ше пред­ста­вљен овај наш ве­ли­ки ми­си­о­нар и ду­хов­ник, ко­га сам пре то­га по­зна­вао са­мо пре­ко ње­го­вих пи­са­них књи­га и бе­се­да.

Ве­ли­ки хри­шћан­ски ми­си­о­нар!

Те ре­чи би­ле су ча­роб­не за ме­не. Ја сам се свом ду­шом за­ра­до­вао, по­што сам имао при­ли­ке да се са њи­ме лич­но та­да упо­знам. Да упо­знам тог ве­ли­ког Ср­би­на, и пра­ву и ис­кре­ну ду­шу.

Го­ди­не 1915. до­ве­зао сам се же­ле­зни­цом Сан­та Фе у Сан Фран­ци­ско. На ста­ни­ци при­сту­пио ми је је­дан сред­њо­ве­чан све­ште­ник и пред­ста­вио ми се: -Ја сам ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­јан Да­бо­вић. –А, ви сте тај ве­ли­ки хри­шћан­ски ми­си­о­нар о ко­ме ми је го­спо­дин Че­да Ми­ја­то­вић го­во­рио. Он се до­бро­ћуд­но осмех­нуо.

Та­кав је увек био: са­ма до­бро­ћуд­ност, кро­тост, ти­хост и тр­пе­љи­вост. Та­ко је остао до смр­ти.

Док смо се во­зи­ли у трам­ва­ју, он је у го­во­ру пре­ла­зио са кон­ти­нен­та на кон­ти­нент, са оке­а­на на оке­ан, као из со­бе у со­бу. Ње­му је све то би­ло бли­ско и обич­но, као за ме­не да­ле­ко и нео­бич­но. То је би­ло пре два­де­сет пет го­ди­на. Ко би та­да мо­гао слу­ти­ти да ћу ја, као епи­скоп Жич­ки, опо­ја­ти и са­хра­ни­ти то­га срп­ског ми­си­о­на­ра у ма­на­сти­ру Жи­чи 1940. го­ди­не! Но, ствар­ност пре­ва­зи­ла­зи све људ­ске слут­ње и сно­ве. А ствар­но­шћу упра­вља про­ми­сао Бо­жи­ји. За­и­ста, про­ми­сао Бо­жи­ји у жи­во­ту по­кој­ног оца Се­ва­сти­ја­на са­свим је ја­сан и ди­ван. Про­сто, као план јед­но­га до­ма­ћи­на у по­гле­ду њи­ве и рад­ни­ка на њи­ви, та­ко је план Бо­жи­ји у по­гле­ду овог на­шег ми­си­о­на­ра у Но­вом Све­ту очи­гле­дан, сми­шљен и це­лис­хо­дан. Ми ће­мо из­не­ти тај план, па не­ка чи­та­о­ци са­ми су­де.

.

Се­ва­сти­јан Да­бо­вић ро­дио се у Сан Фран­ци­ску, у Ка­ли­фор­ни­ји, 9. ју­на (по ста­ром) 1863. го­ди­не, од оца Или­је и мај­ке Је­ле­не. На кр­ште­њу до­био је име Јо­ван, ве­ро­ват­но по св. Јо­ва­ну, кр­сној сла­ви Да­бо­ви­ћа.

Или­ја Да­бо­вић от­се­лио се у Аме­ри­ку из Бо­ке Ко­тор­ске, где је ку­ћа Да­бо­ви­ћа би­ла чу­ве­на од ста­ри­не. Он је био ме­ђу пр­вим срп­ским еми­гран­ти­ма ко­ји су от­пло­ви­ли на др­ве­ној ла­ђи у Аме­ри­ку и је­дан од нај­ре­ђих ко­ји су би­ли ре­ше­ни да оста­ну бес­по­врат­но у Аме­ри­ци. И та окол­ност зна­чај­на је за бу­дућ­ност ма­ло­га Јо­ва­на Да­бо­ви­ћа. У то вре­ме си­ро­ма­шни љу­ди хо­ди­ли су у Аме­ри­ку ис­кљу­чи­во да за­ра­де но­вац, да би се по­сле имућ­ни вра­ти­ли у свој Ста­ри Крај. Ни­је би­ло ни јед­ног срп­ског све­ште­ни­ка ни ка­лу­ђе­ра у тим зе­мља­ма. Би­ло је ма­ло ру­ских и грч­ких све­ште­ни­ка. Но, ови све­ште­ни­ци до­ла­зи­ли су у Аме­ри­ку из истих по­бу­да као и оста­ли еми­гран­ти – да за­ра­де до­ла­ре и да се вра­те што пре у сво­ју до­мо­ви­ну. Ни­ко од њих ни­је знао ен­гле­ски је­зик, ни­ти се ко тру­дио да на­у­чи. Ме­ђу­тим, пра­во­слав­ни на­род у тој ве­ли­кој зе­мљи мно­жио се све ви­ше, ко­је ра­ђа­њем, ко­је до­се­ља­ва­њем. Осе­ћа­ла се по­тре­ба у јед­ном све­ште­ни­ку–ми­си­о­на­ру, ко­ји би то био из љу­ба­ви и убе­ђе­ња; ко­ји би во­лео Аме­ри­ку и знао ен­гле­ски и ко­ји би као та­кав слу­жио као ве­за из­ме­ђу Пра­во­сла­вља у Но­во­ме Све­ту и пра­во­слав­них ми­тро­по­ли­ја у Ста­ро­ме Све­ту. С јед­не стра­не, и из­ме­ђу пра­во­слав­них на­се­о­би­на и аме­рич­ких свет­ских и цр­кве­них вла­сти. Све­ви­де­ћи Бог уви­део је ту по­тре­бу и иза­брао за ту ми­си­ју ма­ло­га Јо­ва­на, си­на Или­је Да­бо­ви­ћа.

Ту­мач пра­во­слав­не ве­ре у Аме­ри­ци

Јо­ван се за­мо­на­шио у сво­јој два­на­е­стој го­ди­ни и до­био име Се­ва­сти­јан. И по­ред то­га, ка­да му је би­ло осам­на­ест го­ди­на, на­го­ва­ра­ли су га Ср­би и Ру­си да се оже­ни, па да им бу­де стал­ни све­ште­ник, јер је пра­во­слав­на ко­ло­ни­ја у Сан Фран­ци­ску по свим вер­ским по­тре­ба­ма за­ви­си­ла од ру­ских вој­ни­ка-све­ште­ни­ка са рат­них бро­до­ва, ко­ји су с вре­ме­на на вре­ме свра­ћа­ли у лу­ку то­га гра­да. Јед­но су хте­ли љу­ди – а дру­го Бог. Сло­бо­дан и ни­чим не­ве­зан, не­се­би­чан и оду­ше­вљен ми­си­о­нар­ством, то је је­ди­ни Ср­бин ро­ђен у Аме­ри­ци ко­ји се до са­да за­мо­на­шио. И пр­ви и је­ди­ни.

Та­ко, да­кле, у два­де­се­тој го­ди­ни по­чи­ње мо­нах Се­ва­сти­јан свој ми­си­о­нар­ски рад. Пр­во га Ру­ска Цр­ква за­па­зи­ла и да­ла му чин за чи­ном, од­ли­ко­ва­ње за од­ли­ко­ва­њем и све ши­ра овла­шће­ња и све ве­ће по­сло­ве. Тек по­сле два­де­сет го­ди­на Срп­ска Цр­ква у Ср­би­ји, Цр­ној Го­ри и Вој­во­ди­ни на­и­ме­но­ва­ла га је на­чел­ни­ком Срп­ске ду­хов­не ми­си­је у Аме­ри­ци. То је би­ла са­мо јед­на фор­ма. У са­мој ства­ри отац Се­ва­сти­јан био је то и ра­ни­је. И шта све он ни­је био!

Био је ту­мач и пу­то­вођ ру­ским епи­ско­пи­ма и мно­гим пра­во­слав­ним све­ште­ни­ци­ма, ко­ји су без зна­ња је­зи­ка и по­зна­ва­ња љу­ди и при­ли­ка до­ла­зи­ли у Аме­ри­ку. Био је глав­ни, и кроз де­це­ни­је је­ди­ни, ту­мач пра­во­слав­не ве­ре и Цр­кве пред Аме­ри­кан­ци­ма. Па, пу­ту­ју­ћи па­рох за све на­се­о­би­не пра­во­слав­не ши­ром Аме­ри­ке и Ка­на­де, ко­је ни­су има­ли сво­га па­ро­ха. Па, ор­га­ни­за­тор љу­ди за по­ди­за­ње пра­во­слав­них хра­мо­ва, и срп­ских, и ру­ских, и грч­ких и арап­ских. Па ко­ре­спо­дент са сви­ма пра­во­слав­ним Цр­ква­ма у Евро­пи и Ази­ји, ко­ји је из­ла­гао ста­ње и по­тре­бе ра­зних на­ци­о­нал­них гру­па и мо­лио за по­моћ би­ло у све­ште­ни­ци­ма, би­ло у књи­га­ма и оде­жда­ма. Еми­гран­ти, по­лу­пи­сме­ни или не­пи­сме­ни љу­ди, на­ла­зи­ли су у ''оцу Да­бо­ви­ћу'' (ка­ко га је це­ла Аме­ри­ка зва­ла) сво­га ду­хов­ног па­сти­ра и по­сред­ни­ка за оп­ште­ње са њи­хо­вим до­тич­ним ар­хи­је­ре­ји­ма у до­мо­ви­ни. Па, увек тра­же­ни и же­ље­ни го­вор­ник и пре­да­вач на без­број­ним ре­ли­ги­о­зним ску­по­ви­ма по Аме­ри­ци. Па, апо­ло­ге­та Пра­во­сла­вља, ко­ји је са­ста­вљао књи­ге и бро­шу­ре и пи­сао члан­ке, до­пи­се и ис­прав­ке по но­ви­на­ма бра­не­ћи пра­во­слав­ну ве­ру од за­блу­де­лих и зло­на­мер­них на­па­да.

Па, пут­ник, ве­чи­ти пут­ник, чи­је ни­јед­но пу­то­ва­ње у жи­во­ту ни­је би­ло ра­ди за­до­вољ­ства не­го са­мо ра­ди ши­ре­ња пра­ве ве­ре, утвр­ђи­ва­ња пра­во­слав­них у ве­ри и ор­га­ни­зо­ва­ња пра­во­слав­них Цр­ка­ва у Но­вом Све­ту. Ко­ли­ко је пу­та про­кр­ста­рио пре­ко Аме­ри­ке и Ка­на­де, ни он сам ни­је мо­гао сра­чу­на­ти. Но, го­во­рио нам је да је пет­на­ест пу­та пре­пло­вио Атлант­ски оке­ан и не­ко­ли­ко пу­та Ти­хи оке­ан. У Ја­па­ну је слу­жио са чу­ве­ним ру­ским ми­си­о­на­рем и кр­сти­те­љем Ја­па­на­ца, епи­ско­пом Ни­ко­ла­јем. Ру­си­ју је по­се­ћи­вао ви­ше пу­та. Био је у Ан­ти­о­хи­ји, Је­ру­са­ли­му и Ца­ри­гра­ду, где је об­ја­шња­вао пред па­три­јар­си­ма вер­ско ста­ње њи­хо­вих су­на­род­ни­ка у Но­во­ме Све­ту и ука­зи­вао на њи­хо­ве по­тре­бе. Био је на Це­ти­њу код ми­тро­по­ли­та Ми­тро­фа­на Ба­на, и у Бе­о­гра­ду код ми­тро­по­ли­та Ми­ха­и­ла, Ино­кен­ти­ја и Ди­ми­три­ја, и у Кар­лов­ци­ма код па­три­јар­ха Ге­ор­ги­ја Бран­ко­ви­ћа. Био је у Ру­му­ни­ји због по­тре­бе Ру­мун­ске Цр­кве у Аме­ри­ци. Био је не­ко­ли­ко пу­та на Аља­сци и Але­ут­ским Остр­ви­ма где је кр­шта­вао та­мо­шње Ески­ме и снаб­де­вао их Је­ван­ђе­љи­ма на еским­ском је­зи­ку. На Аља­сци је са срп­ским исе­ље­ни­ци­ма по­ди­гао две срп­ске цр­кве, од ко­јих је јед­на по­све­ће­на Све­том Са­ви јер је мно­го во­лео Све­тог Са­ву овај Аме­ри­ка­нац по ро­ђе­њу. И пр­ву срп­ску цр­кву ко­ју је он са срп­ским ко­ло­ни­сти­ма по­ди­гао у Аме­ри­ци, у гра­ду Џек­со­ну, по­све­тио је он Све­то­ме Са­ви.

Они­зак и мр­шав, ва­зда бо­ле­шљив и си­ро­ма­шан. Ко би ре­као да је овај не­из­глед­ни чо­век био та­кво моћ­но оруж­је у ру­ка­ма Бо­жи­јим? И то кроз ви­ше од по­ла сто­ле­ћа. Али кад Бог хо­ће да се Он ви­ди, ма­ње се ви­ди чо­век.

По­след­њих де­сет го­ди­на ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­јан про­вео је у на­шој зе­мљи. По­ту­цао се, си­ро­мах, од ма­на­сти­ра до ма­на­сти­ра, тра­же­ћи сву­да да не­што ко­ри­сти Цр­кви. По­зна­ва­лац све­та, пун ис­ку­ства и ду­хов­не му­дро­сти, он је за­и­ста ко­ри­стио сва­ко­ме ко се искре­но при­бли­жио ње­му. Мно­ги на­ши љу­ди вре­ђа­ли су га и по­ни­жа­ва­ли, јер ни­су зна­ли де­ла ње­го­ва и за­слу­ге ње­го­ве, не­го су су­ди­ли на око, по ње­го­вом ста­рач­ком из­гле­ду. Но, он је био чо­век ми­си­о­нар­ске тр­пе­љи­во­сти и је­ван­ђел­ске кро­то­сти. Пре­ла­зио је пре­ко увре­да у гле­дао је ва­зда ве­ли­ке свет­ске ви­ди­ке. Схва­тио је да он, не­кад нај­по­треб­ни­ји па­стир Пра­во­слав­не Цр­кве на за­пад­ној хе­мис­фе­ри, ви­ше ни­је био та­мо по­тре­бан. У Аме­ри­ци су ор­га­ни­зо­ва­не ја­ке Пра­во­слав­не Цр­кве, са не­ко­ли­ко де­се­ти­на епи­ско­па и сто­ти­на све­ште­ни­ка, са ма­на­сти­ри­ма, бо­го­сло­ви­ја­ма, штам­па­ри­ја­ма и цр­кве­ним књи­жа­ра­ма. Он ни­кад ни­је ре­као - Tу је мој пр­ви труд и мој зној. Не. Он је све то при­пи­си­вао Бо­гу Про­ми­сли­те­љу, Ко­ји је пре­ко ње­га зи­дао Сво­ју Цр­кву у том де­лу све­та кроз по­ла сто­ле­ћа.

Смрт за­слу­жног па­сти­ра

Нај­зад се при­во­лео Жи­чи. Ду­же вре­ме ту је про­ба­вио, па је опет ишао у Бе­о­град да се ле­чи. У Бе­о­гра­ду га је при­др­жа­вао и те­шио у ста­рач­ким да­ни­ма је­ро­мо­нах Је­ли­сеј – Бог да му пла­ти! Опет је до­шао у Кра­ље­во. Но, ни ту му се ни­је се­де­ло. По­же­лео је сун­це сун­ча­не Бо­ке. Ву­кла га је же­ља у пра­де­дов­ски крај. Сви смо га од то­га од­вра­ћа­ли, јер смо ви­де­ли да му се крај при­бли­жу­је. Али, он је остао упо­ран. И опет, отац Је­ли­сеј при­те­као му је у по­моћ из пре­ве­ли­ке љу­ба­ви и от­пра­тио га је у Хер­цег Но­ви. По­сле са­мо не­ко­ли­ко да­на он на­ре­ди да га од­мах вра­те у Жи­чу. Да оде по ње­га син­ђел Јо­ван Ра­па­јић, уред­ник ''Ми­си­о­на­ра'', ко­га је по­кој­ник во­лео као ро­ђе­ног си­на. Оде са је­ро­мо­на­хом Ва­си­ли­јем из ма­на­сти­ра Бла­го­ве­ште­ња и до­пра­ти га у Жи­чу – и њи­ма дво­ји­ци не­ка Го­спод да­де пра­вед­ну на­гра­ду за уте­ху стар­цу ми­си­о­на­ру! До­ве­ли су га из­ну­ре­на, но при чи­стој све­сти. Кра­јем но­вем­бра су­срео сам се са њим по­след­њи пут, и то ме је ду­бо­ко га­ну­ло. Се­тио сам се кад сам се пр­ви пут са овим на­шим бо­го­у­год­ни­ком су­срео, пре два­де­сет го­ди­на, ка­да сам био, још као је­ро­мо­нах, на ста­ни­ци у Сан Фран­ци­ску. Кроз ми­сли об­но­вио сам наш та­да­шњи су­срет. Бо­же, ко­ли­ко си мо­ћан и ве­лик! При­шао сам са­мрт­ни­ку, по­ми­ло­вао га по све­тлом и ин­те­ли­гент­ном че­лу и упи­тао:
- Да ли још што­год же­ли­те, оче ар­хи­ман­дри­те?
- Ни­шта осим Цар­ства Не­бе­ског.
То су би­ле ње­го­ве по­след­ње ре­чи. Тач­но у два­на­ест са­ти то­га да­на, 20. но­вем­бра, пре­дао је ду­шу сво­ју Бо­гу у све­то­сав­ској Жи­чи отац Се­ва­сти­јан, нај­ве­ћи ми­си­о­нар Ср­бин мо­дер­ног вре­ме­на, ми­си­о­нар свет­ског сти­ла и свет­ско­га зна­ча­ја. Ко­ли­ко је он био по­што­ван, до­каз је што је ње­го­вој са­хра­ни при­су­ство­вао аме­рич­ки кон­зул, са го­спо­ђом, из Бе­о­гра­да, са ве­ли­ким и ску­по­це­ним вен­цем аме­рич­ког по­сла­ни­ка г. Ле­на. Јер је по­кој­ник био, и до смр­ти остао, аме­рич­ки гра­ђа­нин и по­да­ник. Та див­на па­жња од стра­не зва­нич­не Аме­ри­ке дир­ну­ла је до су­за све при­сут­не. Сад зна­мо, го­во­ри­ло се по­сле, за­што је Аме­ри­ка ве­ли­ка, за­то што уме да це­ни си­но­ве сво­је.

Ето, та­ко се за­вр­шио је­дан пло­дан рад, је­дан срп­ски жи­вот ко­ји ни­је знао шта је те­шко­ћа и шта је не­моћ. Пре три ме­се­ца мо­на­шко гро­бље у ма­на­сти­ру Жи­чи до­би­ло је још је­дан гроб. Крај мо­на­ха-пе­сни­ка Ва­ле­ри­ја­на Бо­шња­ко­ви­ћа и ар­хи­ман­дри­та хи­лен­дар­ског Ра­фа­и­ла, са­хра­њен је и ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­ан Да­бо­вић, ве­ли­ки Ср­бин, ми­си­о­нар свет­ско­га сти­ла и уче­ни бо­го­слов. Ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­ан Да­бо­вић, ро­ђен 9. ју­на 1863. го­ди­не на крај­њем ис­то­ку Се­вер­не Аме­ри­ке, у Сан Фран­ци­ску. Ње­го­ви ро­ди­те­љи до­шли су у Аме­ри­ку из Ри­сна у Бо­ки Ко­тор­ској. Ме­ђу сво­јим пре­ци­ма ар­хи­ман­дрит Да­бо­вић имао је мно­ге зна­ме­ни­те ду­хов­ни­ке, по­мор­ске ка­пе­та­не и углед­не љу­де тр­го­вач­ког ре­да и на­ци­о­нал­ног зна­ча­ја. Исто­вре­ме­но са срп­ским на­у­чио је и ен­гле­ски је­зик и до кра­ја жи­во­та остао је пред­став­ник аме­ри­ка­ни­зма у оно­ме што је нај­бо­ље у Аме­ри­ци – не­пре­кид­не ак­тив­но­сти и не­пре­кид­ног оп­ти­ми­зма. Још у ду­бо­кој ста­ро­сти он се се­ћао по­гре­ба пред­сед­ни­ка Лин­кол­на. Ако се узме да му је та­да би­ло не­што ви­ше од две го­ди­не, он­да је то зби­ља не­што из­у­зет­но.

По­кој­ни Да­бо­вић учио је Ду­хов­ну ака­де­ми­ју у Пе­тро­гра­ду и Ки­је­ву. За­мо­на­шио се 1877. го­ди­не и као ђа­кон био је члан кон­зи­сто­ри­је, на­став­ник бо­го­слов­ске шко­ле и про­по­вед­ник на ен­гле­ском је­зи­ку у ка­те­драл­ној ру­ској цр­кви. Као је­ро­мо­нах, Да­бо­вић је оби­ла­зио сво­ју па­ству по це­лој Аме­ри­ци и у мно­гим ме­сти­ма по­ди­гао пр­ве цр­кве. У три ма­ха био је на Аља­сци и до­пи­рао чак до Але­ут­ских остр­ва. Уро­ђе­ни­ци су га нео­бич­но во­ле­ли. Та­ко су му јед­ном при­ли­ком по­кло­ни­ли ро­го­ве од ло­са, ду­гач­ке пре­ко пет ме­та­ра, ко­је су на­шли у ве­ли­ком ле­де­ном бре­гу. Те ко­сти, ко­је је по­чив­ши Да­бо­вић до­био као знак из­у­зет­не па­жње од уро­ђе­ни­ка, и да­нас се на­ла­зе у срп­ском од­се­ку му­зе­ја у Сан Фран­ци­ску.

Пр­ви па­три­јарх об­но­вље­не Ру­ске Па­три­јар­ши­је, та­да­шњи аме­рич­ки епи­скоп Ти­хон, да­ро­вао му је сво­ју ми­тру јед­ном при­ли­ком кад је слу­жио за­јед­но са њим у срп­ској цр­кви у Чи­ка­гу, и вра­тио се у Њу­јорк без ми­тре. Вред­ност те ми­тре из­но­си­ла је јед­ну хи­ља­ду ру­ба­ља у зла­ту. Њу је ар­хи­ман­дрит Да­бо­вић унов­чио, ка­ко би са тим нов­цем ис­пла­тио згра­ду срп­ске цр­кве у Чи­ка­гу.

Ту, у Чи­ка­гу, у чу­ве­ној ста­рој и пра­вој кла­ни­ци, Да­бо­вић је про­на­шао Про­ку Јов­ки­ћа, доц­ни­је по­зна­тог пе­сни­ка ко­ји се пот­пи­си­вао ''Ср­бин Сло­бо­да­но­вић'' и ''Не­стор Жуч­ни''. Ар­хи­ман­дрит Да­бо­вић из­ва­дио је Јов­ки­ћа из смра­да кла­нич­ког, иако су се то­ме же­сто­ко ус­про­ти­ви­ли пе­сни­ков отац и ма­ће­ха.

На сво­јим ми­си­о­нар­ским пу­те­ви­ма и ра­ди ор­га­ни­зо­ва­ња пра­во­слав­них на­ци­о­нал­них Цр­ка­ва у Аме­ри­ци, Да­бо­вић је пет­на­ест пу­та пре­шао Атлан­тик, а де­сет пу­та пло­вио је по Па­ци­фи­ку. На оке­а­ну ко­ји се зо­ве Ти­хи, до­жи­вео је нај­ве­ће бу­ре у ма­лим др­ве­ним и при­ми­тив­ним па­ро­бро­ди­ма. Исто та­ко, по­чив­ши Да­бо­вић је три пу­та до­жи­вео бро­до­лом и је­два се спа­сао.

По­ред ор­га­ни­зо­ва­ња са­мо­стал­не Срп­ске Цр­кве у Аме­ри­ци, Да­бо­вић је исто­вре­ме­но био и пр­ви ини­ци­ја­тор за осни­ва­ње Бу­гар­ске, Ру­мун­ске и Си­ро-ара­биј­ске Цр­кве у Аме­ри­ци. Је­ди­ни Ср­бин ко­ји се ни­је у Аме­ри­ци одао тр­го­ви­ни или за­ра­ди, већ мо­на­штву и ду­хов­ном под­ви­гу, био је овај ар­хи­ман­дрит ко­ји се сло­бод­но мо­же увр­сти­ти у ред ми­си­о­на­ра свет­ског сти­ла. Увек си­ро­ма­шан, благ, ис­тра­јан, нео­бич­но је во­лео на­ше си­ро­ма­шне рад­ни­ке у аме­рич­ким ру­до­ко­пи­ма и нај­ве­ћи део сво­је де­лат­но­сти по­све­тио је баш њи­ма. Пле­ме Ка­ло­ша или Клин­ки­та он је по­кр­стио по­сле уза­луд­них по­ку­ша­ја ру­ске ми­си­је.

Ви­ђе­ни љу­ди аме­рич­ког Цр­ве­ног кр­ста, по­ли­тич­ког и оп­штег јав­ног жи­во­та, нео­бич­но су це­ни­ли по­ште­ње, ра­зло­жност и ло­јал­ност ово­га ар­хи­ман­дри­та. Из­ме­ђу свих пред­став­ни­ка мно­гих пра­во­слав­них Цр­ка­ва у Аме­ри­ци, Де­парт­ман ста­ти­сти­ке у Ва­шинг­то­ну обра­тио се баш ње­му 1901. и сле­де­ћих го­ди­на, тра­же­ћи од ње­га да из­гра­ди ста­ти­сти­ку пра­во­слав­них вер­ни­ка свих на­род­но­сти на те­ри­то­ри­ји Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва. За вре­ме ра­та, по­чив­ши Да­бо­вић са сво­јим мно­го­број­ним ве­за­ма и по­знан­стви­ма у мно­го­ме је до­при­нео упо­зна­ва­њу аме­рич­ке јав­но­сти са на­шим на­ци­о­нал­ним про­бле­ми­ма. Го­ди­не 1917. Да­бо­вић је отво­рио пр­ви Ју­го­сло­вен­ски би­ро за ин­фор­ма­ци­је у Њу­јор­ку. До­бар Ср­бин, до­бар Сло­ве­нин, по­чив­ши Да­бо­вић био је у исто вре­ме и до­бар Аме­ри­ка­нац. Све то ње­му ни­шта ни­је сме­та­ло да бу­де и ве­ран син ве­ли­ке Аме­рич­ке ре­пу­бли­ке.

По­след­ње го­ди­не сво­га жи­во­та по­чив­ши Да­бо­вић про­вео је у по­стој­би­ни сво­јих пре­да­ка, нај­че­шће уз вла­ди­ку Жич­ког. И смрт га је за­те­кла, у ду­бо­кој ста­ро­сти, у све­то­сав­кој Жи­чи. Мно­ге цр­кве ко­је је по­ди­гао у Аме­ри­ци, по­кој­ни ар­хи­ман­дрит Да­бо­вић по­све­тио је Све­том Са­ви. У мно­гим сво­јим члан­ци­ма и пре­да­ва­њи­ма он је ре­дов­но ши­рио култ Све­тог Са­ве и, на кра­ју, до­че­као је да сво­је по­след­ње да­не про­ве­де у све­то­сав­ској Жи­чи, на чи­јем је гро­бљу и са­хра­њен.


People Directory

Predrag Cicovacki

Professor at the College of the Holy Cross

Research Interests: Kant, Dostoevsky, Schweitzer, Gandhi; Problems of evil and violence; Theories of Values

Special Interests: National Chess Master and honorary member of Alpha Sigma Nu (2004-present)

Predrag Cicovacki is Professor of Philosophy and O'Leary Research Fellow at the College of the Holy Cross (USA). He has been teaching at Holy Cross since 1991. He also served as a visiting professor in Germany, Russia, Luxembourg, Serbia, and France.

Read more ...

Publishing

Emmanuel

The Only Begotten and Firstborn among Many Brethren

by Bishop Athanasius Yevtich

In Emmanuel, the second anthology of Bishop Athanasius' articles to appear in English, His Grace explores themes of Orthodox Christology, Soteriology, Ecclesiology, and Gnoseology. How can we know Who God is? How can we know who we are, as human persons created in His image and likeness? How can we become one with Him? Bishop Athanasius examines these and other foundational questions in depth in this volume, drawing from a wealth of Scriptural and patristic sources. In discussing diverse theological subjects, he always returns to his overarching theme: the communion that man can have with God through Jesus Christ the God-man, within Christ's Church and above all in the Holy Eucharist. His exquisite and unique way of engaging the reader in mutual dialogue, with the living Eucharistic experience permeating his every thought, instills in the reader a burning desire for that communion.

Soft-bound
Contemporary Christian Thought Series, No. 3 - First Edition
229 pages
ISBN 978-0-9719505-4-2