A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Đorđe Nikolić

Đorđe Nikolić (1949) je osnivač (1974) i član Upravnog odbora poznatog Čikaškog centra za poeziju u kome svakog meseca već 33 godine pod okriljem jednog od najvećih muzeja na svetu, čikaškog Art instituta, nastupaju najveći američki i svetski pisci, čime je uveo u redovan repertoar i srpsku ćirilicu i srpske književnike koji gostuju u programu.

.

Kao student, u Americi je sedamdesetih i osamdesetih godina sarađivao sa elitnim ruskim i poljskim emigrantskim književnicima-disidentima. Književni salon Nikolić u Čikagu godinama je poznato američko stecište čuvenih svetskih pisaca kao što su bili Josif Brodski, Časlav Miloš, Timoteuš Karpovič, Andrej Voznesenski, zatim Eva Lipska, Andrej Kodresku, V.S. Di Piero, Alan Šapiro, Bil Hant, Mark Strend, Čarls Simić, Meri Kinzi i drugi.

Redovni je član istaknutih akademija, književnih udruženja i ustanova u svetu, uključujući Američko udruženje pisaca, Akademiju američkih pesnika, Društvo američkih pesnika, Društvo srednje-zapadno američkih pisaca, Američko društvo pesnika, udruženje književnika Srbije i PEN Centara u SAD, Rusiji i Srbiji.

Ujedno je Nikolić i potpredsednik i umetnički direktor dobrotvorne Fondacije "Ivanka Milošević" u Čikagu, koja je, između ostalih pregnuća, utemeljila i od 2001.godine dodeljuje Međunarodnu pravoslavnu književnu nagradu «Bogorodica Trojeručica», namenjenu književnicima pravoslavne veroispovesti, kao jedinu književnu nagradu pravoslavnog sveta. Osnivač jc Književnih svečanosti "Blagovesti u Čikagu", čiji je direktor i urednik, koje se tradicionalno održavaju o prazniku Blagovesti, 7. aprila.

Među dobitnicima prvih nacionalnih priznanja za izuzetan doprinos, rezultate i zasluge u saradnji i jačanju veza matične države sa dijasporom i Srbima u regionu nalazi se i veliki srpski patriota Đorđe Nikolić iz Čikaga. Nagrada "Vuk Karadžić" se dodeljuje za izuzetan doprinos, rezultate i zasluge postignute u oblasti upotrebe, učenja, čuvanja i negovanja srpskog jezika i ćiriličkog pisma među pripadnicima dijaspore i Srbima u regionu.

Đorđe Nikolić je rođen u selu Rabrovu pokraj Oplenca, od oca Miluna, i majke Nadežde. Potiče iz doma Episkopa Dionisija, eparhijskog arhijereja Američko-kanadske eparhije Srpske pravoslavne crkve. Početkom sedamdesetih godina Nikolić je iz političkih razloga emigrirao u Ameriku. Posle sticanja magisterijuma završio je doktorske studije slavistike na Nortvestern univerzitetu (Northwestern Universitu). Živi i radi u Čikagu, SAD.

Prvi književni rad mu je kao gimnazijalcu objavljen u beogradskom listu «Susret» 1966. godine. Objavio je devet knjiga poezije za koje je dobio brojna međunarodna i nacionalna priznanja, a 1977. godine postao je laureat Akademije američkih pesnika u Njujorku. Pored pisanja, Nikolić ce bavi i prevođenjem ca srpskog na engleski i sa engleskog na srpski jezik.

Na poziv svoga izdavača Srpske književne zadruge i Udruženja književnika Srbije, Đorđe Nikolić je prvi put posetio Otadžbinu u maju 2003, posle 33 godine provedene u izgnanstvu.

Novosti On-line, 11. 10. 2010.


Песма је молитва

Нову збирку Ђорђа Николића објавила „Српска књижевна задруга”

У „Српској књижевној задрузи” представљена је нова песничка књига Ђорђа Николића „Ви нисте од овога света”, која је објављена у библиотеци „Атлас”. О књизи су говорили Мирослав Егерћ, Желидраг Никчевић, Драган Лакићевић и аутор, а стихове је казивао Срба Милин. Ђорђе Николић (1949), аутор је десетак збирки песама. Почетком седамдесетих година одселио се у Америку. Живи у Чикагу.

Животни пут песника Ђорђа Николића, истиче професор Мирослав Егерић, као да пресликава класичан избор и пут наших одважних предака, који су током 19. и 20. века одлазили у Америку, као што су пре њих њихови преци, из Херцеговине и Црне Горе, долазили у Шумадију и крчили шуме, дижући на новом простору куће и заснивајући свој нови живот. Ђорђе Николић, који живи у многољудном Чикагу, одважио се и сам по угледу на претке, данас објављује књигу за књигом поезије, сабирајући плодове оног што је на време искуством и руком засејано. Књига „Ви нисте од овог света”, наглашава Егерић, покушај је обнове српске родољубиве и религиозне лирике. Она оснажује искреност и духовност коју овај песник сматра, не само степеном развоја наше литературе, него и обнове њених понешто заборављених, а раније виталних токова.

Код Ђорђа Николића, у његовој тихој лирици, примећује Желидраг Никчевић, песма је молитва која се уздиже према небу, тражећи и дајући уточиште. Николићево песничко дело је у извесном смислу потрага за светлошћу, а истовремено и потрага за првобитним језиком – „оним који је претходио граматици”. Код њега песништво има позитивну, не само смерну, покајничку, него и националну, саборну, искупитељску улогу.

Лирски идентитет Ђорђа Николића, каже Драган Лакићевић, има неколико нивоа: лични, породични, завичајни, национални, религиозни. Синтези тих слојева тежила је његова поезија још од раних књига – песама и поема, од огледања у хаикуу и десетерцу – до сонета и до форме наративне поеме и до обрасца црквеног песништва које подсећа на молитве, службе, каноне...

Регистар обележја ове поезије јесте и низ знамења: слике, портрети, призори – завичај који је родио песника и његову сензибилност. Тај завичај је у Николићевој поезији више духовност и историја, него пејзаж и географија. Завичај је Шумадија, земља Србија, а Србију и Шумадију чине преци и предање, храмови и вера, општа и појединачна судбина. Те елементе узима у своје песничке слике и симболе Ђорђе Николић. Он их одређује по именима, датумима, географским подацима, али их не издваја из универзалне шумадијске и српске егзистенције – саткане од завета и страдања, и вере која све то обухвата. У вери је цео човеков пут и смисао, пре свега љубав која интонира укупни лирски родослов Ђорђа Николића.

Књига „Ви нисте од овог света”, објашњава аутор, његова је ходочасна књига, којом враћа отаџбински дуг роду, језику и вери. С далеких мора, равница, врхова и пропланака, где су писане, ове песме стижу у тиху луку језика на којем су написане, одевене у најлепше писмо – ћирилицу.

Политика, 16. 11. 2012.


People Directory

Marija Karan

Marija Karan (Serbian Cyrillic: Марија Каран; born April 29, 1982) is a Serbian actress. She had her film debut in Kad porastem biću Kengur and appeared after this in Jesen stiže, dunjo moja.

Karan was born in Belgrade. In 2007, Karan appeared alongside Nikola Kojo and Bogdan Diklić in the Serbian thriller Četvrti čovek (The fourth Man) by Dejan Zečević and alongside Branko Tomović in the British Drama Taximan by Henrik Norrthon.

.
Read more ...

Publishing

Knowing the Purpose of Creation through the Resurrection

Proceedings of the Symposium on St. Maximus the Confessor

The present volume is a collection of presentations delivered at the St Maximus the Confessor International Symposium held in Belgrade at the University of Belgrade from 18 to 21 October 2012. The Belgrade Symposium brought together the following speakers: Demetrios Bathrellos, Grigory Benevitch, Calinic Berger, Paul Blowers, David Bradshaw, Adam Cooper, Brian Daley, Paul Gavrilyuk, Atanasije Jevtić, Joshua Lollar, Andrew Louth, John Panteleimon Manoussakis, Maximos of Simonopetra, Ignatije Midić, Pascal Mueller-Jourdan, Alexei Nesteruk, Aristotle Papanikolaou, George Parsenios, Philipp Gabriel Renczes, Nino Sakvarelidze, Torstein Tollefsen, George Varvatsoulias, Maxim Vasiljević, Christos Yannaras, and John Zizioulas. The papers and discussions in this volume of the proceedings of the Belgrade Symposium amply attest to the reputation of Saint Maximus the Confessor as the most universal spirit of the seventh century, and perhaps the greatest thinker of the Church. Twenty eight studies have been gathered in the present volume, which is organized into eight chapters, each of them corresponding to the proceedings of the Symposium, all of which are of intense interest and importance. Chapter One brings to light new evidence regarding the sources, influences, and appropriations of St Maximus’ teaching. His mediatorial role as one of the few genuinely ecumenical theologians of the patristic era is acknowledged and affirmed. Chapter Two offers some crucial clarifications on the relationship between person, nature, and freedom. In Chapter Three we find substantial discussion on body, pathos, love, eros, etc. New interpretive paradigms and insights are proposed in Chapter Four, while the next chapter presents the Confessor’s cosmological perspective in light of modern scientific discoveries. Some important ontological and ecclesiological issues are discussed in Chapter Six, while in Chapter Seven we are able to see what contemporary synthesis is possible through St Maximus’ thought. Chapter Eight offers further readings by engaging younger scholars who did not present their papers at the conference but whose studies were accepted by the organizers. In the final paper we find an important overview of the Symposium with a description of the conference’s flow. In an age of plurality and division, it is particularly important to know what our Tradition—shaped by the Fathers—can teach us. In any such endeavor, Saint Maximus the Confessor stands out as the most important theologian of the so-called Byzantine period. Yet his theology, assimilated and incorporated by Tradition, has relevance beyond any single historical period; in fact, the Confessor’s efforts to mediate between East and West distinguish his work as vital for contemporary theological discourse.