A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Епископ Фирмилијан (Оцокољић)

Рођен је у Властељицама (Драгачево) 25. 12. 1909. године. Његов отац Урош Оцокољић службовао је као свештеник у цркви каонској, бавио се политиком и био, поред осталог, председник Каонске земљорадничке задруге, а мајка Даринка, рођена Плазинић, бринула је о домаћинству.

Родитељи су били поносни на свог сина, који се од вршњака издвајао бистрином и готово урођеном мудрошћу. Такав је био и као основац, такав и као гимназијалац. Након завршетка четири гимназијска  разреда у Чачку, учио је богословију у Сарајеву, коју је завршио 1931. године.

.

Пошто је рукоположен за свештеника, службовао је као капелан свога оца у Каони, где је остао до јануара 1934. године, када је прешао у Крагујевац. Ту му је, исте године, заједно са новорођеним дететом, на порођају, преминула супруга Надежда. Све ово га је потресло, па је напустио Крагујевац и отишао у Београд, где је постављен за вероучитеља у Основној школи "Свети Сава". Истовремено је студирао теологију на Београдском универзитету, где је дипломирао 1938, а потом постављен за суплента Богословије на Цетињу. Касније ће предавати веронауку у Женској гимназији у Београду.

Замонашио се 1939. године у манастиру Острог и том приликом добио је име Фирмилијан.

Синод Српске православне цркве упутио га је 1. марта 1940. године у Сједињене Америчке Државе. Постављен је за секретара Америчко-канадске епархије, једине епархије Српске православне цркве у том делу света. Посао је обављао крајње савесно, а монашки чин и ризу достојанствено је и богоугодно носио.

У току Другог светског рата живео је у Енглеској, где је био дворски свештеник краља Петра II Карађорђевића, кога је и венчао 1944. године. У то време унапређен је у чин архимандрита.

На Оксфордском универзитету слушао је 1945. године историју и философију. По повратку у Сједињене Америчке Државе докторирао је 1. марта 1963. на Универзитету у Чикагу са темом "Законик Цара Душана". Једно време предавао је историју на Академији Светог Владимира, а службовао је и у црквама(Чикаго, Детроид, Питсбург). Потом је био свештеник у Либертвилу, где се налазило седиште Америчко-канадске епархије и владике Дионизија Миливојевића.

Уследио је расцеп у Српској православној цркви. Америчко-канадска епархија подељена је 10. маја 1963. године. За једног од епископа, средњезападноамеричког, постављен је управо Фирмилијан Оцокољић. Седиште му је било у Либертвилу. Епископ Дионисије, који је рашчињен, није прихватио овакве одлуке Синода СПЦ. Он није хтео да преда дужност Фирмилијану, па су настали спорови. Ипак, Фирмилијан Оцокољић уведен је у дужност, а рашчињени епископ Дионисије основао је Слободну српску православну цркву.

Наравно, Фирмилијану Оцокољићу није одговарао расцеп у СПЦ, па је настојао да последице буду што мање. Због тога је походио цркве и у Енглеској, и у Француској, и у Аустралији. Он је, иначе, 10. маја 1965. године, након смрти епископа источноамеричко-канадског Саве, постављен и за администратора те епархије. Ову одговорну дужност обављаће две године.

Први пут после одласка у САД, у мају 1967. године боравио је у Београду. Тада је посетио и своју родбину у Властељицама.

Године 1968. представљао је СПЦ на Ламбетској конференцији у Лондону.

Сем бављења црквеним пословима, много је и на друге начине учинио на очувању идентитета српског живља у Америци. Организовао је светосавске и друге прославе, а на његову иницијативу написане су и две значајне књиге: "Историја модерне Србије 1804-1918" и "Историја Срба у Америци". Иницијатор је отварања Хиландарског одељења на Универзитету у држави Охајо(САД). И сам је писао, нарочито о догађајима из историје српског народа и СПЦ. У листу "Православље" објавио је запажену расправу "Из српске историје-Педесетогодишњица првог српског црквено-народног сабора у Америци".

У јануару 1984. године доживео је срчани удар и смештен у болницу у Чикагу. Уследио је мождани удар. Срби у Америци жалили су га и упућивали му жеље за оздрављење. Нису заборављали његове заслуге, оне које су, рецимо, 25. јануара 1971. исказане при прослави четрдесете годишњице свештеничке службе епископа Фирмилијана у Чикагу. "Православље" ће, тим поводом, писати да је "епископ др Фирмилијан један од најугледнијих личности у српским црквеним круговима у Америци и један од ретких људи који познаје прилике, историју и живот Срба у САД".

Због болести разрешен је епископске дужности 14. јуна 1987. Умро је 2. новембра 1992. године у Либертвилу, где је и сахрањен.

Извор: Др Бранко Ковачевић, Ника-Никола Стојић и Радован М. Маринковић, "Драгачевци у науци и уметности I", Чачак, 1993.


People Directory

Nebojša Malić

Nebojša Malić (Sarajevo, 1977) is a translator, foreign policy blogger and columnist.

He holds a BA in History and International Studies from Graceland University in Iowa.

Since October 2000, he has been a regular columnist for Antiwar.com focusing on the former Yugoslavia, Europe, and Russia. In addition to his two weblogs - in Serbian and English - Malić has written for several Serbian magazines, and is a contributing editor to the web magazine "Stanje Stvari." He also frequently appears on RT International and Russia's Kanal1 television, as a foreign policy commentator.

.

Read more ...

Publishing

Knowing the Purpose of Creation through the Resurrection

Proceedings of the Symposium on St. Maximus the Confessor

The present volume is a collection of presentations delivered at the St Maximus the Confessor International Symposium held in Belgrade at the University of Belgrade from 18 to 21 October 2012. The Belgrade Symposium brought together the following speakers: Demetrios Bathrellos, Grigory Benevitch, Calinic Berger, Paul Blowers, David Bradshaw, Adam Cooper, Brian Daley, Paul Gavrilyuk, Atanasije Jevtić, Joshua Lollar, Andrew Louth, John Panteleimon Manoussakis, Maximos of Simonopetra, Ignatije Midić, Pascal Mueller-Jourdan, Alexei Nesteruk, Aristotle Papanikolaou, George Parsenios, Philipp Gabriel Renczes, Nino Sakvarelidze, Torstein Tollefsen, George Varvatsoulias, Maxim Vasiljević, Christos Yannaras, and John Zizioulas. The papers and discussions in this volume of the proceedings of the Belgrade Symposium amply attest to the reputation of Saint Maximus the Confessor as the most universal spirit of the seventh century, and perhaps the greatest thinker of the Church. Twenty eight studies have been gathered in the present volume, which is organized into eight chapters, each of them corresponding to the proceedings of the Symposium, all of which are of intense interest and importance. Chapter One brings to light new evidence regarding the sources, influences, and appropriations of St Maximus’ teaching. His mediatorial role as one of the few genuinely ecumenical theologians of the patristic era is acknowledged and affirmed. Chapter Two offers some crucial clarifications on the relationship between person, nature, and freedom. In Chapter Three we find substantial discussion on body, pathos, love, eros, etc. New interpretive paradigms and insights are proposed in Chapter Four, while the next chapter presents the Confessor’s cosmological perspective in light of modern scientific discoveries. Some important ontological and ecclesiological issues are discussed in Chapter Six, while in Chapter Seven we are able to see what contemporary synthesis is possible through St Maximus’ thought. Chapter Eight offers further readings by engaging younger scholars who did not present their papers at the conference but whose studies were accepted by the organizers. In the final paper we find an important overview of the Symposium with a description of the conference’s flow. In an age of plurality and division, it is particularly important to know what our Tradition—shaped by the Fathers—can teach us. In any such endeavor, Saint Maximus the Confessor stands out as the most important theologian of the so-called Byzantine period. Yet his theology, assimilated and incorporated by Tradition, has relevance beyond any single historical period; in fact, the Confessor’s efforts to mediate between East and West distinguish his work as vital for contemporary theological discourse.