A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Америч­ка при­ча о „Не­саници” Милене Ба­рили

На „Из­ло­жби 31 же­не”, одр­жа­ној од 5. до 31. ја­ну­а­ра 1943. у њу­јор­шкој га­ле­ри­ји „Art of This Cen­tury”, чи­ји је осни­вач Пе­ги Гу­ген­хајм, уче­ство­ва­ла је и Ми­ле­на Па­вло­вић Ба­ри­ли. Ње­на сли­ка, ка­ко сто­ји на пла­ка­ту из­ло­жбе, но­си на­зив „In­som­nia” (Не­са­ни­ца), а на­ста­ла је 1942. го­ди­не. На­жа­лост, не зна се где је сли­ка са­да, а не по­сто­ји ни ње­на фо­то­гра­фи­ја. Ми­ле­на ју је си­гур­но фо­то­гра­фи­са­ла, јер је то ра­ди­ла са сва­ком сво­јом сли­ком, али се она ла­ко мо­гла не­где за­гу­би­ти.

Ове по­дат­ке, ко­ји до са­да ни­су по­зна­ти на­шој сре­ди­ни, из­но­си Иван Де­лач, ан­гли­ста и пре­во­ди­лац из Бе­о­гра­да ко­ји се на­кон пре­во­ђе­ња три­ло­ги­је о Ми­ле­ни Ба­ри­ли, чи­ји је уред­ник Зо­ри­ца Ста­бло­вић Бу­ла­јић, у из­да­њу ку­ће „Хе­спе­риа еду”, пре не­ко­ли­ко го­ди­на за­ин­те­ре­со­вао за да­ље ис­тра­жи­ва­ње жи­во­та и ра­да на­ше сли­кар­ке. Де­лач је пре­во­дио књи­ге за СА­НУ и На­род­ни му­зеј, а са­да пи­ше сце­на­рио, на ен­гле­ском је­зи­ку, за филм о Ми­ле­ни Ба­ри­ли (По­жа­ре­вац, 1909 – Њу­јорк, 1945).

Ис­тра­жу­ју­ћи га­ле­ри­је ко­је су по­сто­ја­ле че­тр­де­се­тих го­ди­на 20. ве­ка, у вре­ме ка­да је Ми­ле­на жи­ве­ла у Њу­јор­ку, Иван Де­лач на­и­ла­зи на по­да­так о „Из­ло­жби 31 же­не”. Сту­па у кон­такт са бри­тан­ском исто­ри­чар­ком умет­но­сти Су Гил­берт ко­ја је об­ја­ви­ла блог о сва­кој од уче­сни­ца из­ло­жбе. Она му је по­сла­ла ли­сту из­ло­же­них де­ла, а исти спи­сак Де­лач је про­на­шао и у јед­ном до­ку­мен­тар­цу о Пе­ги Гу­ген­хајм. По­твр­ду о Ми­ле­ни­ном уче­шћу на овој из­ло­жби на­шао је и у ра­ду Кет Ба­кли, исто­ри­чар­ке умет­но­сти из Бал­ти­мо­ра, а по­да­так сто­ји и на Ви­ки­пе­ди­ји на ен­гле­ском је­зи­ку.

Де­лач кон­так­ти­ра Га­ле­ри­ју „Ми­ле­на Па­вло­вић Ба­ри­ли” у По­жа­рев­цу и од ку­сто­са Ви­о­ле­те То­мић са­зна­је да у сво­јој до­ку­мен­та­ци­ји они не­ма­ју ову ин­фор­ма­ци­ју.

– „Не­са­ни­ца” је по­но­во при­ка­за­на на ко­ме­мо­ра­тив­ној из­ло­жби у Аме­рич­ко-бри­тан­ском умет­нич­ком цен­тру у Њу­јор­ку од 3. до 15. ма­ја 1948. Ми­ле­ни­но уче­шће на „Из­ло­жби 31 же­не” ни­је до­сад би­ло по­зна­то мо­жда и сто­га што је она исто­вре­ме­но са овом ко­лек­тив­ном из­ло­жбом има­ла сво­ју са­мо­стал­ну из­ло­жбу у Ју­го­сло­вен­ском пот­пор­ном дру­штву у Њу­јор­ку. Исте го­ди­не у ма­ју са­мо­стал­но је из­ла­га­ла и у ва­шинг­тон­ској га­ле­ри­ји „Кор­ко­ран”. Те две са­мо­стал­не из­ло­жбе за­се­ни­ле су ову груп­ну – ка­же Иван Де­лач.

Пе­ги Гу­ген­хајм је, ка­ко об­ја­шња­ва, у сво­јој збир­ци има­ла све­га не­ко­ли­ко умет­ни­ца, те је ве­ро­ват­но за­то јед­ну из­ло­жбу по­све­ти­ла же­на­ма.

– Уче­сни­це из­ло­жбе, уз Ми­ле­ну, би­ле су Пе­ги­на се­стра Хеј­зел Ма­кин­ли и Пе­ги­на кћи Пе­гин Вeјл, као и: Ен Хар­ви, Лу­из Не­вел­сон, Бар­ба­ра Рајс, Хе­да Стерн, Со­ња Се­ку­ла, Ме­род Ге­ва­ра..., за­тим же­не умет­ни­ка с ко­ји­ма је Пе­ги са­ра­ђи­ва­ла: Жа­клин Лам­ба (Бре­то­но­ва дру­га же­на), Со­фи Тој­бер (же­на Хан­са Ар­па), Ксе­ни­ја Кејџ (же­на ком­по­зи­то­ра Џо­на Кеј­џа), Фри­да Ка­ло (же­на Ди­је­га Ри­ве­ре) – на­во­ди Де­лач.

Пе­ги Гу­ген­хајм (1898–1979), би­ла је из­да­нак јед­не од нај­бо­га­ти­јих њу­јор­шких по­ро­ди­ца, бра­та­ни­ца Со­ло­мо­на Гу­ген­хај­ма, осни­ва­ча Фон­да­ци­је и Му­зе­ја Гу­ген­хајм у Њу­јор­ку. По­сле го­ди­на про­ве­де­них у Евро­пи из­ме­ђу 1926. и 1941, вра­ти­ла се у Њу­јорк с ко­лек­ци­јом у ко­јој су и ра­до­ви Пи­ка­са, Да­ли­ја, Клеа, Ми­роа. Из Па­ри­за је оти­шла са­мо не­ко­ли­ко да­на пре до­ла­ска Не­ма­ца. С ње­ном по­ро­ди­цом по­бе­гао је и не­мач­ки да­да­и­ста и над­ре­а­ли­ста Макс Ернст, Пе­гин бу­ду­ћи тре­ћи муж. Го­ди­ну да­на ка­сни­је Гу­ген­хај­мо­ва је пла­ти­ла и брод­ске кар­те до Аме­ри­ке за ро­до­на­чел­ни­ка над­ре­а­ли­зма Ан­дреа Бре­то­на, Мар­се­ла Ди­ша­на и мно­ге дру­ге умет­ни­ке.

– Ње­на га­ле­ри­ја „Art of This Cen­tury” оку­пља­ла је аван­гар­ди­сте. Из­гра­дио ју је Аустри­ја­нац Фре­де­рик Ки­злер као ам­би­јент с кон­кав­ним зи­до­ви­ма. Сли­ке су би­ле без ра­мо­ва, при­вид­но су леб­де­ле у про­сто­ру и по­се­ти­о­ци су их окре­та­ли ка­ко же­ле. Под је био тир­ки­зан, а зи­до­ви и та­ва­ни­ца обо­је­ни у цр­но. Све­тло се по­вре­ме­но па­ли­ло и га­си­ло без не­ког очи­глед­ног по­во­да, а са скри­ве­ног маг­не­то­фо­на чу­ло се кло­па­ра­ње бр­зог во­за, што је Ки­злер об­ја­шња­вао ти­ме да све­тло пул­си­ра као кр­во­ток. Био је ту и то­чак на­лик на кор­ми­ло кроз ко­је се ви­де­ло 14 Ди­ша­но­вих ми­ни­ја­ту­ра у по­кре­ту. Циљ је био да га­ле­ри­ја осе­буј­но­шћу шо­ки­ра, да бу­де раз­ли­чи­та од свих дру­гих у гра­ду. За Гу­ген­хај­мо­ву је би­ло ва­жно да се око де­ла ство­ри фа­ма ко­ја ће да­ле­ко од­јек­ну­ти – при­ча наш са­го­вор­ник.

Са­свим је мо­гу­ће, до­да­је, да су се Ми­ле­на Ба­ри­ли и Пе­ги Гу­ген­хајм по­зна­ва­ле, по­што су се кре­та­ле у истим кру­го­ви­ма у Па­ри­зу.

– Зна се да је Ми­ле­на у Па­ри­зу при­ја­те­ље­ва­ла са Ле­о­нор Фи­ни, уче­сни­цом „Из­ло­жбе 31 же­не”, а ко­ја је још 1936. има­ла са­мо­стал­ну из­ло­жбу у га­ле­ри­ји Џу­ли­је­на Ле­ви­ја. Ле­ви је, уз Пје­ра Ма­ти­са, си­на Ан­ри­ја Ма­ти­са, био глав­ни про­мо­тор аван­гард­них европ­ских умет­ни­ка у Аме­ри­ци. Код Ле­ви­ја је и Ми­ле­на одр­жа­ла сво­ју пр­ву аме­рич­ку из­ло­жбу 1940. го­ди­не – ка­же Де­лач.

Од­јек „Из­ло­жбе 31 же­не”, ка­ко до­да­је, углав­ном је био не­га­ти­ван. Вре­ме за же­не – умет­ни­ке још ни­је би­ло са­зре­ло. У ве­ћи­ни кри­ти­ка ове по­став­ке пре­о­вла­ђу­је иро­ни­ја.

– Од уче­сни­ца „Из­ло­жбе 31 же­не” са­мо је не­ко­ли­ко њих, по­пут Ле­о­нор Фи­ни, Фри­де Ка­ло, Ле­о­но­ре Ка­ринг­тон и До­ро­те­је Та­нинг, по­сти­гло зна­чај­ни­ји успех у све­ту ли­ков­не умет­но­сти. Оста­ле су се окре­ну­ле дру­гим умет­но­сти­ма или па­ле у за­бо­рав. У ју­ну и ју­лу 1945. Пе­ги Гу­ген­хајм је ор­га­ни­зо­ва­ла још јед­ну ис­кљу­чи­во жен­ску из­ло­жбу, на­зва­ну јед­но­став­но „Же­не”, на ко­јој су из­ла­га­ле 53 умет­ни­це, укљу­чу­ју­ћи и не­ко­ли­ко њих са пр­ве из­ло­жбе. Ми­ле­на, на­жа­лост, та­да ни­је ме­ђу жи­ви­ма – ка­же Иван Де­лач.

Извор: Политика


SA

 

People Directory

Andre Terzic

Andre Terzic, M.D., Ph.D., has pioneered regenerative medicine at Mayo Clinic. He has authored more than 450 publications, advancing diagnostic and therapeutic strategies for heart failure. His works include team-science efforts in the discovery of genes for dilated cardiomyopathy and atrial fibrillation. He led efforts in the development of next-generation regenerative solutions, including first-in-class products for heart repair. His scientific manuscripts have been cited more than 10,000 times.

. Read more ...

Publishing

Poemes de Jovan Dučić / Песме Јована Дучића

Translated into French by Petar Bubresko. Bilingual edition (French and Serbian)

The first bilingual edition translations of poems in French of this prince of Serbian poetry. These translations of poems Dučić meet two objectives: to publicize the work of the poet to Francophone readers and pay tribute to both the Serbian language Dučić and French language to which the great poet and Petar Bubreško were passionately attached. This book is dedicated to Leposava Bubreško (1923-2013) professor Bubreško’s wife who wanted so much this work to be published.

Publishers: Sebastian Press, Vidoslov, and Metokhia

216 pages, soft bound, published in 2015, price $15


Песме Јована Дучића

На француски језик превео проф. др Петар Д. Бубрешко

Ова књига је посвећена Лепосави Бубрешко (1923-2013), супрузи професора Петра Д. Бубрешка, која је толико желела да ово дело изађе на светлост

Саиздавачи: Видослов, Требиње и Metokhia, Paris

ПОЕЗИЈА

Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти си бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Што по нечистим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.

Read more ...