A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Поново о евентуалном пријему лажне државе Косова у УНЕСКО

Агенција Бета је 30. јула 2015. пренела изјаве г. Ивице Дачића, министра спољних послова у Влади Србије, о штетности и неприхватљивости евентуалног пријема лажне државе Косово у УНЕСКО. Са тим изјавама сам се упознао доста касно, тек 3. августа увече, па и свој коментар на њих дајем са закашњењем – тек 5. августа, на дан свесрпске жалости због убијања, страдања и изгона највећег дела српског народа Крајине током злогласне „Олује”. Али тема је и даље актуелна, а биће актуелна и у будућности.

Министар Дачић с пуним правом сматра да би евентуални пријем „Косова” у УНЕСКО био штетан потез, у том предлогу представникâ самопроглашене државице, подржаном, бесумње, од стране њених твораца и покровитељâ, препознаје лукаву намеру присвајања српске православне сакралне и културне баштине и позива Српску Православну Цркву и Српску академију наукâ и уметности да се укључе у дипломатску борбу наше државе за нашу баштину у Старој Србији, како се јужна покрајина вековима звала, и то у међународној терминологији, све док је Броз и његови следбеници нису преименовали, па затим нагрдили накарадном скраћеницом „Космет”.

.

Ви ме питате: „Хоће ли СПЦ и на који начин да се одазове овом позиву министра спољних послова?” Одговарам: хоће, свакако! И без позива, она би то чинила – и већ чини. Министар је у праву у следећем: уместо да Црква, Држава и Академија предузму оно што могу свака понаособ, много је корисније и ефективније да наступе заједно, удруженим снагама, а притом свака од њих у име сопствене незаменљиве надлежности и одговорности – Црква у име свог бића и идентитета, у име слободе вере и савести, у име историјске истине и правде, као и у име општеприхваћених моралних начела и правних норми, укључујући и њена власничка права над свим сакралним добрима и над највећим бројем културних добара; Држава у име властитог идентитета и интегритета, у име српског народа као творца и вековног чувара светињâ и бранитеља трајних белега своје традиције и културе, као и у име норми међународног права и конкретних, важећих одлука Уједињених нација; најзад – не и на последњем месту – Академија у име струке и науке, што ће рећи у име доказаних чињеница и егзактно утврђених датости, у коначној тачки у име цивилизације којој, у заједници европских и других народа, и ми припадамо.

Са своје стране, мислим и тврдим да би Дачићевом триптиху обавезно требало придодати и друге носиоце национално-културне самосвести и јавне одговорности, у првом реду Матицу српску и, нарочито, организације и истакнуте појединце српског расејања са свих меридијана. Узгред буди речено, имам утисак да ни наша држава ни наша јавност нису ни издалека свесне свих могућности и снаге наше дијаспоре, а још мање њене љубави према Отаџбини, уз лојалност и приврженост домовини, односно земљама у којима живи. Зашто је тако, никад ми неће бити јасно. А да је добро, није; без претеривања, ако не трећина, а оно бар четвртина Срба живи у расејању.

Ово је одговор на први део Вашег питања: хоће ли се Српска Православна Црква одазвати апелу г. Дачића? Ево и одговора на његов други део: на који начин ће она то чинити? На овако постављено питање не могу да одговорим сасвим прецизно будући да нисам једини него само један од многих који ће о томе одлучивати. Стога ћу рећи шта лично мислим да Црква може и треба да чини, позивајући и Ваше читаоце да моје мисли прошире, продубе, допуне.

Под један, мислим да наша Влада, у разговорима и преговорима са УНЕСКО-м, у своју преговарачку екипу треба да укључи – у својству органских учесника, а не тек неких консултаната – и представнике Српске Православне Цркве, Српске академије наука и уметности, Матице српске и српске дијаспоре (можда и још понеког). Одличан преседан већ имамо: у бечким преговорима са косовско-метохијским Арбанасима, уствари са Ахтисаријевом екипом, у време владе Воје Коштунице, у нашој делегацији за преговоре – на челу са професорима Леоном Којеном и Слободаном Самарџићем, уз драгоцено учешће професора Батаковића и госпођâ Санде Рашковић-Ивић и Гордане Марковић, као и других дипломата и стручњака – у својству пуноправних чланова учествовали смо и садашњи Епископ рашко-призренски Теодосије и моја маленкост. Органско јединство, благословени дух узајамног поверења и плодна сарадња свих чланова делегације никада неће ишчилети из мог захвалног сећања. Дубоко сам уверен да би такав дух и такво расположење владали и у предстојећим преговорима са УНЕСКО-м, уз напомену да би наша преговарачка екипа за УНЕСКО била још благонадежнија и поузданија јер би у њој, по природи ствари, веома важну улогу играо и професор др Дарко Танасковић, амбасадор Србије при УНЕСКО-у, о чијим интелектуалним и преговарачким капацитетима не треба посебно говорити.

Под два, Српска Православна Црква може – и мора – да, независно од других чинилаца, достави УНЕСКО-у информације и материјале којима располаже, између осталих и недавно објављено издање драгоцене књиге Задужбине Косова на енглеском језику, на неких хиљаду страна, са мноштвом фотографијâ, да, уз много других ствари, врли европски и светски душебрижници у сфери културе виде Богородицу Љевишку у Призрену и онаквом каква је била вековима, чак и за време петвековне турске владавине, а не само онаквом каквом су је у наше дане учинили они који је својатају као своје, „косовско” – ваљда и арнаутско – наслеђе.

Под три, Српска Православна Црква може – и треба – да се обрати свим сестринским Православним Црквама у свету и затражи и њихову подршку како код УНЕСКО-а тако и свугде где се дâ очекивати разумевање за културу и отклон од варварства. Паралелно са обраћањем Православним Црквама, може – и треба – да се обрати и Римокатоличкој Цркви, утицајној у свету и духовно, и политички, и дипломатски, са свешћу да исти онај Ватикан који је у своје време похитао да, пре Немачке, пре САД, пре свих, призна Хрватску и Словенију као независне државе иако се знало да сецесија значи рат, а такозвану и самозвану државу Косово, нимало случајно, не признаје ни толико година после признања од стране Немачке, Велике Британије, САД и осталих који су је, милом или силом, признали. За очекивање је да то обраћање изазове хистерију и дреку извесних, такође самопроглашених, „челик-Срба” и „суперправославаца”, нарочито оних који никада нису ни крочили на свету и мученичку земљу Косова и Метохије, а поготову је нису бранили, ни оружјем ни пером; неки су је, штавише, издали или продали... Притом ће се позивати на исконструисани, идеологизовани лик Светога Саве, игноришући његову реалну, историјску личност, и тврдо укорењену у Православљу и отворену према свима и свакоме. Али то је већ виђено – нажалост, не једампут.

Напослетку, Српска Православна Црква може – и треба – да се обрати и Црквама Реформације, као и другим хришћанским заједницама, а уједно и Светском Савету Цркава и Конференцији европских Цркава, у које је учлањена, и другим екуменским организацијама и међународним хришћанским форумима. Не би било на одмет, бар по моме скромном мишљењу, ни тражење солидарности и подршке од духовних вођа нехришћанских светских религија јер су сви – и Јевреји, и муслимани, и будисти, и многи други – искусили угроженост и крађу верско-културног блага које им припада. Уз све наведено, уверен сам да би многи часни научници и интелектуалци, на Западу и на Истоку, религиозни, верски равнодушни или неопредељени и нерелигиозни, имали слуха за апел Српске Православне Цркве по овом мучном и болном питању.

Ипак, пре и после свега, наша Црква се са молитвеним поуздањем обраћа, и увек ће се обраћати, Оснивачу и Глави Цркве, Господу и Спаситељу, Богочовеку Исусу Христу, небеском Оцу, Његовом и нашем, и Светоме Духу Његовом. Господ увек помаже ако има коме, имао је обичај да каже блаженопочиши патријарх Павле.

Напомена:

Новинар Политике, г. Димитрије Буквић, доставио ми је 31. јула текуће године изјаву министра спољних послова г. Ивице Дачића којом он, између осталог, позива и Српску Православну Цркву „да се прикључи дипломатској борби за очување српског културног наслеђа на Косову и Метохији, поводом најаве да би Косово могло да постане члан Унеска”, и затражио од мене коментар те изјаве, односно одговор на питање: „Хоће ли СПЦ и на који начин да се одазове овом позиву министра спољних послова?” То сам и учинио, и то у своје лично име, а не службено, у својству портпарола Српске Православне Цркве. На први део питања одговорио сам потврдно, а о могућим начинима учешћа Цркве у часној, али изузетно тешкој борби за правду и истину изнео сам искључиво „шта лично мислим да Црква може и треба да чини” (подвлачење моје), нагласивши да „не могу да одговорим сасвим прецизно будући да нисам једини него само један од многих који ће о томе одлучивати”.

Нажалост, моја добра воља је злоупотребљена, а моја основна порука директно фалсификована, очигледно у служби јефтиног сензационализма, било „заслугом” самог новинара било, што је вероватније, „заслугом” његових уредника. Одбацивши мој наслов („Поново о евентуалном пријему лажне државе Косова у УНЕСКО”), недвосмислено јасан, надам се, Политика ставља наслов који уопште не одговара тексту на који се односи: „СПЦ тражи од Ватикана да заштити српску баштину на Косову”, а таквога тврђења код мене уопште нема; ја само кажем да, по мени, наша Црква треба да затражи подршку најпре од сестринских Православних Цркава, затим и од инославних, почевши од Римокатоличке као највеће и најутицајније, а после њих и од одговорних представника нехришћанских светских религија и од људи добре воље, било да су верници било да су агностици или чак атеисти. Ја истичем и потребу активирања српске дијаспоре у процесу одбране светињâ и културних добара, а приређивачи мог текста у Политици тај део хладнокрвно изостављају.

Све у свему, мој текст је тако испретуран и неспретно скраћен, да не кажем искасапљен, и сведен на обраћање Ватикану као главно, ако не и једино важно, као да се и хтела што пре постићи хистерична реакција самозваних „челик-Срба” и „суперправославаца” коју сам као очекивану и сâм најавио и која је одмах уследила. Веома жалим због оваквог третмана мог текста у Политици. То нисам очекивао, а очекивао бих од неких других листова. Ако је био предугачак за један број Политике, могао је бити објављен у два наставка; и иначе ће се на ову тему још писати и писати. Да би јавност имала потпуни и прави увид у мој став по овом питању, овде је мој текст дат у целости и у његовом изворном облику.

Епископ бачки Иринеј

Извор: СПЦ


SA

 

People Directory

Rose Ann Vuich

California State Senator

A Democrat from Dinuba, California, Senator Vuich represented the region for 16 years until retiring in 1992. Senator Vujich had earned a reputation for voting her conscience and did not look kindly on bill that had no value other than attracting campaign contributions for lawmakers.

Senator Vuich was a farmer from Dinuba in Tulare County, President of the Chamber of Commerce, and a tax accountant. In addition, she was a member of the Tulare County Democratic Central Committee and served on the board of directors for the Alta Hospital District, Agricultural District Fair, Commission on the Status of Women, and the National Society of Public Accountants.

.
Read more ...

Publishing

Савремени еклисиолошки подсетник о Дијаспори

Историја и анализа тзв. „Америчког раскола“ (1963-1992) и предлози за његово превазилажење

Епископ Атанасије (Јевтић)

У издању Севастијан преса из Лос Анђелеса и Братства Св. Симона Мироточивог из Врњачке Бање, недавно је изашла нова књига Атанасија (Јевтића), умировљеног Владике херцеговачког, Савремени еклисиолошки подсетник о Дијаспори - Историја и анализа тзв. „Америчког раскола“ (1963-1992) и предлози за његово превазилажење.

Текст ове књиге је написан сада већ далеке 1990.године, и до данас био необјављен будући да је само за Синодске Оце Архијереје био намењен ради превазилажења тзв. „Америчког раскола“. Данас, када је тај српски раскол литургијски и административно превазиђен, сасвим је разумљиво и пожељно било да се овај текст предочи јавности.

На молбу Светог Архијерејског Синода, ондашњи јеромонах Атанасије је сва питања везана за болни раскол у српској дијаспори ставио под светлост православне Еклисиологије и Предања, што је био једини начин за њихово суочавање како би се дошло што ближе до зацељивања раскола. Читалац ће приметити како је он савесно и непристрасно проанализирао цело питање раскола и дао целисходне икономијске предлоге за његово решење. Ова књига је резултат његовог савесног христољубивог и црквољубивог рада.

Конкретан резултат Атанасијевог еклисиолошког предлога била је обнова евхаристијског општења и помирења које је постигнуто на празник Сретења Господњег, 15. фебруара 1992. године у Саборној Цркви у Београду, када су Српски Патријарх Павле и чланови Светог Архијерејског Сабора служили са Митрополитом Иринејем (Ковачевићем), дотадашњим епископом у расколу. Коначно, 21. маја 2009. године, Свети Архијерејски Сабор је донео одлуку и о коначном административном јединству Српске Цркве у Северној и Јужној Америци.

Истовремено, ова књига осветљава битно питање Дијаспоре. Дијаспора је пред Православну Цркву поставила два битна проблема: питање провере исправности нашег схватања Цркве, оног које се у последњим вековима код многих од нас усталило, и питање мисије Цркве у свету.

Књига је изашла са благословом Епископа новограчаничког и средњезападноамеричког Лонгина и Епископа западноамеричког Максима.

Књигу можете наручити по цени од $15 код:
Western American Diocese
1621 West Garvey Avenue Alhambra CA, 91803
847 571-3600, 626 289 9061, 626 284 1484 (fax), Email: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Visit our online store at http://westsrbdio.org/en/sebastian-press/sebastian-press-publications


Contemporary Ecclesiological Reminderon the Diaspora:
History and analysis of so called “American schism” (1963-1992) and recommendations for its overcoming

by Bishop Athanasius (Yevtich)

Recently, a new book by Athanasius (Yevtich), retired Bishop of Herzegovina, was published in Serbian by Sebastian Press of Los Angeles in cooperation with St. Simeon the Myrrh-streaming of Vrnjacka Banja.

This book was written in a now already distant year of 1990. This is its first publishing since the original intent was to have it available only for the hierarchs of the Holy Synod for the purpose of overcoming the so-called “American schism” within the Serbian diaspora. Presently, as the Serbian schism has been liturgically and administratively vanquished, it is understandable and desirable to have this valuable research available to the public.

At the request of the Holy Synod, back then hieromonk Atanasije acceded to collect all relevant documents in reference to painful schism in Serbian Diaspora, placing them in the light of Orthodox Ecclesiology and Holy Tradition, which was the only way to face it properly and bring it closer to healing.The readers will notice how Bishop Atanasije analyzed responsibly, and impartially the whole question of schism, and at the same time provided comprehensive, integral and thorough ecclesial economy, recomendations for solutions.This book is the result of his Christ-loving and Church-loving labor.

A tangible result of Atanasije's ecclesiological recommendation was the Eucharistic renewal, communion, and reconciliation which was established on the Feast of the Meeting of the Lord in the Temple, February 15, 1992. At the Cathedral in Belgrade, His Holiness Patriarch Paul and hierarchs of the Holy Episcopal Assembly celebrated for the first time together since the schism, with Metropolitan Iriney (Kovacevic), up until then, schismatic bishop in Diaspora.Finally, on May 21, 2009, the Holy Assembly made a decission about conclusive administrative unity of the Serbian Orthodox Church in North and South America.

In the same time this book reveals crucial question regarding Diaspora, because ecclesial organization of the Orthodox Church abroad presents itself with at least two problems: a) a check-up of our interpretation and comprehension of the Church, especifically of the last couple of centuries existing convictions, and b) a question of the Church mission in the World.

This book is published with the blessings of His Grace, Bishop Longin of New Gracanica - Midwestern America, and His Grace, Bishop Maxim of Western American Diocese, of the Serbian Orthodox Church for North and South America.

Price $15

Call us today with your order!
Western American Diocese
1621West Garvey Avenue Alhambra CA, 91803
847 571-3600, 626 289 9061, 626 284 1484 (fax), Email: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Visit our online store at http://westsrbdio.org/en/sebastian-press/sebastian-press-publications