Свечаности у част Светог Оца Јустина у манастиру Ћелије прилика су да се литургијски саберемо око пастира наше Свете Цркве из географски нам најудаљенијих заједница. Његово Преосвештенство Епископ западно – амерички Г. др Максим (Васиљевић), један од најученијих архијереја СПЦ данашњице, произнео је прекрасно слово о ћелијском духовном горостасу, назвавши овај дивни празник у освит календарског лета Јустинданом.

Питање: Будући да овај разговор водимо у ћелијској светињи, на празник Светог Оца Јустина, тема нам је некако сама задата. Шта за Вас, као теолога и пастира Цркве Божје, значи Ава Јустин?

Владика Максим: Свети Ава Јустин је представник "теологије изненађења" зато што нам приликом сваког сусрета са њим, читања његових дела, саопштава вечне истине, али на нов начин. То је одлика истински великих богослова и Владика Атанасије (Јевтић) га с правом назива "новим богословом". Његов језик је кристално чист и јасан, а пребогат доксолошки (славослован). Обогатио је српски језик, теологију и философију. Познато је да је био један од оснивача Српског философског друштва (са Браниславом Петронијевићем 1938. у Београду, нап. аут.). Такође, у грчком језику преводи Авиних књига изазвали су стварање нових кованица – "охристовљење", "христопис", "еклисиопис"... Отац Јустин нам увек отвара нове хоризонте теологије.

Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у лагодним навикама живљења и мишљења. Οд почетака српског присуства у Америци до данас Видовдан је обележаван свечано, са неминовном дозом радосне-туге, што је одлика православног животног етоса. Један српски архимандрит у Америци, Доситеј (Обрадовић), описао је начин прослављања. Он каже да би се Срби на Видовдан сећали јунака који су слављени и опевани у многобројним песмама у свим српским нараштајима. Сила Видовдана је таква да дозива најјача осећања код сваког Србина, и при спомену те речи би сузе радости и туге, љубави и привржености према отаџбини излазиле на површину. Невезано за број, свака српска заједница је празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина, и ту би обележили празник. А ишли би и на гробље да се сете косовских јунака, који су се борили за Крст часни и слободу златну. Жене би спремиле погачу, пиће, колаче за гробље, а могао је бити и пикник у парку, башти. Наравно, најсвечаније би било у Српским православним црквама где је служена Литургија а потом и парастос, са поменом Св. Кнезу Лазару, војсковођама, официрима и војницима, као и свима који су живот положили од Косова и по Косову до данашњега дана. На тај начин, Видовдан је слављен као заједничка слава попут Савиндана, са принесеним кољивом и колачом. Свештеник би произнео надахнуту беседу о смислу и значају празника, и многе сузе би заискриле зато што су тада – а и данас – многи овдашњи Срби били ветерани ратова старијих и новијих датума, или би се сетили својих очева и дедова који су пали на бојном пољу бранећи отаџбину од непријатеља. Неки од њих и дан-данас носе ожиљке са бојног поља.

Sebastian Press Publications, which bears the name of the great Orthodox Christian missionary in North America, Archimandrite Sebastian Dabovich, has enriched Christian literature in the English language during the last few years with its valuable translations of the interesting and resourceful works of Serbian and other theologians to English.  

Among the authors translated into English are the works of St. Bishop Nikolaj of Zicha (Velimirovic), St. Abba Justin of Celije, Bishop Atanasije Jevtic, Bishop Danilo Krstic, Bishop Ignjatije Midic, Bishop Maxim Vasiljevic, prof. Nenad Milosevic, Fr. Vladan Perisic, Bogoljub Sijakovic, Fr. Radovan Bigovic, and there are also books of significance by Christos Yannaras, John Zizioulas, Archimandrite Emilianos of Simonopetra and Fr. Stamatis Skliris.

This publishing endeavor is of great significance, not merely because contemporary Serbian theological thought is presented to English speaking readers, but because of the fact that the English language is like the old Greek language during the time of Alexander the Great – a means for global communication, conversation, traffic between continents and nations, among people throughout the globe. The fact that many esteemed Orthodox theologians worked and wrote (and still write) in English speaks of the significance of the English language today – the modern koine language or the lingua franca. For example, Bishop Nikolaj Velimirovich, during his mission in Great Britain, wrote and published his works in English at the beginning and mid 20th century. V. Rev. Alexander Schmemann, Fr. Georges Florovsky, Fr. John Meyendorff — coryphées of Orthodox theology, initiators of the Orthodox theological awakening in the 20th century — published their most influential and most famous works in English. Metropolitan John Zizioulas, one of the greatest living theologians today, writes also in English.

With the publishing endeavor of “Sebastian Press”, Serbian theology becomes accessible in a global sense. The publisher has made an effort to literally allow this accessibility – offering books to readers also through online order, books may be purchased in the virtual bookstore on the website of the Western Diocese. Besides being available in the traditional format, books are also available electronically, on the Kindle book reader.

Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом лосанђелеским и западноамеричким Максимом

Извор: Православни мисионар, март/април 2011.

У Христу је могућ свет без граница

Преосвећени владико, можете ли да нам кажете неколико речи о томе шта је то глобализација и како Православна Црква посматра савремене токове глобализације?

- Као и сваки други живи организам, тако и Црква врло динамично осећа како глобализација, као нова друштвена парадигма, обликује наше животе. Глобализација је непобитна реалност, чија су доминантна обележја: глобални капитализам, глобална влада и глобално грађанско друштво. Уопштено говорећи, то је тежња и деловање ка поимању света као једног, као целине. Зато глобализацију схватам као нови појам за једну стару, готово архетипску, тежњу и појаву а то је сложено питање односа „јединства" и „мноштва" које од самих почетака мучи људски дух. Мислим да је глобализација - заједно са њеним синонимима, као што су мондијализација, екуменизам, интегризам, космополитизам и сл. - неизбежна тема за размишљање о природи људског друштва и начинима његовог функционисања у том процесу „сажимања света" и кристалисања опште свести о свету као једном. Свакако, питање није само теоријско него се дотиче свих практичних видова живота. Са разлогом сматрам да је посреди не само политички него метафизички проблем: како плуралитет довести у јединство са Једним, избећи превагу једног над многим и vice versa. Главно питање јесте: како да појединачно и локално не буде жртвовано, или посматрано само као пуки шраф у безличном строју васељенског механизма? Социолози, политиколози и други стручњаци нас обавештавају о позитивним и негативним импликацијама овог феномена кроз економску, политичку, културну, техничку призму - јер то су аспекти кроз које се глобализација активно одвија.

Разговор са Епископом западноамеричким г. Максимом (5 MB pdf)

Православље, 15. март 2013, број 1104

Извор: Православље

Jедино Православље, као Црква која говори једним устима и једним срцем, може земљи засићеној протестантски „сведеног“ хришћанства пружити оно што највише недостаје: благослов сабрања, миомирис црквености, радост саслуживања, усаглашено сведочење, извесност благослова вере – једном речју крсно-васкрсно сведочанство Истинитог живота.

Пре три године је формирано Сабрање Православних канонских епископа у Северној Америци. У чему је улога oвога сабрања?

Епископ Максим: Сабрање Православних канонских епископа у Северној Америци, формирано на основу одлуке Четврте Предсаборске свеправославне конференције у Шамбезију (6–13. јуна 2009. године), на којој је донет и Правилник о раду Епископских сабрања дијаспоре, велика је и значајна установа за сав православни свет. Посебно је важна за тзв. дијаспору која је задуго била мисионарско подручје, које у еклисиолошком смислу „трпи“, јер су у њој културне и етничке разлике постале основ за стварање заједница предвођених различитим епископима. Tо је неприхватљив и опасан феномен који се неповољно рефлектује на црквену, друштвену и културну стварност. Америка је земља која вапи за Православљем јер је у њој онтолошко питање потиснуто. Стога једино Православље, као Црква која говори једним устима и једним срцем, може земљи засићеној протестантски „сведеног“ хришћанства пружити оно што највише недостаје: благослов сабрања, миомирис црквености, радост саслуживања, усаглашено сведочење, извесност благослова вере – једном речју крсно-васкрсно сведочанство Истинитог живота. То и јесте примарна мисија новоформираног Сабрања Православних Епископа.