Проф. др Александар Јерков, управник Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић"
Поводом сто година од отварања библиотеке, проф. др Александар Јерков, управник, говори за "Новости" о установи која је "настала усред историјских бура, али трајала захваљујући вредностима". Библиотека, каже, није само зграда ни архив прошлости, већ "поуздано снабдевена лука" за будућност, место где књиге "шире крила најбољој мисли", а знање остаје последње уточиште озбиљности у времену површности.
- Или лепу старост која почива на вредностима, њиховом трајању и поверењу у младе који имају задатак да их сачувају и развијају? Представља јасан знак да и на Балкану, усред свеколиких историјских бура, може настати, успешно радити и трајати нешто заиста добро попут Универзитетске библиотеке. Можемо бити поносни на доба победа и нада, на професоре какви су били Павле Поповић, Александар Белић и Веселин Чајкановић који су је замислили, на Карнегија и краља који су је омогућили и генерације библиотекара које су је учиниле омиљеном, цењеном и незаменљивом. Како се само први управник Урош Џонић борио за њу и старао о њој! Чини ми част да сам макар и мало могао томе да допринесем, или да не дам да се то квари.
Када бисте морали да опишете библиотеку једном реченицом некоме ко никада није ушао у њу, како би она гласила?
- Библиотека је лавиринт књига из којег Дедал и Икар никада не би хтели да побегну, јер књиге шире крила најбољој мисли и дају ширини и дубину животу као што блискост других бића рађа љубав. (Не знам смеју ли професори да се понекад овако изразе а да то не звучи прејако, што је писцима дозвољно а професорима није, али ово не умем другачије и боље да кажем.)
Постоји ли нешто што се није променило у раду библиотека ни после једног века?
- Ниједна једина књига се није нимало променила, у свакој пише оно исто што је одувек у њој писало, што се за данашње медије, апликације, портале и канале комуникације никако не може рећи, на њима ни оно што је могло бити истинито не траје дуже од једног покрета прстом којим се мења екран. Није се променила врхунска привилагија поузданог извора знања: кадгод дођете у библиотеку, ту је већ спремна баш она књига која вам је највише била потребна.
Да ли је библиотека данас више чувар прошлости или сервис будућности?
- То се не може раздвојити, јер смисао прошлости није у прошлости већ управо у томе да олакша пут у будућност и помогне да се на њему не изгубимо. Библиотеке су поуздане и одлично снабдевене луке у којима се за то путовање добро опремамо знањем - мапама без којих је лако залутати, па и заборавити куда се пошло. У њима ћемо наћи себи сличне са којима је боље путовати него са онима који не знају ни пута ни циља.
Који су проблеми са којима се суочавате?
- Има их много, превише, и не би стали у одговор ни да цео овај кратки разговор посветимо само њиховом набрајању. Ако дозволите да то кажем са нешто цинизма, још се у историји човечанства није десило да је мањкало проблема и тешкоћа. Ни у библиотечком животу нема такве несташице. Али уместо кукања, премда некада ко уме да грдно кука и још јаче запомаже понекад нешто и добије, рекао бих само једно: рецимо да ово прочита неко ко би могао да помогне, у власти или изван ње, па да омогући Универзитетској библиотеци набавку страних монографија које су неопходне у друштвено-хуманистичким наукама. За то немамо ни један једини динар, некамоли евро. Било би сјајно да ово неко прочита, а не морају то бити ни министри ни политичари, довољно је десетак имућних људи који би из добити својих фирми издвојили по једну мрвицу, рецимо пола процента. Какву би само моралну и историјску добит тако стекли.
Ко су били најпознатији људи који су овде учили, истраживали или проводили дане?
- Нема им броја, али ја бирам да истакнем три генерације породице Винавер.
- Они који су у читаоницама лако су препознатљиви по озбиљности, посвећености и успеху у студирању. Врло често они долазе зато што када су једни поред других имају јачу концентрацију. Нове генерације су, док их ми не упропастимо, исте као ми или још боље од нас и да су млади могли више да се диче нама и ми бисмо били задовољнији њима. То не значи да им опраштам пречесту површност и незаинтересованост за оно што на Инстаграм не може да стане, или то бесконачно кревељење и сликање као да ће свет пропасти уколико пропусте да га обавесте о свом најновијем подухвату уз шољицу кафе.
Како изгледа борба библиотеке да остане релевантна у дигиталном добу?
- Изгледа као наша Претражива дигитална библиотека, узоран резутат предног рада на дигитализацији и на дигиталној писмености. Укуцајте „претражива" и проверите да ли смо у праву.
Да ли вештачка интелигенција може помоћи библиотекама или их дугорочно потискује?
- Вештачка интелигенција је баш онако како се каже у изреци за воду и ватру, сјајан слуга и зао господар. Тек када се ослони на све оно што постоји у библиотекама, и када је у стању да наведе тачно одакле црпи сазнања и на шта се ослања, вештачка интелигенција постаје важно средство. Она има много веће могућности него некадашња служба обавештавања, а некада нам је било потребно да окренемо 988 и стрпљиво чекамо на одговор оператера. Свашта може брзо да одговори, понекад и да блесаво халуцинира, некад намерно идеолошки ограничи одговор. Међутим, она за сада ретко може да досегне, некмоли надмаши старе енциклопедије, као да је некоме све било лакше него да обједини Брокхаус, Британику и Ларус... Библиотека није зграда него функција, па чак и да једног дана све што је у библиотекама буде на поуздан начин доступно у базама података и презентовано уз помоћ вештачке интелигенције, биће то само тријумф идеје библиотеке и енциклопедије, у новом облику.
Шта је најтежи део вођења једне овакве институције у Србији данас?
- Сачувати стрпљење, остати ведар и пронаћи осмех на крају дана, или целе једне мале епохе у којој си јој био на челу. И веровати да ће се већ сутра неко (по)јавити да се крене са набавком страних монографија.
А шта Вас у овом послу и даље искрено радује?
- Да су књиге баш као и људи ненадокнадиви, а библиотеке храмови у којима се сусрећу.
Имамо ли данас довољно поштовања према културном и научном наслеђу?
- Ма какви. Ово су у том погледу веома оскудна времена, а чему књиге у таквим временима је реторичко питање по узору на једног великог мислиоца којег та дилема није поштедела мучног краја. Наше је да се изборимо са данашњим изазовима, но било је и много тежих па ове наше не треба предимензионирати.
Како бисте волели да Универзитетска библиотека "Светозар Марковић" изгледа у будућности?
- Да буде темељно обновљена, а понешто је већ урађено, и додатно осавремењена, иако смо колико се највише могло држали корак са својим временом. Да око ње буде жагор задовољних и радосних младих људи, а у њој, дупке пуној као што обично и јесте, тишина дубоке преданости и замишљености. И да се овај фини али све старији колектив обнавља на понос свих који су радили у њему.
И на крају - да ли верујете да ће књига преживети све технолошке револуције?
- Свеједно је какав ће физички облик књига имати ако људи остану људи и не забораве на хуманистичке идеале образованог и критичког грађанина. Оно што је у великим и вредним делима, било да су штампана или дигитална, то је тежиште које не да свету да се искриви, претури и пропадне.
Донација Карнегија
Зграда Универзитетске библиотеке завршена је 24. маја 1926. захваљујући донацији Ендрјуа Карнегија, богатог трговца челиком из Питсбурга у САД. Књижни фонд, који се налази на три подземна нивоу може се похвалити са близу два милиона публикација, у склопу којих је 37 посебних библиотека и легата од којих су неки непроцењиве вредности. Најстарија публикација фонда потиче из 1206. У питању је драгоцени рукопис, написан на фарсију, персијском језику, који је и сам део изванредне збирке оријенталних рукописа, у целости дигитализоване.
Извор: Вечерње новости
