Glas Amerike: Kako i kada ste došli na ideju da sastavite ovu kolekciju?

Mikašinović: Ideja o pisanju ove knjige postojala je duže vreme. Ja sam svojevremeno u američko-srpskom časopisu "Srpski svet", koji izlazi u Tusonu u Arizoni i piše o našim doseljenicima i srpskoj tradiciji tog vremena, pročitao podatke o Srbima koji su se doseljavali u Ameriku početkom prošlog veka. Te beleške su sadržale njihova imena i prezimena, dan rođenja, smrti i gde su živeli u Americi. Tada sam pomislio kako je tužno da se ljudski život svede na dva do tri reda teksta. Bila je to štura informacija o njima što me je, između ostalog, podstaklo da napišem ovu knjigu koja sadrži opise 31 ličnosti. Reč je o dugogodišnjim prijateljima i ljudima koje sam dobro poznavao. Kroz te ličnosti, ja sam mnogo toga rekao ne samo o njima već i o sebi.

U prvom delu intervjua sa episkopom Irinejem Dobrijevićem, mogli ste da pročitate kako su izgledali njegovi susreti sa aktuelnim američkim predsednikom Džozefom Bajdenom, zašto je Medlin Olbrajt napustila sastanak sa njim i koliko je bilo teško predstavljati Srbiju u periodu kad joj svetska javnost nije bila naklonjena.

Vladika Irinej rođen je i odrastao u Sjedinjenim Američkim Državama. Kao neko kome je Amerika domovina, a Srbija otadžbina, od rođenja je, kako kaže, znao da će krenuti na monaški put i da će graditi mostove između ove dve zemlje. Ratne okolnosti u otadžbini tokom devedesetih godina navele su Irineja da krene u diplomatsku misiju očuvanja imidža Srbije u svetu, što je, prema njegovim rečima, bio veoma težak posao u okolnostima kad je svetska javnost bila okrenuta protiv nas.

Зашто би Црногорци подизали туђе цркве по Америци, ако су дошли у нови свијет као припадници “вишевјековне аутокефалне црногорске православне цркве”? Она је непостојећа према хроникама тадашње штампе дијаспоре.

Јесте аутокефална, није аутокефална. Ово питање, које је правно, вјерско, а у ширем смислу, политичко питање, траје од оне регистрације у Цетињу. Оно подстиче продубљавање подјела, које добијају опасне размјере у Црној Гори.

Прошле недјеље имали смо прилике да чујемо нови замајац подјела на овом питању. Услиједио је тврд став званичника са ТВ екрана националног јавног сервиса: “Прије 100 година, (21. јуна 1920.г.) укинута је вишевјековна утокефална црногорска православна црква”. Тврдња је попраћена ћутањем, што би се могло схватити као одобравање. Лично мислим да је тешко исправљати неправде од прије сто и више година, а да се не направе нове. Предсједник Матице црногорске, синоћ, такође на ТВ, националном јавном сервису иде још 100 година даље. Коментаришући испаде навијачких група на фудбалској утакмици у Београду наглашава да га антицрногорски испади не изненађују. Специјални рат који се води против Црне Горе, каже предсједник Матице, није ништа ново. Специјални рат се води готово 200 година. Поред моје двије дипломе, са Филозофског факултета и Педагошке академије у Сарајеву, позивам се на другу, (наставник опште и националне историје), и покушавам да сагледам статус Србије прије 200 година. Половином 1820 године кнез Милош тражио је од султана “да Србија буде слободна у унутрашњој политици и да се њене границе разнакну и обележе онако као што су биле за време Букурешког мира 1812. године”.

Ostvarila je čitav niz zapaženih uloga u pozorištu, u klasičnim i savremenim komadima, Ibzenovom Per Gintu, Brehtovom Dobrom čoveku iz Sečuana, Euripidovoj Elektri, Mački na usijanom limenom krovu, u Dami s Kamelijama, predstavi Zapali me.

Za ulogu u filmu Kuduz dobila je Zlatnu arenu u Puli i nominovana za nagradu Evropske filmske akademije.

Nedavno je izuzetnom ulogom u filmu Šavovi još jednom pokazala raskoš svog talenta. U Beogradu smo je videli na Festu, gde je prikazan film Sin u kojem glumi sa suprugom Uliksom.

Bilo je to neposredno pre pendemije. Jednim od poslednjih letova vratili su se u Njujork koji je cada grad sa najviše obolelih od koronavirusa na svetu.

[Preuzmite PDF]

Iako nijesmo vjerovali u takvu dramaturgiju događaja, korona nam je pokazala da je neprikosnovena rediteljka koja je samoinicijativno počela da “režira” naše živote na globalnom nivou, ukazuje Jelovac

Prije nekoliko mjeseci bilo je nezamislivo da će Los Anđeles ikada stati i bar na trenutak zastati, grad sa ogromnom filmskom industrijom, specifičnom energijom, konstantno velikom frekvencijom posjetilaca, počinje razgovor za Dnevne novine pozorišna rediteljka iz Tivta Bojana Jelovac koja se, usljed pandemije korona virusa, zadesila u Kaliforniji.

Mlada umjetnica došla je u Los Anđeles turistički, ali je njen povratak u rodnu zemlju planiran za maj, otkazan. “Upravo mi je javljeno da je let otkazan, što u ovakvim okolnostima ne iznenađuje”, nastavlja razgovor Bojana.

Ova glumica unikatnog talenta bila je i deo legendarnih pozorišnih predstava „Buđenje proleća“, „Bal“, okušala se igrajući i u stranim filmovima, rame uz rame sa Danijel Dej Luisom, a u razgovoru za Danas, zamoljena da prođemo kroz sve ono ostalo što je radila i ovde i u Americi, gde danas živi, nabraja neke od projekata uz konstataciju „i karijerica mi se nekako održavala“.

U toj „karijerici“, u ovom momentu, Mirjana Joković je na poziciji šefice katedre na Kalifornijskom institutu umetnosti (California Institute of the Arts), gde predaje dva predmeta.

На позив Његовог Преосвештенства Епископа Западноамеричког Г. Максима, професор Призренске богословије г. Дејан Ристић гостовао је у Епархији за време прославе Епархијских Дана, крајем августа и почетком септембра 2018. године, заједно са три богослова, Миланом Костићем, Димитријем Николићем и Марком Стриковићем. Професор Ристић предаје у Богословији Св. Кирила и Методија у Призрену, од њене обнове 2011. године. Ово је његова друга посета Америци.