Наташа Анђелковић
BBC новинарка
22 октобар 2021
Извор: BBC NEWS на српском
„Парализа се шири и отежава дисање које је често немогуће без потпоре. На крају, већина жртава умире."
„Много је деце међу њима, а отровали су их родитељи који ништа о томе нису знали".
Овако почиње један од текстова Волта Богданића Волта Богданића, овенчан Пулицеровом наградом, о штетној материји која се налазила у разним производима увезеним из Кине.
Богданић је ову награду, која се додељује за врхунске новинарске приче на светском нивоу, добио чак три пута.
Он је Американац српског порекла и један од најбољих истраживачких новинара данашњице.
Како пише, тако и разговара.
Једноставним и кратким реченицама које пуно говоре.
Без општих места и повишеног тона.
Професорски.
Иако иза себе има вишедеценијску блиставу каријеру, љубав према новинарству још га покреће.
„Кад нађете нешто што волите то није више само посао, то је као да идете на плажу.
„Ја волим да пливам, а волим и новинарство, а кад је тако уложите много времена и енергије да будете што бољи", каже скромно за ББЦ на српском.
Разговарамо на енглеском, јер српски током одрастања у Америци није савладао иако су му родитељи Срби.
Пулицерова награда, која постоји већ више од века, додељује се у 22 категорије - 15 из области новинарства и седам књижевних и музичких награда.
Победнике бира Одбор Пулицерове награде у којем је петнаестак стручњака, уредника, професора и новинара.
„Добити Пулицера је најузбудљивије искуство у животу, то је нешто што нисам никад ни сањао да ћу добити.
„Три пута доживети то је огромно узбуђење, које показује да моје колеге цене оно што сам урадио", каже Богданић.
Прву Пулицерову награду добио је 1988. године за истраживање „Велика бела лаж: како су америчке болнице изневериле поверење грађана и угрозиле њихове животе".
Та награда била му је најзначајнија и професионално, али и приватно.
На дан кад је у Вол Стрит Журналу објављена прва прича из тог серијала - родио му се син, а то је и једина коју је његов отац доживео.
У овој серији текстова писао је о смртоносним последицама нестандардних медицинских тестирања за лечење канцера.
„Моје истраживање и чланци које сам тим поводом писао директно су утицали или могу чак да кажем и да су довели до усвајања новог федералног закона.
„Тим законом су успостављене нове, строже регулативе у области медицинског тестирања и индустрије која се бави оваквим пословима", испричао је Богданић поводом овог серијала.
Други пут Пулицерову награду добио је за истраживање „Смрт на шинама".
Низом текстова показао је колико су честе несреће на пружним прелазима и колико су се мало тим проблемом бавили надлежни.
„У 5.45 поподне док јесење сунце клизи ка хоризонту Блас Лопез, отац четворо мале деце, вози камион натоварен кромпиром за пијац и наилази на пругу, на југоситоку државе Вашингтон.
У том тренутку удара га воз Јунион Пацифика од 4.700 тона, ескплозија разноси Лопезов камион, комадајући му тело.
Јунион Пацифик одговара као многе железничке фирме после фаталних несрећа. Криве жртву, господина Лопеза, не себе", писао је Богданић.
Трећи пут, Пулицера је добио 2008. године, за разоткривање путање којом токсичне супстанце доспевају широм света у одређеним производима насталим у Kини.
Међу тим производима били су и сирупи за децу, зубне пасте и лекови за температуру.
Пулицер у рукама четири Србина
Осим Богданића, још само три Србина добила су Пулицерову награду.
Најпре, профeсор Михаило Пупин 1924. за роман „Од пашњака до научењака", затим Београђанин Душан Чарлс Симић, јeдан од највeћих модeрних амeричких пeсника, и недавно Горан Томашевић, фоторепортер као део тима агенције Ројтерс.
„И моја жена је освојила Пулицера, тако да имамо четири у породици", каже Богданић, с поносом на углу усана.
На питање да ли то значи полицу пуну пехара, уз осмех, објашњава да се не додељују статуе, „само дипломе".
Док разговарамо, окреће ми екран рачунара да се и сама уверим - на зиду стоје урамљени само његово једно и признање супруге Стефани Сол.
Она је награђена за приче о преварама са инвалидским пензијама у полицији.
„Није пуно, али представља много", додаје.
Како је једном испричао, Стефани и он не раде заједно на причама, јер су јаке личности обоје.
Тужба од 10 милијарди и уста без пљувачке
Нека Богданићева истраживања нису награђена, али су донела велике друштвене промене.
Тужба, којом је дуванска компанија Филип Морис захтевала 10 милијарди долара одштете од њега и америчке ТВ станице АБЦ њуз због серијала о штетности цигарета, из 1994. једна је од највећих у историји америчких медија.
„Они нису веровали у то што су написали, знали су да лажу.
„То је доказано пред Федералним судом, деценијама су лагали јавност, стотине хиљада људи је изгубило животе због њихових лажи", каже.
Циљ дуванске индустрије био је, додаје, да застраши друге новинаре да пишу о тим темама.
Ипак, у томе нису успели.
Дуванска компанија је на крају платила десетине милијарди долара за тужбе које је држава подносила против њих, додаје.
Суд је одлучио да Богданић није погрешио и да дуванској компанији не треба да плати ни цент.
Међутим, док је читао тужбу није му било нимало лако - сушила су му се уста, остао је без пљувачке, описује.
„Јесте ме то потресло, али да бисте то издржали морате имати јак стомак и јаку кичму.
„И морате знати да кад пишете о неким важним стварима које вређају моћнике, да ће они одговорити, морате то очекивати", каже Богданић.
Ту причу сматра једном од најважнијих у каријери.
„Чему би се новинар могао надати више него да спаси животе", рекао је раније.
Ипак, прича је дошла прекасно да спаси његовог оца - преминуо је од рака плућа.
Волт није пушач и неретко пријатеље саветује да оставе дуван, јер ће зажалити много година касније, уверен је.
„Знам да многи људи пуше и многи Срби, Европљани више од Американаца, али цигарете убијају људе.
„Убиле су мог оца. Многима до којих ми је стало и до којих није, кажем да оставе цигарете", подвлачи.
Медијска кућа АБЦ се на крају извинила дуванској компанији јер су сами били у поступку промене власништва.
„То је тужно, јер ја сам говорио истину и људи који су се извинили су знали да је тако.
„Постојали су документи који су поткрепљивали све тврдње", наводи, описујући „нечасни чин".
Да је било другачије, отпустили би га.
Отишао је тек пошто је урадио за АБЦ још један серијал о дуванској индустрији, али је од извињења знао да жели да промени редакцију.
После тога запослио се у америчкој ТВ станици ЦБЦ њуз и био део тима емисије „60 минута".
„Некад успеју да се извуку и лажи превагну над истином, али наш посао је да верујемо у себе и цео концепт слободе говора.
„У јавном интересу је да се зна шта раде владе, институције, велике корпорације, јер они контролишу наше животе", каже Богданић.
Не прихватај „не" као одговор
Поред рада у редакцији, Волт Богданић и предаје новинарство на престижном америчком Колумбија универзитету.
Ужива у раду са младима.
„Њихов дух и ентузијазам ме мотивишу да наставим.
„Тако, стално тражим неки нов тежак пројекат на ком ћу да радим", каже.
Кад крене да копа и истражује причу, она му сваким даном постаје занимљивија.
Студенте учи различитим техникама истраживачког новинарства.
Док је био млад, то је најчешће подразумевало седење и читање докумената у владиним архивама или канцеларијама.
У међувремену, технике су се промениле, али је суштина остала иста - пронаћи документе и доказе који ће уверити читаоце и гледаоце да је прича тачна и истинита.
Да би се то постигло саветује колеге да не прихватају „не" као одговор, као и да не користе пречице.
„Треба постављати питања док не разумете шта се догађа и не отићи на интервју или у пројекат, мислећи да знате све одговоре.
„Никад не знате све, на свако питање које поставите има још десет", напомиње Богданић, смиреним тоном, али врло сугестивно.
„Лако је после дугачког интервјуа рећи - ово ми је довољно - можда и јесте у том тренутку, али могуће да ћете сутрадан имати додатна питања и звати те људе поново.
„Важно је да наставите да гурате и да на крају имате оно што зовемо најбољом верзијом истине до које се може доћи".
Данас истина није на цени
То, каже, никад није било теже него данас, када истина није на цени.
„Не верује се медијима, неки људи не прихватају чињенице.
„То је велика опасност за демократију и наше животе", напомиње.
Не мисли, додаје, само на период пандемије, већ на целокупну политичку климу и у Америци и у другим земљама.
„Председник Трамп изађе и говори лажи, каже да су избори покрадени, а нису.
„То раде диктатори, изађу и лажу да би остали на власти, а посао нас као новинара је да то обелоданимо", каже Богданић.
Да би поправили ту ситуацију, медији би требало да наставе да раде свој посао - постављају питања, притискају и не одустају од тражења одговора и истине.
„Некад се то плати животом, као што се дешава у Источној Европи, где има много храбрих новинара.
„Некад ваши послодавци то не желе, онда нађете новог послодавца или радите у невладиној организацији, али да нађете начин да истина изађе на видело", каже Богданић, који је то и сам искусио.
Два пута у Београду
О њему се говори и у једном од спотова Америчке амбасаде у Београду у оквиру кампање „Ви сте свет".
У Београду је Волт Богданић први пут био са седам година, када га је отац довео да упозна деду.
Тада је вршњаке у Југославији учио да играју бејзбол.
Наредни и последњи пут био је пре десетак година.
„Београд се променио много, ја сам се променио много, остарио сам, али памтим неке ствари", каже кроз осмех.
Изненадило га је колико има забаве, уличног живота и разних дешавања.
„Читао сам о Београду у новинама и о томе колико млади воле да га посете.
„Свидео ми се, добра је храна и јео сам је после много година", каже Богданић.
Нада се да ће доћи поново у Београд.
Жели да синовима Николасу и Питеру покаже Србију, ако му посао дозволи.
Деда му био власник хотела „Палас"
Током последњег боравка неизоставна станица био је и „Палас", али не због смештаја.
Овај хотел за његову породицу има посебну вредност.
Био је у власништву његовог деде Ђорђа Богданића, предратног трговца.
„У Паласу је одрастао мој отац.
„Ушао сам унутра и размишљао како му је било", препричава како је у мислима путовао кроз време.
Отац му је причао да су време његове младости у хотелу одседале многе дипломате.
Валтер Богданић, Волтов отац, рођен је у Охају, али је као беба стигао у Србију.
Завршио је школу у Београду и пред Други светски рат се вратио у Америку.
„Играо је фудбал, био одличан стонотенисер и много је тренирао.
„Волео је спорт, књижевност, историју", препричава Волт.
Он се касније придружио америчким маринцима и борио се против Јапанаца на Пацифику.
Валтер затим упознаје Хелену, Волтову мајку, такође, српског порекла.
Волт је рођен у Чикагу, али се његова породица убрзо потом преселила у градић Гери у Индијани, где је његов отац био међу 27.000 радника у локалној челичани.
„Срби су страствени људи"
Живели су у српској заједници, окружени рођацима са којима су се дружили.
Одрастање описује као „дивно".
Недељом су, каже, редовно ишли у цркву, а заједно су и славили рођендане.
„Затим бисмо јели јагњетину.
„Изненадио сам се да многи моји пријатељи у овој земљи нису јели јагњетину - како нисте пробали такав специјалитет?", каже кроз смех.
У албумима породичног сећања чува успомену на Србе као људе који воле да се забављају.
„Воле да пију, играју кошарку.
„Срби су страствени људи и боре се за оно у шта верују, помажу људима кад им је помоћ потребна", сматра.
Та страственост помогла му је и послу, рекао је једном приликом.
Како је Волт одрастао у породици где се говорио српски, мелодија тог језика заувек му је остала урезана.
„Кад год чујем да га неко говори то ми врати многа лепа сећања, чак и ако га не разумем.
„Тај звук ме врати у детињство", каже Богданић.
Од оца је научио и колико су важни медији за постојање демократије.
Деци је говорио о начелима на којима почивају Сједињене Државе, као и традиционалним српским вредностима.
Увиђао је сличности - слободарски дух два народа, али и важност правила да различите гране власти ограничавају једна другу, да се не би моћ скупила на једно место.
„Да би функционисала демократија грађани морају знати шта се дешава", изјавио је једном приликом.
Ту медији имају пресудну улогу - да моћнике приморају да полажу рачуне,.
„То што сам постао новинар, има везе са мојим оцем који је о овој земљи учио док је био са друге стране океана", рекао је у интервјуу „Један необичан пут".
Ипак, новинарство му није била прва љубав.
Прва љубав бејзбол
Као младић желео је да постане играч бејзбола.
Сањао је да ће на крцатом Kомиски стадиону у Чикагу, где су се викендом мешали мириси врућих хот-догова, хладног пива и воде са језера Мичиген који је доносио ветар, баш он бити звезда Вајтсокса у походу на дуго чекану титулу првака Америке у бејзболу.
Иако је на рођењу добио име Валтер, још као мали тражио је да га зову Волт - по тадашњем хероју Волту Дропу, играчу овог чикашког бејзбол тима.
Тек касније сазнао је да је и он српског порекла.
На питање шта повезује бејзбол и новинарство, прво се насмеје, а затим пронађе нит.
Спаја их спортско новинарство, које је њему било улаз за даље.
„Тако сам се заинтересовао за новинарство, читао сам новине пратио сам пажљиво утакмице и турнире.
„Спортско новинарство ми је изгледало као занимљив начин да се заради новац, касније сам схватио да има бољих начина да се проведе време", каже смејући се.
Читав радни век ради као истраживачки новинар.
Нема пензије за новинаре
Не планира да се пензионише све док га здравље служи.
„Шта бих радио у пензији? Не.
„То је као дисање, ако не радим на великим причама, као да не добијам кисеоник у крви", закључује Богданић.
