Разговор о монографији БЛАГОДАТНА 24. мај 2023. г. у Крипти Храма Св. Саве на Врачару
Објављивање ове монографије је културни догађај који, захваљујући благослову Патријарха и гостопримством оних који се старају о Крипти храма, није пропраћен муклом тишином. Напротив, присуство публике у оволиком броју сведочи o нечем веома важном. Језик уметности је јачи од језика проповеди и логичког убеђивања. Уколико Црква жели да свету пренесе неку важну истину, она ће морати да говори језиком уметности. О томе сведочи монографија БЛАГОДАТНА, објављена у издању Лагуне.
Стога на самом почетку желим да честитам фондацији БЛАГО и њеном председнику г. Ненаду Вукићевићу. Представљајући нам ове фреске, он чува не само наше светиње него и светиње читавог просвећеног човечанства. Тиме нас је све задужио.
Највећи део у монографији заузимају представе Богородице у косовско-метохијским манастирима. Са појавом тзв. другог „византијског хуманизма” (Paul Lemerle) на тлу средњовековне српске државе настају дела непознатог живописца Сопоћана, анонимног сликара-протомајстора Грачанице, потом Михаила и Евтихија Астрапâ као и многих других. Са овим хуманизмом унета је благост тема и ликова при живописању Христа, Богородице и светитеља наместо хладног класицизма почетне фазе. Неки од ових споменика доспели су до највиших уметничких достигнућа хришћанске цивилизације.
Елеганција, богочовечански баланс и светлост одликују овај етос. Нема ничег што притиска човека, већ све служи ослобађању и давању простора за раст и живот. Косовскометохијска уметност – где је средњовековна српска цивилизација достигла свој највиши сјај – пуна контраста, живости, смелости и „узнемирених облика”, далеко је од сваке униформности. Иконографско богатство и стилска разноврсност јесу велика лекција за наше доба.
Наиме, ово није уметност схваћена само као естетско достигнуће које изазива задовољство, дивљење итд., а да не имплицирају или изражавају настанак нових јединствених идентитета, односно без онтолошког значаја. Ако желимо да хришћанског творца Бога опишемо као уметника, морамо да замислимо уметност као, према дубоком запажању Пола Валерија у вези са музиком, „почетком света“. Сличан увид је имао и Кандински.
Права и заиста креативна уметност претпоставља и подразумева намеру да се произведе нешто ново и јединствено. Имајући у виду то да разноликост израза указује на слободу израза, не чуди нас петнаест различитих ликова Христа у Астрапином сликарству Љевишке. По речима о. Стаматиса Склириса, „Астрапа у истој цркви, у Богородици Љевишкој, петнаест пута живопише Христа – а свака од тих петнаест фресака има аутентичност и оригиналност, јер је доживљај Христа – доживљај који је стално нов.” Горња примедба о. Стаматиса Склириса односи се и на многобројне Представе Богородице: свака је уникатна и непоновљива.
Оно што желим као прво важно везано за Богородицу Марију да кажем јесте да је она као тинејџерка одговорила на један незамислив задатак: да Богу каже ДА и да као млада девојка преокрене курс који је човечанство заузело у односу на Бога и на своје назначење. Нико није видео догађај сусрета Архангела Гаврила и јеврејске тинејџерке с почетка Нове ере, а разлог треба тражити у чињеници да се, по речима св. Јована Златоустог, космогонијски догађаји одвијају у тишини. Њен одговор је нешто најекстатичније што се десило у целокупној историји планете. А шта је то: то је да детерминистички закони, захваљујући којима овај свет постоји, за тренутак уступају пред мистеријом. То је описано у химнографији речима: побјеждајетсја јестества чин = побеђују се закони природе.
Управо због тога, њој се радује сва твар – њена појава има свељудски и космички значај.
Зачуђујуће је за неке да је жена била оно створење – и то једино у целој Божијој творевини, материјалној и духовној – које је поништило оно што је учинила Ева, прва жена, која је Адама, првог човека, саветовала да каже „не” Богу.
Управо захваљујући Богородици Црква је констатовала апсолутну равночасност жене са мушкарцем, која је тако очигледна у целокупном предању Православне Цркве. Осим познатог места Пресвете Богородице у Цркви и народној побожности, која се поштује као „часнија од херувимâ и неупоредиво славнија од серафимâ”, дужни смо подсетити и на велику част која се одаје и женама које су се посветиле, било мучеништвом, било својим преподобним животом. Не постоји, према томе, ниједан разлог да се Православна Црква ставља у исте категорије са онима из репресивних друштава.
Посебно пак, имајући личноцентрични менталитет који негује Православље, истичемо да нас жена, више од било кога другог, учи да живимо као личности, тј. као бића односа, а не као изолована и „независна” бића. Богородичина приповест је приповест о Христу, и из тог разлога, она се увек приказује са Христом, барем у Православној Цркви.
Према томе, жена има високо достојанство и да непроцењиво доприноси друштву и цивилизацији, без обзира да ли то чини као мајка, неудата особа или као монахиња. Жена даје значајан допринос у различитим сферама, укључујући, али не ограничавајући се на породицу, образовање, здравствену заштиту, уметност, науку, политику, бизнис, вршећи службу од непроцењивог друштвеног и цивилизацијског значаја.
Име Богородице је на уснама хришћана можда и више него име Христа због тога што она на свој начин, тихо и моћно, помаже људима. Каже се да она има слободу пред Богом да посредује за сва друга бића. Она је и по томе икона врхунске слободе и пример дијалошке природе човека. Ова њена улога проистиче из чињенице да је она постала мајка не само свог детета, Христа, него и целог света, мајка целог човечанства. Богородица показује другачије материнство. Зашто? Зато што дете које је родила на овај свет није био обичан човек, већ је био Онај који у себи садржи цео свет. На тај начин она постаје мајка свих, јер је прихватила да њено једино и најдрагоценије дете мора бити предано крсту. Прихватила је овај најстрашнији бол – бол мајке која мора да изгуби своје једино дете – јер је знала да њено дете није само неко ко припада искључиво њој. Напротив, Он припада свима, целом свету. А пошто Он припада свима нама, то се односи и на његову мајку.
На тај начин, загонетка свеукупне људске судбине разрешава се у смерном и грациозном-благодатном лику Богородице.
