Удар са Солунског фронта савезници су почели темељно да припремају од јуна 1918. године. Нови главнокомандујући, генерал Франше д'Епере, прихватио је предлог српске Врховне команде за општу офанзиву и пробој на сектору српског фронта.

Овоме је претходило саветовање Д'Епереа са регентом Александром и српским генералима 29. и 30. јуна. Тада је одлучено да Срби покушају пробој на сектору Добро Поље – Ветерник – Козјак. "Даћемо вам све што вам треба и својски ћемо вас помоћи", обећао је главнокомандујући. Припреме су трајале више од два месеца, а поред дотура хране и ратног материјала, прављени су путеви, па чак и аеродром.

Документарни филм „Срби на Крфу – сто година од Албанске голготе“ кроз хронологију догађаја бележи једно од највећих страдања српске војске и народа – Албанску голготу.

Од тренутка велике аустроугарско – немачко – бугарске офанзиве до доласка на Крф кроз причу нас води професор Филозофског факултета у Београду историчар др Милош Ковић. На аутентичним локацијама у Србији, Црној Гори, Албанији и Грчкој испричана су и приказана сва страдања, страхоте и трагедија које су тих дана задесиле српску државу.

Аналитичном и систематичном претрагом бројних књига, записа и ратних дневника учесника Албанске голготе филм открива бројне занимљивости и појединости везане за повлачење 1915. и 1916.године које до сада нису биле толико познате.

Документарно-играни филм ”Србија у Великом рату” је хронологија страдања и победа српске војске, државе и народа у Првом светском рату.

Аутор документарно-играног филма ”Србија у Великом рату” је Слађана Зарић. Редитељ филма је Ивана Стивенс.

Label and copyright : РТС

BY LT. COLONEL ANDRA POPOVIĆ

The History of the World War in numerous photographs, pictures, sketches, maps, with a short historic survey of all important events in the whole war and from all theatres of war, written and explained in the Serbian, French and English language.

Publisher: Ratni Album, Beograd

Chicago Day Book, Nov. 27, 1915

Serbia made land of starving orphans - eyewitness tells tragic story (pdf 130 KB)

То је "најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави" оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: "Не остаје ништа друго него да се гине." Преносимо из књиге др Андреја Митровића "Србија у Првом светском рату" део из поглавља о јулској кризи 1914.

Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова.

Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто.

Страхоте Другог светског рата дуго су у сенци држале катастрофу која им је претходила и на много начина их припремила, "Велики рат", како су га наззвали савременици, јер нису очекивали да ће се тако брзо и са истим актерима, репризирати. Можда би та сенка и остала, да није стогодишњице тог погрома који је однео 20 милиона живота, војника и цивила, са исто толико убогаљених...

Нове књиге у узроцима Првог светског рата овде су почеле да пристижу од прошлог лета, почев од веома често цитираних (и оспораваних) "Месечара" Кристофера Кларка, преко"Рата који је окончао мир" Маргарет Мекмилан до "Катастрофе 1914" Марка Хејстингса – да поменем само оне о којима се највише пише. Све оне су од преко 500 страна и захтевају читалачки напор и стрпљење и све су ново трагање за узроцима који су довели до тога да рат у другој деценији 20. века постане изгледнији од мира. Такође, у складу са циничним принципом да се "прошлост непрекидно мења", она се опет сагледава кроз наочаре садашњости.

Бошко Бојовић, EHESS, Париз, јануар 2014.

”Географија је најважнија војна дисциплина”
     - Ив Лакост, Професор емеритус геополитике на Сорбони
”Топ: оруђе за исправљање граница”
     - савремени речник француског језика

Као својеврсни расплет Источне кризе и предигра Првог светског рата, Балкански ратови су важни догађаји који обележавају почетак 20. века као накрвавијег столећа у европској и светској историји. Утолико је симптоматичније прећуткивање њиховог јубилеја, тим пре што нестанком европске Турске заправо почиње европска историја Балканског полуострва.

Турска је дипломатија помно пратила у то време држање европских сила и њени врло савесни и подробни извештаји представљају ризницу информација из прве руке о реаговању политичких вођа европских сила. Одлуке Берлинског конгреса (1878) предвиђале су да Турска спроведе одређене реформе како би неравноправност хришћанског становништва Балкана била сведена на мању меру[1], што се у првом реду односило на Македонију као највећу провинцију европске Турске још увек у њеном поседу[2]. У Македонији се још од друге половине 19. века водила борба између бугарског и грчког утицаја у коју се крајем века умешала и Србија. Изузетно снажна агитација и револуционарно врење Младотурског и других сличних покрета давало је тој покрајини о највећег стратешког значаја обележје окидача у балканском бурету барута[3]. Помно пратећи беспоштедну борбу између Грка и Бугара за Македонију турска је Влада и њена дипломатија највише полагала управо на ту непомирљивост[4], али и на ривалство између европских сила, како би одржала своје поседе у Европи. Рачуница турске Владе није била без основа, али је превиђала сопствене слабости и своју неспремност за реформама које су једино могле да продуже подршку коју је уживала до тада код европских сила, у првом реду Велике Британије, као што је то био још увек случај у турско-италијанском рату 1911.

Заварана хроничним страхом европских сила од јачања Русије и од њеног изласка на топла мора, турска Влада и њена изузетно квалитетна дипломатија и поред врло добре обавештености, луцидних анализа, трезвених и реалистичних предвиђања, била је додатно заварана дволичним држањем и лажним обећањима Европљана.

Балканске ”мале земље”, како их потцењивачки назива турска дипломатска преписка, показале су се као добри ученици европског поретка тако што су у кратком року извеле успешну мобилизацију[5], док је Турска успела да мобилише једва половину својих војних обвезника од којих су они из удаљених провинција, као например 10.000 из Јемена, још увек чекали транспорт хиљадама километара далеко од ратишта док је рат био већ увелико завршен. Агонија ”болесника са Босфора”, коју је европска арбитража унедоглед продужавала још од Берлинског конгреса, добила је логичан епилог на балканским бојиштима. Део Тракије као шире залеђе престонице Цариграда био је последњи остатак некадашње Европске Турске.

Брзопотезни расплет Источног питања које је доводило у питање стабилност Европе у пуном замаху и на зениту њене моћи као планетарног хегемона несгледивих колонијалних империја, морао се завршити престројавањем односа снага унутар Балканског савеза[6]. Као дотада најмоћнија балканска земља и иницијатор балканског савеза, Бугарска је својим претензијама окренула против себе остале савезнике и тако постала највећи губитник међу победницама првог балканског рата. Србија чија је војска показала највеће успехе на бојишту излази као највећи добитник задобијањем готово читаве северне и континенталне Македоније, Старе Србије, поделом Косова и Метохије и Новопазарског санџака с Црном Гором. Иако и даље остаје без излаза на море, својим средишњим положајем и готово удвострученом територијом она постаје највећа балканска сила.

.