Бошко Бојовић, EHESS, Париз, јануар 2014.
”Географија је најважнија војна дисциплина”
- Ив Лакост, Професор емеритус геополитике на Сорбони
”Топ: оруђе за исправљање граница”
- савремени речник француског језика
Као својеврсни расплет Источне кризе и предигра Првог светског рата, Балкански ратови су важни догађаји који обележавају почетак 20. века као накрвавијег столећа у европској и светској историји. Утолико је симптоматичније прећуткивање њиховог јубилеја, тим пре што нестанком европске Турске заправо почиње европска историја Балканског полуострва.
Турска је дипломатија помно пратила у то време држање европских сила и њени врло савесни и подробни извештаји представљају ризницу информација из прве руке о реаговању политичких вођа европских сила. Одлуке Берлинског конгреса (1878) предвиђале су да Турска спроведе одређене реформе како би неравноправност хришћанског становништва Балкана била сведена на мању меру[1], што се у првом реду односило на Македонију као највећу провинцију европске Турске још увек у њеном поседу[2]. У Македонији се још од друге половине 19. века водила борба између бугарског и грчког утицаја у коју се крајем века умешала и Србија. Изузетно снажна агитација и револуционарно врење Младотурског и других сличних покрета давало је тој покрајини о највећег стратешког значаја обележје окидача у балканском бурету барута[3]. Помно пратећи беспоштедну борбу између Грка и Бугара за Македонију турска је Влада и њена дипломатија највише полагала управо на ту непомирљивост[4], али и на ривалство између европских сила, како би одржала своје поседе у Европи. Рачуница турске Владе није била без основа, али је превиђала сопствене слабости и своју неспремност за реформама које су једино могле да продуже подршку коју је уживала до тада код европских сила, у првом реду Велике Британије, као што је то био још увек случај у турско-италијанском рату 1911.
Заварана хроничним страхом европских сила од јачања Русије и од њеног изласка на топла мора, турска Влада и њена изузетно квалитетна дипломатија и поред врло добре обавештености, луцидних анализа, трезвених и реалистичних предвиђања, била је додатно заварана дволичним држањем и лажним обећањима Европљана.
Балканске ”мале земље”, како их потцењивачки назива турска дипломатска преписка, показале су се као добри ученици европског поретка тако што су у кратком року извеле успешну мобилизацију[5], док је Турска успела да мобилише једва половину својих војних обвезника од којих су они из удаљених провинција, као например 10.000 из Јемена, још увек чекали транспорт хиљадама километара далеко од ратишта док је рат био већ увелико завршен. Агонија ”болесника са Босфора”, коју је европска арбитража унедоглед продужавала још од Берлинског конгреса, добила је логичан епилог на балканским бојиштима. Део Тракије као шире залеђе престонице Цариграда био је последњи остатак некадашње Европске Турске.
Брзопотезни расплет Источног питања које је доводило у питање стабилност Европе у пуном замаху и на зениту њене моћи као планетарног хегемона несгледивих колонијалних империја, морао се завршити престројавањем односа снага унутар Балканског савеза[6]. Као дотада најмоћнија балканска земља и иницијатор балканског савеза, Бугарска је својим претензијама окренула против себе остале савезнике и тако постала највећи губитник међу победницама првог балканског рата. Србија чија је војска показала највеће успехе на бојишту излази као највећи добитник задобијањем готово читаве северне и континенталне Македоније, Старе Србије, поделом Косова и Метохије и Новопазарског санџака с Црном Гором. Иако и даље остаје без излаза на море, својим средишњим положајем и готово удвострученом територијом она постаје највећа балканска сила.
.
