A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Вук са Стенфорда

Очување српске културе и историје у САД

Ко је била породица Полић чије је задужбинарство славио и амерички председник Роналд Реган, и чија соба на престижном америчком универзитету чува наслеђе српског језика

Хуверов институт, библиотека и архив, засебна су целина у оквиру Универзитета Стенфорд. Хуверов торањ, најпознатија грађевина овог института, који постоји скоро 80 година, са својих 87 метара висине, уздиже се над свим осталим грађевинама, и доминира читавим крајоликом стварајући незаборавну слику овог подручја. Поред торња налазе се зграде новијег датума у чијим се депоима, на два нивоа испод земље, чува обиље материјала који је прикупљан кроз читаву историју архива и библиотеке. Осим подземног магацинског простора, над земљом се налазе сале за састанке и конференције, велики број канцеларија и пратећих просторија. Свака од ових просторија носи интимну исповест о временима која су прошла, о значајним делима и људима који су на овом месту боравили и стварали. Оснивач, Херберт Хувер, био је председник САД у периоду 1929-1933. године.

На примеру здања, која носе имена оснивача и његове супруге Лу Хенри, која се нарочито бавила проучавањем Далеког истока, Аненберг сале за конференције која је посвећена Џорџу Шулцу, или аудиторијума Џона Штауфера, види се опредељење Хуверовог института да значајна имена не смеју бити заборављена као и искрена намера да тако заиста и буде.

Попут некакве оронуле средњовековне грађевине у чијој су се унутрашњости задржале фреске, још увек живих боја, тако и просторија са бројем 238, у згради Лу Хенри Хувер, иза својих необележених врата, чува своје боје и од тренутка уласка оставља веома јак утисак на посетиоца. Читав један зид прекривен књигама, у углу бронзани кип два козака, рад руског вајара Евгенија Александровича Лансера, а на средини собе велики округли сто и око њега постављене столице. Уместо прозора, собом доминира слика једног Вука.

Уље на платну, рад Иванке Гавански, вероватно настао на основу литографије Јозефа Крихубера. Човек у седећем положају, дугих седих бркова, са фесом на глави и оделом карактеристичним за Европу средине 19. века. На грудима му је царско, аустријско, одликовање. У десној руци перо, у левој хартија. На раму учвршћена плочица са натписом: Вук Стефановић Караџић: Отац модерног српског језика и књижевности.

Књиге у витрини и на полицама припадају различитим едицијама и њихов велики део је штампан српском ћирилицом. Ту су књиге Српске књижевне задруге, томови Српског књижевног гласника, сабрана дела Бранислава Нушића, Бранка Ћопића, Оскара Давича, Милоша Црњанског, Иве Андрића, Доситеја Обрадовића... Свака од књига ове колекције на првој страници носи печат са именом задужбинара или налепницу сличне садржине. Информација се налази и на сребрној табли преко пута улазних врата - соба Тодора и Анђе Полић.

Сазнајемо да је историја ове собе дуга скоро колико и историја зграде у којој се налази и почиње 16. марта 1968, а основна је намена сећање на књижевност и културу српског народа. По подацима којимa располаже Раде Ликић, Тодор или Том Полић рођен је у околини Требиња. По Вејкину, радио је у грађевинском предузећу где је убрзо постао надзорник. Основао је затим своју компанију и успешно, заједно са својом супругом Анђом, водио посао. Анђа Полић, рођена у Калифорнији, а по оцу пореклом из Љубиња, била је веома ангажована на помоћи изградње српских цркава, дечјих кампова и помагању добротворних организација. Због тога је међу Србима Калифорније остала позната као „кума Анђа“. Поред бројних доброчинстава и задужбина Полића остала је и ова - Српска соба.

Први помен о соби налазимо у писму које Глен Кембел, управник Хуверовог института од 1960, шаље Тодору Полићу, јула 1964. Важна особа за ову коресподенцију је Милорад Драшковић, дугогодишњи истраживач-сарадник Хуверовог института. Из писма откривамо да је Драшковић поделио идеју о стварању посебног семинара за проучавање комунизма у Југославији са Кембелом, односно собе посвећене материјалу из Србије и Југославије, која не би имала премца у САД.

Од овог писма прошло је скоро четири године када је, марта 1968, организована свечаност посвећивања легата породице Полић. На свечаности, уз велики број званица, отворена је соба Тодора и Анђе Полић. Тадашњи гувернер Калифорније, а потоњи председник САД, Роналд Реган, том приликом је написао: „Људи попут Тодора Полића заслужују захвалност за помоћ образовних институција, али посебно због тога што њихова дела доказују шта предузимљиви грађани могу постићи у слободном друштву“.

На свечаности Кембел је истакао очување Америке као „нације нација“ чему доприноси и „овај српски дан на Стенфорду“. Милорад Драшковић је окупљене упознао са плановима који су везани за будућност ове собе и семинара, др Радоје Вукчевић, професор Вилкс колеџа, поделио је са окупљенима изводе из биографије Тодора Полића, а Алекс Драгнић, професор Вандербилд универзитета, одржао је говор на тему „Срби у потрази за слободом“, у коме је изнео најзначајније тренутке из бурне историје Срба и српске државе.

У свом говору др Роберт Х. Мекдауел, бивши војни обавештајац и вођа америчке мисије у штабу Југословенске војске у отаџбини, истакао је важност Балканског полуострва у светским ратовима и нарочито коментарисао америчку политику и однос према овом подручју и читавој источној Европи.

Данас, на педесету годишњицу посвећивања ове собе, са новим технологијама долазе нове тенденције и трендови у заштити и очувању културне баштине и у складу са њима разумљиви и пожељни нови план развоја - у коме је изградња нове зграде на месту старе.

Чувајући сећање на породицу Полић, институција је сачувала и мали део српске културе и историје за инспирацију будућих генерација. Соба без прозора (ван времена и простора), на другом спрату зграде Лу Хенри Хувер, препуна књига, које представљају важан део идентитета људи са простора бивше Југославије, а највише Срба, писаних оним писмом које се прво учи у школама, а испод слике познатог и драгог лика који је писмо створио, чини да се бар један делић свог боравка у САД осећамо - баш као код куће.

Огњен Ковачевић
историчар, Хуверов институт

Извор: НИН


SA

 

People Directory

Sedam generala srpskog porekla

piše: Marko Lopušina

Admiral Stevan Mandarić bio je ratni heroj i osvajač Japana, a Rudolf Ostović sa 35 godina najmlađi američki general i savetnik Kolina Pauela. Tereza Đurić ušla u anale američke vojske - 2008. postala je brigadni general.

SVAKAKO najpoznatiji srpski oficir u Americi bio je admiral Stevan Mandarić. Ovaj potomak naših iseljenika rođen je 1911. u Feniksu. Njegov otac Samojlo Mandarić došao je iz Vrepca u Liki, a majka Sofija rođena je u Slavoniji. Još u srednjoj školi Stevan je postao posvećen vojsci kao "haj skul kadet". Sa 14 godina, tvrdeći da ima 18, priključio se Nacionalnoj gardi. Istovremeno je radio u novinama u Freznou kao reporter. Tri godine kasnije postao je narednik u Nacionalnoj gardi. Bio je jedan od retkih Srba koji su završili Pomorsku akademiju u Anapolisu, u državi Merilend.

Kada je kalifornijski kongresmen Barbur postavio 18-godišnjeg Stevana Mandarića u američku Pomorsku akademiju 1929. godine, niko nije mogao zamisliti šta će sve tog mladića čekati u tri decenije dugoj pomorskoj karijeri.

Read more ...

Publishing

The Church at Prayer

by Archimandrite Aimilianos of Simonopetra

Publisher’s note

Many readers of the addresses of Elder Aimilianos, which have been published in the five-volume series, rchimandrite Aimilianos, Spiritual Instructions and Discourses (Ormylia, 1998-2003), have frequently expressed the wish for an abridged and more accessible form of his teaching. In response, we are happy to inaugurate a new series of publications incorporating key texts from the above-mentioned collection. Other considerations have also contributed o this new project, such as the selection of specific texts which address important, contemporary questions; the need for a smaller, more reader-friendly publication format; and the necessity for editing certain passages in need of clarification, without however altering their basic meaning.

Above all, the works collected in this volume reflect the importance which the Elder consistently attached to prayer, spirituality, community life, worship, and liturgy. Thus the experientially based works "On Prayer", and "The Prayer of the Holy Mountain", which deal primarily with the Prayer of the Heart, appear first, followed by the summary addresses on "The Divine Liturgy", and "Our Church Attendance". These are in turn followed by the more socially oriented discourses on "Our Relations with Our Neighbor", and "Marriage: The Great Sacrament". Finally, the present volume closes with the sermons on "Spiritual Reading" and "The Spiritual Life", which in a simple and yet compelling manner set forth the conditions for "ascending to heaven on the wings of the Spirit".

It is our hope that The Church at Prayer will meet the purpose for which it is issued and will serve as a ready aid and support for those who desire God and eternal life in Him.