Овогодишњи Институт Светих Севастијана и Мардарија у знаку прославе српске аутокефалности
Институт Светих Севастијана и Мардарија се под покровитељством Епископског савета Српске Цркве у Сједињеним Америчким Државама окупља већ пола деценије, сабирајући свештенство, монаштво и вернике свих православних житеља Америке. Током три дана богословско-молитвених окупљања, пратећи теолошка предавања и учествујући у плодним дискусијама, учесници скупа имају прилику да се богословљу уче од угледних предавача и еминентних теолога данашњице.
У уторак, 26. фебруара ове године, на празник Светог Симеона Мироточивог, учесници овогодишњег, петог по реду, института Светог Севастијана и Мардарија полако су пристизали у порту Саборног храма Светог Стевана Првовенчаног – Симона Монаха у Алхамбри, Калифорнија. Дивни призор свештенства, монаштва и лаоса био је слика псаламских речи о томе како је дивно када браћа и сестре живе заједно. Епископ западноамерички Максим је као домаћин и покретач института желео да овогодишњи скуп буде у част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019), те да се догађај самосталности и осмовековног доприноса Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа на достојан начин обележи. Најпогоднији предавач за ову прилику био је Епископ др Игњатије (Мидић), декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду.
По приспећу учесници су поздрављали једни друге, измењивали искуства са прошлогодишњег Института, и полако приступали регистровању. По завршетку вечерње службе, старешина саборног храма, протојереј-ставрофор Никола Чеко, са благословом Епископа Максима, пожелео је топлу добродошлицу свим учесницима, а посебно госту предавачу Епископу браничевском г. Игњатију, као и господи Епископима Новограчаничко-средњезападноамеричком г. Лонгину и Канадском г. Митрофану. Пастирске обавезе спречиле су Епископа источноамеричког г. Иринеја да узме учешће на овогодишњем институту.
Током вечере, Епископ Лонгин, председник Епископског Савета, обратио се присутнима пожелевши им добродошлицу као и плодно учешће у раду института које је обогаћено присуством овогодишњег предавача, реномираног православног теолога Епископа Игњатија. Епископ г. Лонгин је упутио и речи захвалности и похвале Епископу Максиму за његов ентузијазам и несебично залагање у организовању Института који представља велико освежење у животу Српске Цркве на северноамеричком континенту.
Литургија као символ саборности и аутокефалности
Други дан Института Светог Севастијана и Мардарија почео је рано у среду 27. фебруара на празник Светог Кирила Словенског Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Епископ браничевски г. Игњатије уз саслуживање Епископâ Лонгина, Митрофана и Максима, као и многобројног свештенства из епархија широм Америке. За време Литургије ђакон Џон Сувак из Калиспела у Монтани рукоположен је у чин презвитера. “Сваки дар који примамо је од Духа Светога“, поручио је Епископ г. Игњатије новорукоположеном свештенику. “Ми га примамо не за себе, већ за заједницу, тј. да би био употребљен за службу у заједници. Стога, драги оче Џоне, не заборави да дар који си ти примио данас треба да буде делотворан у заједници, јер сви чланови евхаристијске заједнице имају дар од Христа, који се не може примити изван ње.“
У предавању које је следило на тему Католичанство (саборност) и аутокефалност Цркве, Епископ Игњатије је указао на различита схватања појма католичанска (саборна) црква. У западном миљеу католичанство се идентифовало са универзалношћу, док је у источном предању он поистовећен са евхаристијском заједницом. Једна литургијска заједница не може бити то што јесте без заједнице са другим заједницама. Наравно, свака заједница је управо то у пуном смислу, али она мора бити у заједници са другима, никада изолована. Ово се потврђује и самим чином хиротоније епископа која се збива са два или три епископа.То значи да оно што чини заједницу зависи од осталих заједница. У Православној Цркви јединство Божије не чини суштина, него Бог Отац. Црква је икона Бога, она извире из Царства Божијег. Као што је јединство у Светој Тројици засновано на односу тако и црквена заједница не може постојати без других заједница. Ово теолошко учење одражава се и у самом саставу Цркве где аутокефалност цркве не може бити примљена без осталих заједница. Ово је очигледно и у аутокефалности Српске Цркве чију осмовековну аутокефалност прослављамо ове године. Супротно овоме је погрешно јачање филетизма, тј. стављање нагласка на национални елеменат, те уместо гледања на јединство гледа се на разлике између, рецимо, грчке цркве, александријске цркве, итд. Ово је нешто што је страно православном разумевању Цркве. Док на западу католичанство цркве зависи од универзалности, тј. на ономе који је њен поглавар, дотле на истоку евхаристијска заједница, сабрана око једног епископа, јесте пуна Црква, будући да је њен епископ у заједници са осталим епископима (видети Апостолски канон 34).
Како пронаћи себе у ближњем?
После ручка и послеподневне паузе уследило је друго по реду предавање на тему Поновно проналажење истинског себе у ближњем своме. Епископ Игњатије је наставио мисао о заједништву са речима да нас Господ упућује да љубимо ближњега свога, а онај који не љуби ближњега не познаје Бога (ср. Јеванђеље по Св. Јовану). Питање које се често јавља је, да ли ја испуњавам заповест Божју да волим ближњега, уколико сам без љубави према њему, не чиним ништа да му сметам или спутавам његову слободу? То питање произилази из погрешног разумевања да је човек индивидуа, тј. мислећа индивидуа која свој живот утемељује на својој логици (слично оном што Декарт каже, мислим, дакле постојим). Шта више, ум савременог човека гледа на Бога као на онога који је далеко од нас, негде на небесима, те тако код њих се јавља мисао да им није потребна Црква, јер њихово разумевање вере је индивидуалистично. Источно поимање Бога је да је Он биће заједнице. И када говоримо о Богу, увек полазимо од Свете Тројице, три ипостаси: Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети, тј. три нераздељиве личности. Тројичност произилази из заједнице са другим бићем, тј. Отац је Отац из заједнице са Сином. Та заједница чини да је друго биће оно што јесте. Те из тога видимо да волећи другога слободно ми уствари дајемо и себи биће. Када се неко упокоји, то сматрамо за губитак заједнице. У том смислу на хришћанство гледамо као на заједницу, а не неку организацију са одређеним правилима, као рецимо, зилоти, који себе поистовећују са канонима, догмама и правилима, те свако ко се не слаже са њима престаје да за њих постоји. То је, наравно проблем, који се потврђује оном изреком која каже да један хришћанин једнако ниједан хришћанин. Вера се може разумети само у контексту заједнице. Заповест да волимо ближњега као самога себе нас упућује на заједницу, тј. на друге, и само у заједници можемо живети као личност, јер човек је створен као саборно биће.
Истога дана Епископ Максим и Рон Радаковић су представили монографију Српско хришћанско наслеђе Америке која има 1000 страница са више од 700 фотографија са најзначајнијим личностима, храмовима, парохијама, манастирима, фрескама, иконама, и другим историјским и културним здањима. Ово велико и капитално дело по благослову Епископског савета и несебичним трудом Епископа Максима издато је поводом велике прославе осам векова аутокефалности Српске Цркве. Монографија може да се поручи на вебсајту www.sebastianpress.org. После вечерње службе уследила је вечера и завршетак свих активности другог дана Института.
Како бити човек данас?
Последњи дан рада Института Светог Севастијана и Мардарија почео је јутрењем. По жељи предавача преподневно и послеподневно предавање са темом Бог нас посматра кроз љубав и Како постати човечан данас спојени у једно. Божјом вољом, тј. из Његове љубави, истакао је Епископ г. Игњатије, одржава се свет у постојању, и управо из те љубави Бог ствара човека. Антички људи, Грци или Римљани (Латини), разликовали су се и у начину свог размишљања. На пример, кад би Римљанин нешто видео, одмах би логично гледао како да ту ствар искористи. Антички Грк, с друге стране, би се запитао шта је суштина те конкретне ствари. Стога, док је западни ум био склон организацији, источни ум се фокусирао на украшавање. Овако се свет-космос посматра како би се могао учинити још уређенијим. Из овог разлога човек је позван да види ову лепоту у свету и један у другоме, поручио је Еп. г. Игњатије. Он се потом осврнуо на питање како да не подлегнемо новом захвату модерног технолошког човека? Растући подухвати олакшавања живота технолошким средствима дигиталне културе могу довести до губитка и иконичности и уникатности личности. Гламуризовање сопственог живота путем данашњих друштвених медија један је од симптома идолизације о којој говори Св. Андреј Критски из 7. века.
Музички програм, који је водила попадија Биљана Бојовић, претходио је ручку на коме су учесницима Института уручени сертификати. Уследило је слободно поподне за разгледање града и наставак дружења.
Овогодишњи Институт Светог Севастијана и Мардарија окончан је опраштањем учесника до следећег црквеног догађаја, а то је Црквено-народни сабор који ће се држати 13. и 14. јула у Чикагу у Илиноису. На нивоу Западномеричке епархије прослава 800 година аутокефалности биће у парохији Св. Саве у Сан Габријелу (Лос Анђелес, Калифорнија) од 30. августа до 1. септембра ове године.
Учесници су отишли са снажним утисцима. Један од њих, иначе јеромонах, написао је следеће: Благодаран сам на још једном надахнутом симпосиону. Предавања Епископа Игњатија су била дубока и истовремено практична и применљива на свакодневни живот. Идеја посматрања нашег живота и ”историје” из будућности уназад (есхатолошки) била је посебно упечатљива. О тој идеји смо раније слушали од нашег домаћег епископа, али је Епископ Игњатије изнова на свеж начин увео у нашу проблематику. Један свештеник ми је рекао да ће ову тему на следећи начин увести у живот својих верника, питајући их: “Ко ће те бити за десет хиљада година?” Сви наши односи изгледају другачије у овој светлости, као и наш сами идентитет. Друга важна лекција коју смо на скупу чули гласи да када је неко вољен од другога, тада се одриче своје воље како би припадао тој личности. Ако неко није вољан да се одрекне своје воље ради другога, тада други људи постају пакао за њега”.
Протојереј Милован Катанић
Протојереј Братислав Кршић
