Serbica Americana - Михајло Идворски Пупин

Говор проф. др Јасмине Вујић одржан на прослави стогодишњице од оснивања Српске народне одбране у Америци 28. јуна 2014. г (текст је нешто проширен у односу на говор)

Ваше Преосвештенство, поштовани Оци, домаћини Ђорђе и Миро, уважени гости, даме и господо, браћо и сестре, изузетна ми је част да присуствујем овом свечаном скупу на позив господина Славка Пановића, дугогодишњег председника Српске народне одбране.

Ове године се навршава 100 година од оснивања Српске народне одбране у Америци, чији је оснивач и први председник био наш велики научник и патриота Михајло Пупин (9. октобар 1854 – 12. март 1935).

На данашњи дан (28. јун 2014) се навршава тачно 100 година од атентата на аустроугарског престолонаследника у Сарајеву, када је Гаврило Принцип из групе од шесторице атентатора (петорице Срба и једног босанског муслимана), чланова Младе Босне, убио надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију. Аустроугарска је упутила Србији прво ултиматум, који Србија није могла да прихвати, и 28. јула 1914. године Аустроугарска је објавила рат Србији.

Само дан касније, почело је бомбардовање Београда, да би 12. августа кренуо напад преко реке Дрине. Ту се десила и чувена Церска битка, која је трајала од 15. до 19. августа, када су се поражене аустроугарске трупе повукле преко Дрине. То је била прва победа Савезника у Првом светском рату. Русија је притекла у помоћ Србији, а Немачка Аустроугарској. Немачка је објавила рат Русији 1. августа, Француској 3. августа и Белгији 4. августа. Велика Британија је такође ушла у рат на страни Србије, Русије, Француске и Белгије.

Први светски рат је трајао 4 године и донео је Србији велика разарања, али и велике победе, огромне људске жртве, али и велики углед у свету. Више од 900 хиљада Срба је погинуло или умрло у овом Великом рату, што је представљало око 20% српског становништва у то време.

Михајло Пупин, који је већ тада био угледан научник и веома познат и признат у српској дијаспори у САД, усмерио је све своје снаге да помогне српском народу у отаџбини. Указом краља Петра, у пролеће 1911. године Пупин је постављен за почасног конзула Србије у САД.

У јулу 1914. године, када се већ видело да ја напад Аустроугарске на Србију неизбежан, окупио је у Њујорку угледне Србе као и младе интелектуалце и основао Српску народну одбрану у Америци и постао њен први председник. Преко Српске народне одбране (СНО) организовао је прикупљање помоћи, где су биле укључене практично све српске организације у САД. Преко 20 хиљада прилога је сакупљено за врло кратко време у 30 држава у САД, на Аљасци и у 6 провинција у Канади, укључујући 370 градова [1]. Оваква организација и несебична помоћ је могла да буде постигнута само захваљујући огромном угледу који је Михајло Пупин имао међу српском дијаспором и наравно великом патриотизму српске дијаспоре. Његовом заслугом је такође око 17 хиљада добровољаца из САД отишло бродовима да се придружи српским војницима који су се борили на Солунском фронту. Преко СНО 1916. године је организовао слање пакета српским војницима на Солунском фронту. У септембру 1915. године под његовим руководством основан је Фонд за збрињавање ратне сирочади, да би се тај фонд 1919. године претворио у Удружење за збрињавање српске сирочади. Пупин је касније у спомен својој мајци Олимпијади из личних средстава основао Фонд за школовање сиромашне српске деце у старој Србији и Македонији и то при Српској академији наука. [2]

Мало је познато да је Пупин био гарант разних српских војних мисија за куповину оружја, муниције, опреме и другог војног материјала ради опремања српске војске на Солунском фронту – америчким и другим трговцима је заложио целу своју имовину као гаранцију да ће рачуни бити исплаћени! [2]

По завршетку Првог светског рата, Пупин је имао великог утицаја у решавању територијалних питања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је створена на Мировној конференцији у Паризу 1919. године, баш због свог великог угледа у САД и познанства са Председником САД Вудро Вилсоном. У току Првог светског рада, због свог великог научног угледа и патената у области комуникација, Пупин је изабран за члана ратног Државног савета за аеронаутику, и био је председник подкомитета за развој ефикасних комуникација између авиона у лету. Због тога је Пашић позвао Пупина да дође у Париз и помогне српској делегацији у раду, те је Пупин дошао 10. априла 1919. године и остао 7 недеља. Он је 19. априла предао меморандум председнику САД Вудроу Вилсону, предлажући етнички принцип разграничења и права народа на самоопредељење. На тај начин је Пупин пресудно утицао да Западни Банат не уђе у састав Румуније која је то захтевала. Слично је било и у вези Барање и Међумурја које је тражила Мађарска, као и Бледа и Бледске котлине, коју је тражила Италија. Пупин је такође од америчке делегације тражио да се читава Далмација и читава Истра уступе тадашњој Краљевини СХС. [2]

Пупин за ове своје велике заслуге никада није добио заслужена признања од српске државе. Тачно је да је за живота добио одликовање Белог орла Првог реда од Краља Александра (1930), али се и данас више зна о његовим научним достигнућима него о његовим огромним заслугама за српски народ.

Рана младост и образовање

Михајло Пупин је био изванредан научник, проналазач, угледни професор на Универзитету Колумбија, који припада групи са још три српска врхунска научника у области природних наука, који су дали непроцењиве доприносе напретку целог света:

Руђер Бошковић (1711–1787), угледни математичар и физичар који је установио важан закон сила; увео појам бездимензионалне непротежне тачке која поседује инерцију и која је средиште сила, развијајући тако свој модел атома, молекула и материје; у области статистике је увео метод за минимизирање апсолутних вредности грешака, који је претеча за данашњу методу најмањих квадрата; проналазач је прстенастог микрометра, чији модернији наследници су и данас у употреби; показао је како се израчунавају орбите комета и његов рад је довео до развоја ахроматског телескопа; дао је математичко решење облика ћелија пчелињег саћа, као облика који највише штеди на материјалу за градњу; један кратер на Месецу носи Бошковићево име. [3]

Никола Тесла (1856—1943), један од најпознатијих светских проналазача и научника без чијих проналазака свет какав данас познајемо не би могао да постоји. Тесла је развио полифазни систем генератора и мотора заснованог на наизменичним струјама, на којима је заснована електрификација целог света; пронашао је обртно магнетно поље и индукциони мотор, бежични пренос информација, даљинско управљање, флуоресцентно светло, радар, Теслину завојницу, радио, струје високе фреквенције, и многе друге проналаске. На стогодишњицу његовог рођења 1956. године у Минхену Међународна комисија за електротехнику је увела јединицу Тесла за густину магнетског флукса. Један кратер на Месецу носи име Тесла. Америчко удружење електроинжењера сваке године додељује награду Тесла. [4]

Милутин Миланковић (1879—1958), угледни математичар, астроном, климатолог, геофизичар, доктор техничких наука, професор примењене математике и небеске механике, који је дао неколико фундаменталних доприноса у области теорије осунчавања Земље, дуготрајних циклуса климатских промена узрокованих астрономским променама положаја Земље у односу на Сунце (Миланковићеви циклуси ледених доба), теорију померања тектонских плоча, и дао је најтачнију ревизију Јулијанског календара. По један кратер на Месецу и Марсу носе Миланковићево име, као и један астероид. Године 1993. установљена је Медаља "Милутин Миланковић" која се додељује сваке године од стране Европске геофизичке уније. [5]

Михајло Пупин је рођен 1854. године у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустроугарска). Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада. Имао је четворицу браће и пет сестара. Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде у Америку. По одласку у Америку, променио је своје име у Михајло Идворски Пупин чиме је нагласио своје порекло. Умро је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон (Woodlawn) у Бронксу. [6,7] Сав свој патриотизам и љубав према свом народу Пупин је понео из свог детињста и за то је била најзаслужнија његова мајка, као и његов отац и цела српска заједница у Идвору. Мада су му родитељи били неписмени, мајка је наизуст знала Библију и животе свих светаца, те је кроз разне поучне приче васпитавала малог Михајла да воли свој род, да буде поштен, искрен и вредан и да тежи за што већим знањем. Пупинов отац је био веома угледан човек у Идвору и неколико пута је био изабрана за кнеза. Њихова област је била део Војне крајине, и Пупин је одрастао уз приче о Патријарху Арсенију Чарнојевићу који је повео српски народ 1690. године у Аустроугарску да би их спасао од напада Турака а на позив Императора Леополда I. Од Имератора Леополда I су Срби примили уговор назван PRIVILEGIA, по којем су Срби који су се населили у области Војне крајине имали духовну, економску и политичку аутомномију! Када је 1867. дошло до аустроугарског компромиса, по којем су становници Идвора и целе Војне крајине на том делу припали Мађарској, међу срспким становницима се пробудио национализам и кренула је борба за ослобођење. Пупин је растао у том окружењу, и нарочито је запамтио љутњу његовог оца због "издаје" Франца Јозефа I и гажења PRIVILEGIE која је важила 200 година. [8]

Основно образовање Михајло је стицао најпре у свом родном месту, у српској вероисповедној основној школи, а потом у Немачкој основној школи у Перлезу. Средњу школу уписао је 1871. године у Панчеву прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Василија Васе Живковића (1819-1891) који је препознао велики талент и жељу за знањем у малом Михајлу. Задојен патриотизмом од малих ногу, Михајло је са осталим српским ђацима учествовао у демонстрацијама приликом доласка Светозара Милетића у Панчево и његовог патриотског говора. Михајло бива ухапшен, и прота Живковић успева да га извуче из затвора и замоли школу да му дозволи да заврши ту годину. После ових догађаја, Прота је сматрао да Михајло мора да оде на неко друго место, и преко својих веза средио је да започне школовање у Прагу.

Мада Михајлов отац Коста није био срећан да прати сина на далеки пут (више га неће ни видети, јер ће убрзо умрети), мајка Пијада је чврсто стајала иза ове одлуке и охрабривала Михајла да крене на пут. Спремила му је две шарене вунене торбе, једну за ствари а другу за печену гуску и векну хлеба. Да му не би било хладно на северу, спремила му је кожух од овчије коже са крзном и црну шубару такође од овчије коже. Мајка му је често причала о Светом Сави, а пред пут је рекла Михајлу да јој се Свети Сава приказао у сну, те да је ставио руку на дечакову главу и да је рекао: "Кћери Пијада, твој син је прерастао Идвор. Мораш га пустити да оде. Мораће пуно да учи и да стекне знања, али га велика дела чекају." [8]

После само годину дана проведених у Прагу, изненада му умире отац, и Пупин одлучује да остави све и крене за Америку у марту 1874. године. Знао је да мајка Олимпијада неће моћи ништа да му шаље, јер је остала да гаји 4 његова брата и 5 сестара. Да би скупио 36 шилинга за пут, продао је све што је могао, и књиге и постељину, свој кожух и капу. Пут преко океана је преживео јер се није одвајао од димњака на палуби брода где је могао да се греје.

Стигао је у Њујорк са 5 центи у џепу, без знања језика, без познавања икога, али са великом жељом да преживи и да нађе начина да се даље школује. У САД је следећих пет година радио као физички радник на доковима Њујорка, на фарми у Делавера Ситију, убацивао је угаљ, радио у фабрикама, и паралелно учио енглески, грчки и латински језик и друге предмете у вечерњој школи и уз помоћ пријатеља. Пет година од доласка у САД, у јесен 1879. године, са изванредним успехом је положио пријемни испит и био је ослобођен плаћања школарине за студије на Колумбија колеџу у Њујорку. Овај колеџ, који је 1896. године преименован у Универзитет Колумбија, је један од најстаријих америчких приватних универзитета - основан је 1754. године под покровитељством Џорџа II, краља Велике Британије, под именом Краљевски колеџ. Универзитет Колумбија припада групи најелитнијих (најстаријих и најпрестижнијих) приватних америчких универзитета такозване Ајви лиге (Ivy League).

Интересантна ствар се догодила на усменом пријемном испиту из грчког и латинског. Пупин је не само одговарао на питања професора, него је и одрецитовао дугачке делове из Илијаде на грчком и говоре Цицерона на латинском. Професори су били веома изненађени и питали су га како то да толико пуно текстова зна напамет. Пупин је поносно одговорио да Срби необично воле да памте и рецитују поезију. Навео је као пример да су Срби из Црне Горе знали напамет Његошев ”Горски вијенац", као и да су неписмени гуслари које је он слушао у Идвору напамет знали стотине српских народних песама. Сличне слике су се понављале кроз цео Пупинов живот: у свакој прилици је он истицао да је поносан Србин са далеког Балкана, и својим примером је показивао и доказивао да до тада устаљено мишљење о варварским Србима са дивљег Балкана није тачно.

У току четири године студија на Универзитету Колумбија, Пупин се издражавао држањем приватних часова из грчког, математике и осталих предмета, али и из рвања, које је научио као дете, а такође радећи физички тешке послове преко лета, као што је сакупљање летине. У току студија је добио низ награда, и студије је завршио 1883. године са изузетним успехом.

На крају студија Пупин је схватио да је ипак најмање научио о области за коју је био највише заинтересован - физику - јер су у то времене предавања из природних наука, не само на Колумбији већ и на осталим америчким универзитетима, била елементарна и неадекватна. Још од малих ногу, док је као пастир гледао звездано небо изнад Идвора, интересовало га је питање - шта је то светлост? Знајући Пупинов интерес за природу светлости, електрицитет и магнетизам, његов ментор на Колумбији му је препоручио да оде на школовање на Универзитет Кембриџ у Лондону, и проучава изванредна достигнућа Мајкла Фарадеја и Џејмса Максвела у електромагнетици. Мајкл Фарадеј (Michael Faraday, 1791 - 1867) је проучавао постојање магнетског поља око проводника са једносмерном струјом, открио је принципе електромагнетске индукције, увео појам линија силе, и тиме дао основе за појам електромагнетских поља у физици. Џејмс Максвел (James Maxwell, 1831 - 1879) је полазећи од Фарадејевих истраживања, дао метематичку формулацију класичне теорије електромагнетизма и показао по први пут да су електрицитет, магнетизам и светлост нераскидиво повезани. Максвел је развио чувени систем од четири парцијалне диференцијалне једначине, данас познате као Максвелове једначине, којима је описао феномене електромагнетизма и предвидео постојање осцилаторних таласа електромагнетских поља, који су се простирали брзином светлости.

На свом пут за Кембриџ, млади Пупин је веома мало знао о овим новим теоријама у физици, али је био одлучан да студира код Максвела. Његов шок је био огроман када му је на Тринити колеџу речено да је професор Максвел умро пре четири године! Понуђено му је да студира под руководством Лорда Рејлија (Lord Rayleigh, 1842 - 1919), који је заменио Максвела на Катедри за физику, што је млади Пупин умало одбио, правдајући се да није никада чуо за Лорда Рејлија. Млади Пупин наравно тада није могао да зна да ће Лорд Рејли добити Нобелову награду за физику 1904. године! Такође му је препоручено да ће морати још да допуни своје знање из више математике, да би могао да прати предавања Лорд Рејлија и чита Максвелове радове из теорије електромагнетике.

Мада разочаран на почетку, пошто је он дошао у Кембриџ да студира физику а не математику, Пупин је ускоро достигао и престигао студенте у својој класи из више математике, и почео са одушевљењем да проучава Максвелову теорију. To га је упознало са великим француским научницима, како што су Лаплас (Pierre-Simon Laplace, 1749 - 1827), Лагранж (Joseph-Louis Lagrange, 1736 - 1813) и Ампер (Andre-Marie Ampere, 1775 - 1836), те је цело лето провео у Француској да би довољно научио француски и читао њихова дела у оригиналу, нарочито Лагранжову "Механичку аналитику", која му је касније веома помогла при његовим најважнијим открићима.

По завршетку студија теоријске математичке физике на Кембриџу (1883 - 1885), Пупину је препоручено да студира експерименталну физику под руководством jедног од најбољих експерименталих физичара тог времена професора Хелмхолца (Herman von Helmholtz, 1821 - 1894) у Берлину. Пупин проводи у Берлину четири године (1885 - 1889) и докторира из области физичке хемије, са темом "Осмотски притисак и његов допринос према слободној енергији". Мада његова докторска теза није имала директне везе са теоријом електромагнетизма, Пупин је био у центру догађања у вези експерименталних доказа за Максвелову теорију електромагнетизма. Уз друге области, Хелмхолц је такође студирао феномене електричних осцилација и елетромагнетику. Један од његових студената који је докторирао нешто пре Пупина, је био Херц (Heinrich Hertz, 1857 - 1894). Хелмхолц је предложио Херцу 1879. године да за докторат експериментално докаже Максвелову теорију електромагнетизма, односно постојање електромагнетских таласа који се простиру брзином светлости, као и да сама светлост представља електромагнетски талас. Херц је један део експерименталног доказа урадио у оквиру своје тезе а други део касније, као професор на Универзитету Карлсруе. Херц је направио инструмент где је користио индукциону завојницу (врсту раног трансформатора) са прекидачем и размакнутим електродама на којима је долазило да пражњења (одашиљања сигнала), и пријемник са размакнутим електродама, где би се као последица јављало пражњење (пријемник сигнала). Ови невидљиви таласи који су се преносили кроз простор су тада називани Херцови таласи, док данас знамо да су то радио таласи. Херц је помоћу својих експеримената утврдио да се ови таласи крећу брзином светлости, и да представљају облик електромагнетског зрачења, као и да је светлост по својој природи електромагнетско зрачење. Херц је био веома задовољан тиме што је експериментално доказао Максвелову теорију електромагнетизма, али није мислио да његова открића имају било каву будућу примену. Данас се сматра да су ти Херцови експерименти представљали зачетак бежичне "телеграфије", односно радија и касније телевизије.

Пупин је помно пратио сва ова дешавања и журио је да заврши своју тезу, врати се у САД и крене са својим истраживањима у областима електромагнетике.

Пупинова научнa достигнућа

Пупин се вратио у Њујорк 1889. године где га је чекало место професора математичке физике на новооформљеном Електротехничком факултету на Универзитету Колумбија. Пупин ће на Колумбији остати пуних 40 година. Он и његов пријатељ Крокер (Francis Bacon Crocker) су били први професори на Електротехничком факултету и доста су се намучили да убеде универзитетску администрацију да је неопходно уложити средства у експерименталне лабораторије за електротехнику. Већину првих инструмената су куповали из сопственог џепа. Већина његових највећих проналазака се десила управо у тој лабораторији. Кроз ту лабораторију су прошли и многи његови студенти, као што cy Robert Millikan and Irving Langmuir који су касније добили Нобелове награде. Познато је да је после Пупинове смрти 1935. године Лабораторија за физику на Универзитету Колумбија преименована у "Pupin Physics Laboratories". Поред низа великих научних открића, из ове лабораторије је проистекло и 29 нобеловаца.

Пупин је пaтентирaо 24 пронaлaскa, углaвном из телефоније, телегрaфије и рaдио-технике. Први патент је добио 1894. године а последњи 1923. После Рентгеновог открићa X-зрaкa 1895. године, Пупин је међу првима у Америци конструисaо Рентгенов aпaрaт и направио изванредне снимке у јануару 1896. године. Њујоршки хирург, његов пријатељ му је послао пацијента чија је рука била погођена сачмом. Да би направио што бољу слику за што краће време, Пупин је поред фотографске плоче користио и флуоресцентну фолију коју је добио од Едисона. Резултат је био изванредан, веома јасна слика сачме у руци, добијена за десет пута краће време. Флуоресцентна фолија је деловала као појачивач сигнала. То му је донело знaчaјaн углед, јер је по први пут нова технологија била коришћена у медицини, и по први пут су флуоресцентне фолије коришћене заједно са фотографским плочама. То је на неки начин био зачетак медицинске дијагностике коришћењем Рентгенских зрака (medical imaging - roentgenology). [8]

Светску слaву и иметaк стекaо је пронaлaском тзв. Пупинових кaлемовa (1896) - поступкa који je омогућио пренос телефонских сигнaлa нa велике дaљине, што пре његовог открићa није било изводљиво. Ово откриће омогућило је отклањање појачаног шума због штетног дејства капацитивности водова. Проблем је решен постављањем индуктивних калемова на строго одређеним растојањима дуж водова. У његову част, ови индуктивни калемови названи су Пупинови калемови. Пупин је, при решавању овог проблема помогло проучавање живота и рада француског научника Лагранжа, чију је "Механичку аналитику" купио у старинарници у Француској, и детаљно проучио. Лагранж је дао математичко решења за вибрације затегнуте жице, и показао да се слабљење вибрација дуж жице може смањити ако се на једнаким растојањима дуж жице поставе мали тегови. Пупин је схватио да сличне једначине могу да се примене и на пропагирање електормагнетског таласа кроз телефонски вод, те је развио математичку формулацију за аналогни електрични модел вода са уметнутим индукционим калемовима на одређеним растојањима. Користећи своје математичко решење, Пупин је тачно одредио величину и размак индукционих калемова. Пупин је овај свој проналазак патентирао. Велике светске телефонске компаније, као што су Бел, Сименс и Халске, су купила право коришћења Пупинових калемова. Када је 2002. године тадашњи председник СР Југославије др Војислав Коштуница посетио Универзитет Колумбија и поклонио Универзитету бисту Михајла Пупина, Декан Школе за техничке и примењена науке, Зви Галил, (Dean Zvi Galil, School of Engineering and Applied Science at Columbia University) је истакао у свом говору:

"Everyone knows that Alexander Graham Bell invented the telephone. Simplifying a bit, what Bell really invented was local telephone calls. It was Michael Pupin who made long distance and international calls possible and the gadget that enabled it was the inductance coil." [9]

Од других патената треба истаћи електрични пренос помоћу резонантних струјних кола, производњу асиметричних струја помоћу симетричног електромоторног процеса, бежично преношење електричних сигнала, вишеструка антена за преношење електричних таласа, радио-пријемни систем високе селективности, радиофонски пријемник и други патенти. Марконијевој компанији је продао своје патенте који су имали примену у радиовезама. У току Првог светског рата радио je у државном истаживачком тиму на проналажењу метода за откривање подморница, као и на ефикасном успостављању телекомуникационих веза између авиона.

Како је од продаје својих патената добио прилично велики иметак, Пупин се до краја свог живота посветио популаризивању науке и образовања. Стекао је огроман углед у области науке и образовања и у САД и у свету. Добио је 18 почасних титула доктора наука од највећих светских универзитета, био ја члан Њујоршке академије науке и њен председник, члан Француске академије науке, као и члан Српске академије наука. Био је награђен и са 9 престижних медаља и ордења, укључијући и Орден Белог орла Првог реда од Краљевине Југославије (1929.) и Орден Белог лава Првог реда, највише одликовање за странце Чехословачке Републике (1929). Био је један од оснивача Америчког удружења математичара, Америчког удружења физичара, председник Института радио инжењера, председник Америчког института инжењера електротехнике, један од оснивача и председник Америчког друштва за унапређење науке, и других научних удружења. Зграда Факултета за физику на Универзитету Колумбија носи име Пупинова лабораторија (Pupin Physics Laboratories or Pupin Hall). [6, 7]

Пупин је објавио много научних радова и чланака у току свог живота. Такође је објавио и неколико књига популаризујући науку, укључујући своју аутобиографију "Од пашњака до научењака" [10] за коју је добио Пулицерову награду 1924. године, као и следеће књиге: "Нова реформација: од физике до духовне реалности" (1927) [8] и "Rоманса машине" (1930) [11].

У Пупинову част, установљена је Медаља Михајло Пупин [12] коју додељује Алумни удружење техничких наука Универзитета Колумбија.

Пупинова саборност и задужбинарство

Пупин је увек истицао да је његово детињство у Идвору, одрастање уз посела и гусларе, уз очеве приче о Патријарху Арсенију Чарнојевићу и Војној Крaјини, о славној српској прошлости Цара Лазара и Марка Краљевића, уз мајчине приче о српским свецима а нарочито о Светоме Сави, уз дружење са српским пастирима, уз буђење српског национализма у 19. веку, зацртало његов пут у будућности и одредило његов дугогодишњи пожртвовани рад на српској саборности и задужбинарству. To се нарочито одразило после аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године. У лето 1909. године, на иницијативу неколико српских друштава, Пупин је сазвао Свесрпски савез који је одржан 14. септембра 1909. године. На сабору је учествовао Српски православни савез "Србобран" из Питсбурга, Први братски добровољни савез из Чикага, Српски поптпорни фонд из Сан Франциска, Први српски-црногорски савез из Бута, изасланици других друштава и организација, црквених општина, клубова. После овог Сабора, на конвенцији Српског православног сабора "Србобран" на којој су учествовале све поменуте организације, на Пупинов предлог о уједињењу постојећих српских организација у САД, донета је одлука о формирању Савеза сједињених Срба "Слога", и основан је лист "Американски Србобран" као његово службено гласило. Пупин је изабран и за првог председника новооснованог Савеза "Слога". Као што је наведено на почетку овог текста, Пупин је у јулу 1914. године, када се већ видело да је напад Аусторугарске на Србију неизбежан, окупио у Њујорку угледне Србе као и младе интелектуалце и основао Српску народну одбрану у Америци и постао њен први председник.

И за време Балканских ратова, као и у току Првог светског рата, Пупин је предано радио не само на организовању помоћи и слању добровољаца, него је непрестано радио на информисању америчке јавности и америчке владе о дешавањима на Балкану о страховитим жртвама које су Србија и српски народ подносили, држао говоре и предавања на разним скуповима, по клубовима, црквама, школама и универзитетима, писао чланке и за српске и за америчке новине. Непрекидно је истицао праведну борбу Србије и Црне Горе и свих поробљених делова српског народа у Аустроугарској и Турској империји, и борио се за ослобођење и уједињење српских земаља.

После Првог светског рата, ужаснут страховитим разарањима и људским жртвама, Пупин је уложио своја средства која је добио од продаје својих патената за помоћ ратним сирочићима, сиромашној деци и за школовање младих у старој Србији и Македонији. У сећање на своју мајку, основао је "Фонд Пијаде Алексић-Пупин" при Српској академија наука. Стипендије за школовање су додељиване једном годишње за Светог Саву. Основао је посебан „Фонд Михајла Пупина" за школовање омладине и за награде за „ванредне успехе у пољопривреди", као и у Идвору за награђивање ученика и помоћ црквеној општини. Захваљујући Пупиновим донацијама, Дом у Идвору је добио читаоницу, стипендирало се школовање омладине за пољопривреду и финансирала се електрификација и изградња водовода у Идвору. Основао је задужбину при Народно-историјско-уметничком музеју у Београду. Фондови Задужбине користили су се за куповину српских уметничких дела за музеј и издавање публикација "српских старина". [6]

Уместо закључка: Михајло Пупин, угледни научник светског ранга и велики српски патриота, је оставио много научних радова и проналазака, и задужио српски народ својим патриотским радом, али будуће генерације морају да запамте оно што је Пупин непрекидно понављао - да је снага српског народа у слози и јединству, у истини и правди, у очувању наших вековних традиција и вредности.

Референце:

[1] "1914: Serbs in America Support World War I," Serb World U.S.A., Vol. XXX, No.5, May/June 2014.
[2] Мирко Грчић, Рајко Гњато,"О националном раду Михајла Пупина," Гласник Српског географског друштва, Свеска LXXXIV Бр. 2, 2004.
[3] Др. Радослав Димитрић, "Руђер Бошковић," Издавачка кућа Хелиос, 2006.
[4] Margaret Cheney and Robert Uth, "TESLA" Master of Lightning," Barnes&Noble, 2501.
[5] http://earthobservatory.nasa.gov/Features/Milankovitch/
[6] http://sr.wikipedia.org/wiki/Михајло_Пупин
[7] http://en.wikipedia.org/wiki/Mihajlo_Pupin
[8] Michael Pupin, "From Immigrant to Inventor," Charles Scribner's Sons, 1923.
[9] http://engineering.columbia.edu/web/newsletterarchive/fall02/bust.php
[10] Michael Pupin, "The New Reformation, From Physical to Spiritual Reality," Scribner, New York, 1927.
[11] Michael Pupin, "Romance of the Machine," Scribner, New York, 1930.
[12] http://www.seas.columbia.edu/alumni/pupin.html, http://www.alumnicon-nections.com/olc/pub/COU/cpages/clubhis-tory.jsp?chapter=8#pupin

Проф. др Јасмина Вујић

Извор: LIBERTY - СЛОБОДА, година LXII Бр. 2096, 25. јул 2014, ISSN0037-6868, V0L. 62, No. 13, July 25, 2014, Орган Српске народне одбране у Америци - The official publication of the Serbian National Defense Council of America