Viđali smo se kad god je dolazio u Beograd, prvu tačku koja ga je vodila dalje u obilaske manastira u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Postali smo prijatelji. U stvari, ne znam ima li išta čime sam ja zadivila njega, verovatno da ima, jer mi se javljao svaki put (i to uvek sa sve većom velikodušnošću), pre bih mogla da govorim o svom divljenju prema iskrenoj dobroti jednog nesebičnog čoveka koji ima dušu duboku kao voda okeana u zoni Marijana Trenč u Tihom okeanu, najdublja tačka na planeti Zemlji.
Zato mogu da kažem da Leri nije samo vrsni svetlopisac, već i “svetlodisac”, čovek koji izdiše dobrotu, humanost, razumevanje, toleranciju i altruizam. Kada je bio u Beogradu u decembru prošle godine, od njega sam više saznala o Svetom Sevastijanu Džeksonskom. Upoznao me je sa jednim od potomaka loze Dabovića, kojoj je svetac i sam pripadao. Naime, roditelji Jovana Dabovića, prvog pravoslavnog monaha na tlu SAD-a bili su poreklom iz Sasovića iznad Herceg Novog. Otišli su na američki zapad tražeći bolji život te je Jovan bio prvi sin rođen u srpskoj porodici na tlu Novog sveta. Zapravo, bio je kršten na brodu, na okeanu. Zamonašio se u Rusiji i dobio ime Sevastijan.
Leri je, naravno, sa ogromnim pijetetom i čistim srcem govorio o Svetom Sevastijanu, kao i o svešteniku Marku Bojoviću, koji mu je vrlo sličan po posvećenosti, širenju vere i ljubavi prema Bogu i ljudima, kao i po mirnoći, dobroti, revnosti, duhovnoj mudrosti i vrlosti.
Stoga sam oduševljeno prihvatila poziv i ogromnu pomoć svog prijatelja i porodice Dabović da se na neko vreme pridružim hodočasničkoj grupi. Srećom sam mogla otići dok su još bili stacionirani u Sasovićima.
Na put su krenuli: Leri, otac Marko, njegova supruga Biljana, Markova majka Spasenija i očuh Miloš i troje Amerikanaca – Robert i bračni par Džuli i Ričard (svo troje su svojevremeno prešli u pravoslavlje). Saznala sam da se Džuli i Ričard mole Bogu da otac Marko ne bude premešten iz Džeksona jer je poseban. I zaista jeste – taj čovek ima u sebi bezmerni mir, strpljenje da sasluša sve, dar za prihvati svakog onakvog kakav jeste, za neosuđivanje, veru i ljubav. Džuli i Ričarda su, inače, sami tražili da čiste crkvu Svetog Save. Otac Marko je blagodatan da daje blagoslov, on je sa ovog sveta a mirom svoje duše na drugom. Prijatan je, prijazan, pravi i pravoveran. Baš kao što je bio i Sveti Sevastijan.
Tvrdim da je Mediteran centar sveta a dokazaću i zašto. Prvo, samo mu ime kaže – Sredozemlje je suština, glavna pulpa Zemlje, njen pupak i najlepši deo. Drugo, detaljnije – more i morska obala su blagotvorni i prosto, najkrasniji, najzdraviji i najslasniji predeli planete a nigde more nije zaštićeno kao na Mediteranu – nije surovo i hladno kao svi okeani, nije ograničeno kao “kopnena” mora (na primer, Crno more), obala nije samotna kao kod ostrvaca u okeanima. Mediteran je topao i ušuškan ali dobija i svežu vodenu, plavu krv kroz Gibraltarski moreuz. Stoga je mediteransko područje idealno – otvoreno i umereno, blago i azurno, duhovno i svetovno, opušteno i veselo.
Putujem ka Zeleniki i gledam u more – tamnozeleno je, jezersko, pa onda sivo i moćno. Definitivno je Božije. Kao i sunce.
Jesam li ja Božija? Imam li snage kao ova nesaznatna voda koja je napunila kratere zemlje?, pitam se dok osećam njen miris.
Ljudi su predusretljivi, kulturni, veseli, dopunjavaju prijatan utisak prizora barki i kamenih kuća. U Kumboru je voda bistra a miriše i losion sličan Kopertonu – to je poznata kombinacija nota pomorandžinog lista i cvasti jorgovana kog je dugo ljubilo sunce, te lavande i arapskog jasmina. Kombinacija je nezaboravno egzotična i sasvim sinonimna letu.
Stižem u Sasoviće tj. u Malo selo – hotel visoke kategorije, koji ima jednu Mišelin zvezdicu. Od Zelenike se krene uz brdo i nakon jedno kilometar i po se stiže u “selo” koje kao da je “ni na nebu ni na zemlji”. Fantazija! Kompleks kamenih kućica izdaleka okružen čempresima. U devetnaestom veku njihovi vlasnici su bili braća Simrak iz stare i ugledne trgovačke porodice a onda je u jednom trenutku palo u zaborav da bi pre dvanaest godina bilo pretvoreno u magično, ekskluzivno mesto za odmor koje nikako nije iluzija. Naprotiv, vodi se računa o svakom detalju.
Prijatelji me čekaju u konobi Stara vinska kuća 1689, koja je na manje od pola minuta udaljena od hotela, gde svoj boravak počinjem doručkom koji je fantazija za sva čula (prethodno sam prošla kroz “špalir” opalih, sočnih murvi (lokalni izraz za dudove), očarana pesmom cvrčaka, zdravim vazduhom, upornim zelenilom i zagrejanim krilom hercegnovskog zaliva.
Konoba je prijatno mesto, sa mogućnošću obedovanja i unutra i napolju, pod vinovom lozom. Hrana je domaća i domaćinska, razblaženi sok od nara rozikaste boje je osvežavajući, vina i rakije kao melemi, kobasice slasne, lignje prvoklasne, osmesi domaćina prijazni.
Krećemo za Ostrog, najčuveniji manastir na prostorima bivše Jugoslavije, o kome sam mnogo slušala ali nikada mi se nije, kako kažu, “otvorio put” da do njega odem. Oko prozora kod mog mesta u vozilu vrti se leptirić tamo-vamo. Shvatam da se moj duhovni doživljaj Milorada Pavića nastavlja, ali cela ta avantura je iz jedne druge priče. Za ovaj put je važno napomenuti da se povezanosti sa svetom koji je naizgled nestao nikada ne prekidaju.
Priče o ostroškim čudima sam slušala od detinjstva. Ostrog i Sveti Vasilije Ostroški su treće po redu najposećenije duhovno mesto u našem narodu (Jerusalim i Atos su prvo i drugo). Leri koristi svaki trenutak da fotografiše, ima “odlično oko” za detalje a, na kraju krajeva i na početku početaka, on fotografisanje voli svim svojim bićem, tako da ni rezultati njegovog svetlopisačkog rada ne izostaju.
Otac Marko peva duhovne pesme i ja potvrđujem koliko je molitvu bolje pevati nego govoriti. Pevanje iziskuje dodatni napor i silinu, otkopča više dugmadi zatvorene duše nego obična reč. Takođe mislim koliko je Leri imao stpljenja sa mnom u decembru kada sam bila na izmaku životnih sokova i koliko ssm bila naporna a on je imao žarku želju da me iz takve letargije izvuče. Zahvaljujem mu se i bez reči i rečima, mada osećam da nije dovoljno, ali Bog će već znati da ispravi moje nedostajuće kapacitete.
Dopada mi se kako su moji saputnici Amerikanci kulturni i ljubazni (inače imam takva iskustva i iz boravka u toj zemlji). Njima je fino ophođenje prepuno reči please, dear, would you mind, thank you sasvim normalna i imanentna. Na primer, Robert kaže after you kada je u pitanju Lerijeva ponuda suvog grožđa.
Zanimljiva mi je crkva Vozdviždenja časnog Krsta i freska Svetog Nikole u njoj koja je pod zaštitom Uneska. Smatra se da je nalepša (jer je fascinantno živa) koja predstavlja tog sveca. Gospodin Miloš mi na platou ispred manastira priča svoj doživljaj sa jednih od prethodnih dolazaka u Ostrog. Naime, jednom se uz gužvu zadesila i kiša te se iznervirao a onda je u trenutku “oporavio” misli i opsetio se da je došao da vidi mošti Svetog Vasilija i odjednom je čuo zvuk crkvenih praporaca (kojih u realnosti nije bilo) i osetio miris osvećenog mira i miomirisnih biljaka, iz druge dimenzije su došli do njegovih čula.
Vraćamo se drugom stranom te vidim Boku iz ptičije perspektive i dragi mi grad Perast, Gospu od Škrpjela koju sam posetila pre nekoliko godina. Sećam se svog boravka u Kotoru gde sam provodila radosne i rosne trenutke susreta sa sobom, smirenjem i centriranošću, kao i osećanjem zadovoljstva na jednoj kockici obale, u odnosu na celu Boku malu kao zrno peska, meni dovoljnoj. Kad čovek uspe da raširi svoje bivstvovanje na najmanjoj stopi ove planete, tada se može reći da je počeo da shvata život. Jer, ako nekada stekne i osvoji grandiozne prostore, ne bude li imao osećaj da može biti srećan i na malim, oni ga neće zadovoljiti. Stoga mi je Boka draga, to jezersko more koje je meko kao duša, pitomo i sivkasto. Ne kažem da ne treba težiti da se nešto ima, ali je potrebno u to “imanje” poneti sve radosnice iz “nemanja” i staviti ih na pijedestal.
Leri simpatično obrađuje mnoštvo fotografija koje je napravio, brzo prstima prelazi preko ekrana fotoaparata i aplikacija na telefonu, te tom prilikom učim od njega termin muscle memory.
Večere u konobi Stara vinska kuća su napolju, pod rascvetalim narom, opet je tu razlaženi sok od nara, kao i belo vino, lignje na žaru, sve je spremljeno uz izuzetan trud i simpatije, a društvo spominje jagnjetinu i pečene paprike koje su probali pre nego što sam došla i na osnovu fotografija vidim da ne zaostalju za hranom koju doživljavam, naprotiv. Domaćinski ukus se vidi i preko ekrana.
A jutra…! Taman su po meri, sunce je, kad mu okreneš direktno lice već vrelo. Sunčam se na tremu “moje” kuće pored nara u cvatu (neizbežan je svuda i hvala Bogu da je tako jer doprinosi veselosti i vatrenosti) i palmi čije šiljate listove obavija bela svetlost sunca kao da ih guta. Prolazim onda stazicom ispod dudova da se sastanem sa grupom.
Voda, vetar, sunce i kamen četiri su stuba svih primorja. More daje ljudima svoju dušu a sunce njemu, pak, daje svoje oči. Milijarde sunčevih očiju na površini morske vode nestaju za tren u peni ili naborima talasa i onda se mirakulouzno pojave na drugom mestu. Leri lepoti jutra dodaje rečenicu: What a blessed day!, podsećajući me kako Amerikanci imaju dar za zahvalnost. Ljudi je često zaborave, a ona je veoma bitna, kao i namera zašto se nešto u životu radi.
Zemlje koje imaju izlaz na more su rajska mesta, mislim dok prolazimo Budvu. Sećam se prvog samostalnog letovanja sa društvom u drugom razredu srednje škole baš u Budvi koja, doduše, nezadržvio raste i postaje prenatrpana, ali i dalje mi je njen stari grad na crnogorskom primorju najlepši posle Kotora. Ima energiju nepopustljive školjke.
Idemo ka Cetinjskom manastiru gde su mošti Svetog Petra Cetinjskog (Petra I Petrovića Njegoša), ruka Svetog Jovana Krstitelja i čestica Časnog Krsta Gospodnjeg. Slušamo anegdote koje priča mitropolit Joanikije.
Prvi put idem u Podgoricu i zainteresovana sam da vidim kako izgleda, pogotovo jer tu živi moj prijatelj, producent Karlo, koga zovem da ga obavestim gde sam i koji me, kao i uvek, razveseli svojom vrcavom energijom, živošću i neposrednošću. “Lep ti je grad”, pišem mu kasnije u poruci – ima mediteranski duh u nekim delovima a i za njegovih ramena puca pogled na zgrudvane vrhova planina. Gora. Ima li razlika između reči “planina” i “gora” ili su totalni sinonimi? “Gora” za mene ima bajkovitu upotrebu – sećam se bajki sa ovih prostora koje sam čitala u detinjstvu i ta reč ima jezovitiju, misteriozniju konotaciju od reči “planina”. Sinonimi su, i to totalni, ali ipak, ima razlike u energiji koju osećam kada ih čujem.
Uostalom, u Crnoj Gori sam, u nazivu te države “gora” baš lepo “stoji”. To je zemlja u kojoj je na fasadi Saborne crkve vaskrsenja Hristovog u Podgorici isklesan guslar i u kojoj mi konobar kaže: “Šje’te slobodno” dok čekam grupu da izađe iz ckrve. Ne naručujem ništa jer uskoro krećemo, ali on mi je rekao da slobodno sedim veoma prijazno i “pravo” ljudski. To je duhovnost. Biti čovek prema čoveku. Biti sličan Bogu, koliko se god može, u odnosima sa ljudima.
Manastir Ćelija Piperska, u kome su mošti Svetog Stefana Piperskog, za koga se kaže da je još strožiji od Svetog Vasilija je najsređeniji manastir koji videh u životu. Potiče još iz XII veka (neki izvori ga “stavljaju” u XVII vek). Blizu njega su i iskopine crkve za koje se pretpostavlja da su još iz VI veka. Svaka travka ima svoje mesto, magnolija u dvorištu je kao “upisana” a na licima sestara se ocrtava iskrena sreća što su tu. Igumanija je uzela duhovno ime po Jeleni Anžujskoj. Zanimljive su mi priče o ocu Lazaru Ostroškom (Lazar Adžić, potonji iguman ostroški), koji je, kažu malo govorio ali je narod osećao njegovu duhovnu snagu.
I sledećeg jutra, dok sedim pored bazena i upijam sunčevu energiju, mislim o ocu Lazaru. Čutanje je vrlina. Daje čoveku prostor da sasluša drugog. Takođe, čak i ako ne izgovoriš neke reči ljudi će osetiti tvoju dobru nameru ako su tvoja dela dobra. A ako ih izgovoriš, možda možeš nekoga da povrediš. Takođe mislim i o Leriju koji je sa ogromnim ushićenjem rekao da je blessed jer je uspeo u Piperskom da uslika monahinju koja udara u klepalo. Razmišljam o njegovoj skromnosti i zadvoljstvu “malim” stvarima. Leri je anđeosko biće, bez trunke zla u sebi, radosno i cvrkućuće.
Sutradan je jutro posvećeno odlasku u jednu od crkava iznad Zelenike – crkvi Svetih Sergija i Vakha, jednoj od najstarijih u Boki. Sagrađena je u XV veku na temeljima iz VIII veka. Ima u sebi elemente gotskog stila i to mi se veoma dopada, ali mi najviše prija što je mala! Crkva je po mojoj meri, ako sam pozvana i dostojna da je imam i procenjujem. Kao moji dragi manastiri Pavlovac i Stara Pavlica. Okružena je čempresima i suncem koje korača ka svom zenitu. Divota jedna na “sitnjikavom” prostoru unutar crkve – u malom se (opet) osećam kao da sam u grandioznom, mali prostor je “najdovoljniji”. Primorsko sunce je moćno dok vlada iznad zvonika a na liturgiji otac Marko i Biljana pevaju po malo i na engleskom – što mi se izuzetno dopada. Neobično je a lepo čuti engleski u takvoj situaciji, taj moj drugi jezik, toliko dugo voljen da ga smatram drugim maternjim.
Prvo što dobijamo je ceđeni sok od nara (postoji i varijanta bez šećera) koji je čisto savršenstvo i silna patnja jer ga kod kuće neću imati. Taj sok je napravljen za preporađanje duše, krvi i celog tela! Oduševljava me i kuvana domaća pršuta.
Dobročinstvo porodice Dabović je za svako poštovanje, koje se ogleda i u želji da se gostima da sve najbolje, mada je u ovim krajevima teško razlučiti šta je najbolje jer je sve vrhunskog kvaliteta. Hrana u sebi ima slatkoću sunca.
Pogled oca Marka govori više od hiljadu reči. O njegovom duhovnom radu će, nadam se, neko napisati knjigu. Dešava se onda neverovatni sinhronicitet – njegova majka, divna gospođa Spasenija me pita u kom delu Liona na Zvezdari živim i ispostavlja se da je sa sinom, kada se rodio, živela upravo u mojoj zgradi!
Pluta kao jezero ispod oštrih planina. Njegov miris je dobri znanac za sva čula duše. O, da, i duša ima čula – fine receptore koji su zakopani u podsvesti ali lako izađu na površinu kada čovek u sebi gaji mir i ravnotežu. Opijaju se mirom koje im daju lepa reč, dobročinstvo i more.
I kada je nemirno more daje mir. Kao i kada se obraćaš Onome ko ga je stvorio.
Ana Atanasković
Izvor: Samo voli
